Handke: Ostaću zauvek veran Srbiji

Da li je Novak pobedio – dobacuje neko sa stola za kojim sedi Peter Handke. – Jeste – kažemo – dobio Del Potra 2:1.

Čekamo da pisac prelista sportske strane „Večernjih novosti“, pa da počnemo razgovor za svečani broj. Čita polako ćirilicu:

• Partizan je prvi… Koji je to tim Cedevita? A Radnički?

Odlaže novine, ali sada čeka da mu konobar restorana u banjalučkoj tvrđavi donese čašu belog vina. Jedan nas tiho pita: – Vidim poznat mi je, to je onaj što piše dobro o nama?

Handke pije vino i gleda u Vrbas. Ustaju ljudi sa drugih stolova i prilaze da mu stegnu ruku.

• Prvobitno sam hteo da posetim sajam gljiva u Banjaluci, koji je jedinstven, međutim došao sam suviše kasno, sajam je prošao. Na pijaci sam danas bio, i video samo pet vrganja, ostalo je sve rasprodato – počinje priču ekskluzivno za „Novosti“ jedan od najvažnijih pisaca današnje Evrope.

U Banjaluku je stigao bez medijske galame, da se zahvali Akademiji nauka i umjetnosti Republike Srpske, koja ga je proizvela u svog inostranog člana.

• Ne osećam se kao inostrani član, već kao domaći – kaže gost.

Poznati ste putnik?

• Sve ređe putujem. Moraš da juriš kartu za avion, da ideš na aerodrom… Najradije bih da krenem od kuće i idem pešice, to mi je omiljeno, ali to je teško i nemoguće je.

Kažu da vam je najvažnije da se krećete među običnim ljudima?

• Uopšte ne. Zašto ljudi? Ići u prirodu, na svež vazduh – to je prava stvar. Mogu i ljudi, ali na distanci.

Hoćete li od Vrbasa nastaviti do Morave, do Kosova i Metohije?

• Šteta, hteo sam iz Banjaluke da produžim do Velike Hoče, ali je dugačak put… Hteo sam preko Srebrenice do Studenice, pa do Velike Hoče, to sam planirao, ali to sve toliko dugo traje, nemam sada vremena. Nekom drugom prilikom ću to obaviti. Želim već dugo da odem u Veliku Hoču i da ostanem mesec dana, potpuno sam.

Šta da radite?

• Da jednostavno hodam, sedim u tišini, sam da kuvam, tražim gljive, kradem krompir… Možda i da odem u albanska sela sam, bez ikakve zle namere, samo da budem tamo. Bez politike.

Da li vas na Zapadu još optužuju za naklonost prema Srbima?

• Ne. Sve više se tamo pokazuje da su moje namere bile potpuno ispravne. Sve češće osećam da su ljudi otvoreniji prema meni. Bura se stišava. Ljudi uviđaju da sam u mnogo čemu bio u pravu. U početku su se plašili da se uopšte izraze o tim pitanjima, a sada taj strah nestaje. Svi kažu da je to bilo pravo rešenje, da je bilo dobro sve što sam uradio. Očekujem samo da se još Joška Fišer izvini za sve, ali do toga još nije došlo, možda oko Nove godine.

Zašto Srbija trpi više od ostalih?

• Srbi su bili jugoslovenski narod, veliki državni narod. Slovenci to nisu bili, ili jesu u daleko u manjoj meri. Srbi su imali više tradicije u toj priči, Srbi su u početku imali i mnogo veću vojnu moć od ostalih. Posle samo pet nedelja muslimani su postali muslimani, isto su radili i ostali, a taj prvi utisak da su Srbi imali najveću moć ostao je zabetoniran zauvek. Ali ta moć je vrlo brzo izgubljena, i u tome je, u stvari, tragedija: da taj prvi utisak ostaje.

A Srbi su postali dežurni krivci?

• Neko kao Milošević za mene je daleko manje kriv za sve od jednog Izetbegovića i Tuđmana, pa čak i od Kučana. Milošević je tragična figura. Izetbegović je bio fundamentalista. Zapad je učinio sve najgore, i u suštini, on je najveći krivac za sve što se desilo. Danas imamo sedam malih država koje niko u suštini ne želi. Mir je, a u suštini, kakav je to mir, šta je to? Mir mora da bude ispravan, ali ovo nije ispravan mir. To je u stvari „hladni mir“ i jugoslovenska mladost nije to uopšte zaslužila. Sve je to kao neki revanšizam, od Nemačke, nacista… Nažalost, tako je, zaista je užasno. A Srbi ništa nisu bili gori od ostalih, oni su bili najmanje nacionalistički orijentisan narod. Ali kada si u nevolji, onda mogu i da shvatim da postaješ nacionalista, upravo iz te nevolje i tragedije.

Na snazi je i pokušaj revizije istorije, optuživanje Srbije za početak Prvog svetskog rata?

• Čin Gavrila Principa bio je revolt, to može da se razume.

U Sarajevu čak hoće da podignu spomenik Francu Ferdinandu?

• Možda je Franc Ferdinand bio musliman? Za to sam da se sledeće Letnje olimpijske igre održe u Sarajevu, ali da se uvede nova disciplina – gađanje iz indijanskog luka i strele.

