Ханина виолина

Аутор: Небојша Јеврић

Хана је свирала виолину и ложила се на нас. И ми смо се ложили на њу. Понекад би донела виолину у „Рупу” , како смо звали бифе „Централ” у Чика Љубиној.

Хана је ходала у широким сукњама и никад сем петком није носила гаћице. Била је четврта година Музичке академије и петком је одлазила на концерте са вереником, ортодоксним Јеврејином.

Он ју је пратио кући, поклањао јој цвеће, а она њему само пољубац на растанку.

Кад су остали били у питању, Хана није била тако шкрта. Напротив. Цугала је са нама бело вино и често посећивала моју собицу у Кнез Михаиловој са неким од друштва које би јој се тога дана допало.

Али приближавао се дан растанка, дан удаје, и Хана је била све забринутија.

„Шуле, немој да се секираш, све се може поправити. Него се спреми да идеш са нама у Ђавоље Лази, у кањон Таре. Биће ту један господин који ће ти сигурно помоћи. Кад су женски проблеми у питању, он је Бог.”

И тако смо негде у августу кренули у Мојковац возом. У возу смо пили коњак „наполеон” из бифеа Ханиног тате. Бато је понео платна и гитару, а Хана виолину.

У Мојковцу нас је чекала веза.

Доктор, ловац и риболовац и новинар „Вечерњих новости” Преле.

Доктор је био просед, преплануо од сунца. Изгледао је као позитивац из америчких вестерна. Био је гинеколог у касаби. Из читаве Лимске долине долазиле су жене код њега. Нарочито оне пред удају. Нарочито муслиманке. Наиме, Доктор је био познат по томе што је умео да покрпи поцепани девичњак. Од загрижене јабуке правио је целу. Био је мајстор свог заната и о њему се шапутало нарочито међу муслиманским удавачама. Није било те којој Док није помогао. Било како било, шапутало се о њему као човеку који је преврнуо највише муслиманки у Лимској долини. Српкиње нису биле толико заинтересоване, али код муслиманки је то могао да буде велики проблем.

Стигли смо до логоришта, где је некада био Артемидин храм.Ја сам био задужен за ватру, Хана је пекла рибу и кувала рибљу чорбу. Навече поред логорске ватре почеле су ловачко-риболовачке приче.

Доктор је био легенда.

Једнога дана Ана, његова жена која је радила као медицинска сестра, затекне га са некаквом Азром на гомили. Скочи Азра и почне да бежи, а Ана натушти за њом.

Хоће да је почупа. Хоће брука да пукне.

Трчи Ана, али Азра млађа и бржа измиче према центру касабе. Цео град гледа док Ана псује у белом болничком мантилу.

Доктор не буде лењ, ускочи у “фићу” и крене за њима. Било је то у оно време кад су “фиће” биле кола.

Стигне жену и каже јој: “Упадај, да стигнемо курву, зар она са твојим мужем!”

Доктор се смеје и брани, каже да није баш све тако било.

У Ђавољим Лазима, у кањону Таре све је могуће.

Уз димљену пастрмку и крушку, уз Ханину виолину, све је могуће.

Хана се опрашта. То су њене девојачке вечери, па тако и у ћемане свира.

Сутрадан су Доктор и Хана отишли до његове ординације.

На јесен смо сви били на Сариној свадби. Јело се и пило и у уста текло, али ништа није у стомак утекло….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: