Хоће ли Црна Гора због скандалозних и беспризорних изјава Грлић Радмана упутити протестну ноту Хрватској, и зашто не?!
1 min read
Ибрахимовић и Грлић Радман на школском броду "Јадран", Фото: Саша Матић/Влада Црне Горе
„Људи који су себе називали усташама, мушкарци и жене, пребијали су ме свакодневно, четири пута ми разбили лобању, изломили 12 ребара, одбили бубреге, трајно оштетили кољена, гасили ми цигарете по тијелу и сјекли ножем. Пржили су ме струјом, гурали ми говна у уста, мокрили по мени„, свједочи Слободан Зуровац, који је преживио 125 дана у логору „Лора“.
Памтите Срби ова имена: Душан Баровић, Лука Газивода, Боривоје Зиројевић, Ранко Вујовић, Драгоман Докнић, Драган Јаковљевић, Павле Поповић, Милош Перуновић, Ратко Симовић, Неђељко Јанковић, Миљан Шушић, Радивоје Петковић и Радомир Вулић. Они су усмрћени резервисти никшићко-шавничке групе. Међународни црвени крст је у самом логору пронашао Луку Аџића, који је неколико мјесеци касније преминуо у Никшићу од посљедица тешког злостављања.
Душану су донијели два ножа и питали којим да га закољу. Он је хладнокрвно показао на један од њих.
Свједочанства преживјелих из логора Лора откривају страховите патње кроз које су прошли заточеници. Веселин Бојовић, бивши припадник Југословенске народне армије из Жабљака, ухапшен је 1992. године и провео четири мјесеца у блоку Б логора Лора. Описује искуства као „страву и ужас“, наводећи да су заробљеници молили за смрт како би прекратили муке. Према његовим ријечима, мучитељи су користили импровизиране уређаје за електрошокове, а заробљеници су били изложени сталним премлаћивањима и понижењима. Бојовић такође свједочи о судбини затвореника из блока Ц, гдје су се чули најјачи јауци и врисци. Према причама преживјелих, заробљеницима су вађене очи, сјечени дијелови тијела, а неки су били присиљени пити сапуницу.
Грлић Радман доказао да су Хрвати најхрабрији – не јер се ничег не боје, него јер се ничег не стиде
Министар спољних и европских послова Хрватске, Гордан Грлић Радман је дао прије два дана интервју подгоричким „Вијестима“ у ком није хтио да одговори да ли је НДХ извршила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату. Упитан шта је Хрватска спремна да уради да се расвијетли случај сплитског логора „Лора“, у ком је страдало 14 припадника бивше Југословенске народне армије (ЈНА) из тзв. никшићко-шавничке групе, хрватски министар је одговорио да „не постоји и никад није постојао никакав ‘логор Лора’“ да то није отворено питање, већ „наратив који циља на изједначавање агресора и жртве“.
Подсјетимо, ово је само још један удар у низу понижења које је Хрватска приредила Црној Гори. Наиме, Хрватска је блокирала пут Црне Горе у Европску унију испостављајући низ „увјета“.
„Ми имамо конкретан документ гдје Хрватска има неке услове према Црној Гори да би подржала затварање поглавља 31. Да ли се у том документу и гдје помиње та резолуција о Јасеновцу, о геноциду у Јасеновцу, Маутхаусену и Дахау? Не. Помиње се граница Превлака, подјела на мору, брод „Јадран“, помиње се базен у Котору, помиње се исплата одштете онима који су се налазили у Морињу… То је, значи, хрватска страна врло прецизно идентификовала. Због тога она жели да заустави Црну Гору на европском путу у поглављу 31„, рекао је раније предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић.
„С крволоштвом звера, погане хијене“: Црна Гора ћутке дочекује Грлић Радмана
Па ипак, хрватски министар Грлић Радман дошао је у Црну Гору на конференцију „Европска народна партија као покретач проширења Европске уније (ЕУ) на Западни Балкан“, која се одржавала 17. и 18. марта у Подгорици, а чији је домаћин Бошњачка странка.
Иако су се поједине странке из владајуће већине огласиле и осудиле срамно негирање злочина у логору Лора, то не умањује чињеницу да је црногорска власт у цјелини показала недопустиву слабост према Хрватској. Умјесто да се упути снажна протестна нота и предузму конкретне дипломатске мјере, случај се свело на неколико саопштења, док хрватски министар долази у Црну Гору без икаквих посљедица по своје скандалозне изјаве.