Kažete da religija, nažalost, ima svoju ulogu u politici?

• Muslimanska religija je, takođe, dubokoumna, ali se ona ne sme koristiti kao oružje. Pravoslavlje u Srbiji nikada nije bilo oružje. Ne može se religija koristiti kao oružje. U Francuskoj to dobro funkcioniše, tamo je religija potpuno izvan republike. Ali crkva uvek hoće da ima moć, katoličanstvo je to odavno pokazalo, vrlo loše stvari je činilo u istoriji, ali to je vreme prošlo, prevazišli su te stvari. Islam je još uvek na nivou da se poistovećuje sa državom. Samo sufisti, mistici to nisu negovali, ali zato su njih muslimani ubijali.

Pišem pozorišni komad o nevinosti, ali o tome da su nevini ljudi u stanju da počinje najveće zlo, upravo zato što su nevini i ne znaju šta rade. Kod Šekspira su postojali zli – Magbet, Ričard Treći…
Danas su svi nevini, ali kad oni nešto urade, zaista uništavaju svet. Komad se zove „Nevini, ja i neznanka pored magistrale“. Ovo je svetska vest, ovo prvi put javno pominjem za „Novosti“ – kaže Handke.

Svet je krenuo kolosekom koji niste očekivali?

• Sedamdesetih i osamdesetih godina postojala je nada da će svet izgledati drugačije, ili da će se razvoj odvijati drugačije. Ali sa razaranjem Jugoslavije sve je postalo gore. Time što je više nema, u svetu se stvari ne odvijaju na dobro, sve ide nagore. Onda je došao rat u Iraku, pa u Libiji, Siriji… Jugoslavija je bila neka vrsta prekretnice nagore, ne znam zašto je to tako.

Ima li književnost danas veliki javni značaj, ili je to film?

• Nije ni film, televizija je sve. Televizija je postala neka vrsta sekte, deluje kao sekta, kao i dalaj-lama. Književnost je uvek centar sveta, ali centar je izgubljen ili zaboravljen. Deca uopšte ne znaju šta je to pesma. Tri dobre rečenice – i svet potpuno izgleda drugačije, a na televiziji tri izgovorene rečenice donose rat. U svetu vlada rat, ali u književnosti ne. Rečenice književnosti su mir. Ne znam kako će to dalje da ide, ali i dalje radim na svome.

Kakvo je ovo naše vreme?

• Mi jednostavno moramo da živimo kao da mnoge stvari ne postoje. Vezan sam za neko drugo vreme, a da tako ne osećam, morao bih da se ubijem. Kao pesnik i pisac za sebe stvaram vreme, ja sam to vreme. A ovo ostalo, realno vreme? To nije suština, istorija je u stvari pakao. Kada pišemo, čitamo, krećemo se pešice, brinemo se o deci, slušamo decu – to je vrednost, a ne ovo ostalo… Čim se baviš politikom, postaješ ubica. Svaki političar je ubica, čak i u malom selu, ne može drugačije. To nisu za mene ljudi.

Kultura može da bude tiho i moćno oružje velikih?

• Svaki jezik ima svoj sopstveni ritam i svoje slike. Veoma je dobro da se male kulture otvaraju prema velikim, ali je ravnoteža vrlo teško ostvarljiva. Svaki narod ima svoju književnost i mora da bude otvoren prema svetu. Potrebno je biti otvoren, a u isto vreme odbraniti sopstvene vrednosti. U međuvremenu čak i ruski pisci pišu kao Amerikanci. Ne postoji više ono što je Gete nazivao svetska književnost. Danas smo ugroženi takozvanom međunarodnom literaturom. Svuda je sve isto: Eskimi pišu kao i oni u Maleziji. U suštini, svetska književnost postoji i dalje, ali nema tržište, za razliku od međunarodne. Tržište u principu nije loše, ali mora da postoji ravnoteža. Sada je nema, ali moramo dalje da se borimo.

Kako se danas snalaze mali jezici?

• Isto kao i hrišćani u katakombama.

Primili ste nedavno u Beogradu državna, književna i priznanja akademija nauka Srbije i Republike Srpske.

• Veoma sam zahvalan, ali mi to u suštini nije potrebno. Najlepše mi je kad mi obični ljudi priđu i kažu nešto, a ne zvaničnici. Ipak, oficijelne stvari nekad doprinose da i obični ljudi nešto nauče. Ne sme se zaboravljati, a zaboravljanje u svetu je vrlo loša stvar. U svetu danas postoji izdaja u tom smislu i moramo se boriti protiv te izdaje. Vidim to i kod sebe. Nekada osećam nešto veliko, sutradan već to zaboravljam. Ali ne smem da izdam, moram da ostanem veran, i ja sam veran. U međuvremenu sam čak i svojoj ženi veran. Veran sam svojim osećanjima i uvek ću ostati veran Srbiji, tu nema nikakvih problema, to je normalno i prirodno. Spreman sam i da se svađam… Vidim da mnogi Srbi hoće da idu u Evropu, ne mogu to dobro da razumem, ali to ne znači da su oni sada protiv mene i ja protiv njih. Mogu sve da razumem, ali mora se ostati veran.