Посебно је поражавајуће што Бошњачка странка, као домаћин конференције на којој се појављује Грлић Радман, није нашла за сходно да бар услови његово присуство јасним признањем злочина. Какве су то „европске вриједности“ о којима ће се причати, ако се истовремено игноришу најстрашније патње црногорских логораша и убијених резервиста? Како могу да сарађују с неким ко брутално негира њихово постојање?
Остаје горак утисак да су за власт у Црној Гори европска интеграција и политички интереси важнији од људског достојанства и правде за сопствене грађане. Они који су преживјели пакао Лоре и породице страдалих заслужују много више од јалових осуда – заслужују бескомпромисну борбу за истину и правду.
„Са вешала старих нови коноп виси“
„Као млад војник позван сам да служим војни рок у ЈНА. Тог 12. априла 1992. године возио сам војску у Чапљину, а команда нам је била у Мостару. Заробљен сам са 12 војника и два официра. Прво су нас одвели у Метковић, а потом увече аутобусима у војни логор Лора код Сплита. Ту сам провео 125 дана, гдје сам доживио бројна пребијања, мучења, малтретирања, испитивања…“, подсјетимо се још једном болног свједочења Веселина Бојовића.
Дванест тијела је нађено годинама касније. Једно никад није.
„Боли ме то, остао сам једини жив из Црне Горе. Свјестан сам толико да могу још, чини ми се, све да испричам. Сјећам се шта су радили управник логора Томо Дуић, Анте Гудић, Емилио Бунгур… Ма познао бих сваког. Вјерујте, то су злотвори, то нијесу људи“, истиче Бојовић.
Жабљачанин каже да не зна када је тачно група резервиста из Црне Горе, припадника никшићко-шавничке групе, доведена у „Лору“, јер су били смјештени у „озлоглашеном Блоку Ц“, али се добро сјећа једне ноћи и бројних јаука, али и молби – „убијте ме, убијте…“.
„Зид нас је дијелио. Цијеле ноћи трајало је мучење, допирао је јаук, запомагање… познао сам црногорски нагласак. Наредног дана је све утихнуло, а мене су стражари позвали да са још једним очистим те просторије гдје су мучени. Ту је била крв на све стране, дјелови тијела…“, присјетио се Бојовић, којем је један од стражара, како тврди, рекао:
„Твоји су земљаци сад у хладњачи.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SFRJ se jsste raspala ali UDB-a SFRJ se nikada nije raspala.
Podpomognuta sada parama globalističkog šljama.
Ne nego će Ibrahimović da pune u prkno ustaši Radmanu i to je dovoljno
Žrtve – ubijeni
Nenad Knežević, Gojko Bulović
Žrtve – mučeni
Mirko Šušak, Lazo Ostojić, Branko Borojević, Tomo Krivić, Rade Krivić, Uglješa Bulović,
Dušan Galić, Jovan Prkut, Milosav Katalina, Đorđe Katić
SVJEDOK UGLJEŠA BULOVIĆ:
U zapisniku od 8. studenoga 2000. godine, (iskaz svjedoka dan u istrazi), svjedok stanuje na Brdima, u istoj kući stanovao je i njegov brat blizanac Gojko Bulović. On i brat su jednojajčani blizanci. Rekao je da neće nikada zaboraviti, bio je sv. Ante, kada su došla četiri naoružana čovjeka. Njega i brata odveli su u vojarnu Dračevac, gdje su ostali pola sata, nakon čega su odvezeni u vojno – istražni zatvor, u «Loru». U «Lori» su bili smješteni u istu ćeliju.
Bilo je to jutro 13. lipnja 1992. godine. Na ispitivanje je prvo išao Gojko, ispitivanje je trajalo oko jedan sat. Nakon toga Gojko je vraćen u drugu ćeliju. Prema iskazu svjedoka oštećenika Uglješe Bulovića, odveli su ga na ispitivanje koje je trajalo pola sata, a ispitivala su ga dva čovjeka. Tijekom ispitivanja bio je priključen na struju. Kad su ga nešto pitali, a on bi pokušao odgovoriti, pustili bi struju, nakon čega ne bi mogao razgovijetno govoriti. Za Nenada Kneževića je rekao da ga od ranije nije poznavao; da je vidio jednoga čovjeka u ćeliji, plavokosoga, za kojega je kasnije čuo da je Nenad Knežević. Vidio je da je Kneževiću hranu donosio jedan manji, crnokosi čovjek. Na vratima ćelija, gdje su bili manji otvori, čule su se prijetnje, pokazivano je oružje, no, svjedok ne zna tko je prijetnje izricao. Nakon pola noći, čuo je one koji su došli po brata u ćeliju, čuo je bratov jauk. Rekao je da se sjeća, kada su stigli u «Loru», da je Gojko pitao: „Kako to da ovdje nema struje?“, na što mu je jedan odgovorio: „Vidjet ćeš ti, zašto ovdje nema struje“. Rekao je da je čuo udarce i bratove jauke, te riječi da mu se izvadi jezik, da se ne zadavi. Čuo je da su izvodili zatvorenike na hodnik i tukli ih. Čuo je da je bratu rečeno: „Što spavaš?“
U «Lori» je bio dva dana nakon čega je odvezen u zatvor Bilice. Za bratovu smrt čuo je od odvjetnika, pokojnoga Petra Šunjića, koji mu je to rekao treći dan: „Brata su ti ubili , dolje na«Lori»“. Ne zna tko ga je ubio, ne prepoznaje glasove, niti likove. On je bio 100 dana u pritvoru.
U zapisniku od 1. ožujka 1994. godine, svjedok je rekao da je došlo u njegovu kuću 7 vojnih policajaca. Rekli su da moraju izvršiti pretres radi oružja. Oružje niti on, a niti brat, nisu imali. Pretres je trajao pola sata. Nakon deset dana došlo je deset policajaca, u rano jutro, polovica ih je otišla bratu, a polovica k njemu u stan. Rečeno je da ih vode u «Loru». Njegova supruga je tražila nalog, no, jedan od vojnika ju je odbio na grub način. Odvezeni su u vojarnu Dračevac, gdje je bio popis, na kojemu su bili on i brat. Nakon kraćeg zadržavanja kombijem su odvezeni u «Loru». Bilo je to oko 7 sati u jutro. Smješteni su u ćelije, koje su bile prljave.
Oko 15 sati poslijepodne počelo je saslušavanje. Njega su ispitivali o oružju, radio stanici, zašto njegova majka sprema hranu za neprijatelja, na što je odgovorio da mu je majka mrtva….već 12 godina. Ispitivale su ga dvije osobe, jedna u civilu i jedna u uniformi. Osoba u civilu stavljala mu je na uši «štipaljke», nakon čega su udarci struje bili snažni. Rekao je da je kasnije, iz ćelije u koju je vraćen, čuo udarce zadane njegovomu bratu. Oko 3 sata u jutro je čuo Gojkov smrtni hropac. Čuo je zapomaganje drugih ljudi. Neposredno prije udaraca, čuo je na hodniku bjesomučnu galamu i pucanje. Rekao je da je naknadno čuo, da su zatvorenike tukli bejzbol palicama. Jedan stražar je rekao da to rade vojnici izvana, koji dolaze u «Loru» kod svojih poznanika stražara. Pitao je za brata. Rečeno mu je da je gore u zatvoru, no on kao blizanac, osjetio je po bratovu hropcu, koji je čuo, da je brat mrtav. U Bilicama ga nisu tukli.
Svjedok MARIO BARIŠIĆ: …. u periodu 1992.godine radio je u Odjelu krim. policije 72. bojne Vojne policije i to na području Šibenika. Sada trenutno ima privremenu amneziju, kao posljedicu teške prometne nesreće iz 1993. godine. Sjeća se da je vidio ljude sa izvađenim očima i odrezanim ušima….svjedok je rekao da je dolazio u VIC «Lora» u nekoliko navrata, sa zadatkom da tehnički urede zatvor i o tome podnesu pismeno izvješće. Prvi put su došli u «Dračevac» 9. travnja 1992. godine i javili se Galiću i Tvrtku Pašaliću. Sljedeći put je došao u Split 11. travnja 1992. godine, u popodnevnim satima, zajedno sa Miloradom Paićem. U «Loru» su otišli sa Tvrtkom Pašalićem. U «Lori» su zatekli optuženoga Duića i optuženoga. Vrkića, u prostoriji, u prednjem dijelu zatvora. Tu je svjedok zapazio osušene tragove krvi na betonskom podu, te na zidu pored vrata. U toj prostoriji je bio jedan stol i sjedalica, jedan telefon, ali ne zna kakav. Tvrtko Pašalić ih je tada odveo u stražnji dio zatvora i rekao da se tamo nalaze zatvorenici koji nisu evidentirani i od kojih ˝možete raditi što hoćete˝.Ušli su na teška željezna vrata na koja je Pašalić pokucao, a iznutra ih je otvorio Livaja. Bila su tamo još trojica policajaca, koji su se smijali i psovali majku crnogorsku zatvorenicima. Čim su ušli, tamo je bio Livaja, 2-3 metra dalje ona trojica policajaca, po podu je bila emulzija krvi i vode, bio je na stolu poljski induktorski telefon koji se mora vrtiti rukom. Tada nije bio uključen ni na koga. Bio je jaki smrad, a zatvorenici su molili da ih se ubije. Svjedok je vidio drvene pregrade, kroz koje je vidio sedmoricu muškaraca u zimskoj odori JNA, neki su krkljali, barem jedan nije imao jezik, neki su bili bez očiju. Sve je to bilo svježe, bili su krvavi, izobličeni, mokri u majicama. Vojni policajci su bili dosta visoki, jaki, nabildani. Imali su bijele opasače, kratko naoružanje, nije siguran da li su imali palice. Livaja i trojica vojnih policajaca ostali su unutra. U VIC «Lora» ponovo su došli 13. travnja 1992. godine. Tada je vidio dva vojna policajca, kako se tuku oko toga tko će više tući zatvorenika, koji je ležao na podu. Jedan je od njih bio viši od njega, sportski građen , plav, a drugi tamnije puti, niži od svjedoka, crne kose. U ćelijama je vidio i muške i ženske osobe, neki pritvorenici su imali civilnu odoru. Vidio je ljude za koje mu je optuženi Vrkić rekao da su piloti JNA, vidio je pravoslavnoga svećenika. O svemu što je vidio svjedok je sastavio izvješće, rukom pisano, koje je ostavio na stolu Tanje Duić, a koje je poslije nestalo. Napisao je drugo. Tvrtko Pašalić mu je rekao da stavi bilo koji datum. Ovo izvješće je u Šibeniku otipkano i dano na ruke Tvrtku Pašaliću. Jednom, zajedno sa Karinom, Tabulom, te Čondićem, došao je kamionom u «Loru» radi transporta zatvorenika u Šibenik. Šest ili sedam policajaca, koji su osiguravali zatvor, napravili su špalir kroz koji su pritvorenici prolazili do kamiona, a oni su ih tukli bejzbol palicama. Pritvorenici su bili bacani u kamion, svi su bili vezani. Neki su imali hlače JNA, a neki su bili u civilnoj odori, nije bilo djece, ali nekoliko žena je bilo. Svjedok je rekao da je to pratio dok je u kamion ubačeno nekih 20-tak zatvorenika, no nije mogao to dalje gledati. Rekao je da je 99% siguran da je tu bio optuženi Vrkić, optuženoga. Duića tada nije vidio. Svi pritvorenici bili su izvedeni iz prednjih prostorija, ni jedan iz «bloka C».
Još u dva navrata dolazio je u VIC «Lora», i to u svibnju 1992., zajedno sa M. Paićem. Prilikom jednoga od tih posjeta vidio je zatvorenike u krugu, bili su izobličeni, prali su ih šmrkom vode, neki su stražari govorili da ih vode u Kevinu jamu. Svjedok je pitao što je sa onima iz «bloka C», na što je dobio odgovor da su dvojica razmijenjeni, a sedmorica ubijena i bačena u jamu. Dana 26. travnja 1993. godine, na prijamu kod Predsjednika RH-a, svjedok je rekao što je vidio, na što je Predsjednik ostao šokiran. Formirano je Povjerenstvo da se utvrdi stanje, međutim rezultat je bio takav da je svjedok morao otići iz Vojne policije….
Lora je bila logor, ma što Grlić Radman govorio o tome
Хоће она права Црна Гора,али су.је блокирале усташе Монтешупка.!!!Наслов би био оригиналнијокафс би гласио(Хоће ли дубока бара Монтенегра)))!!?!!!!
NECE UPUTITI PROTESTNU NOTU HRVATSKOJ JER CUVAJU FOTELJE,JER NISU DORASLI FUNKCIJAMA,JER JE MINISTAR VP ERVIN IBRAHIMOVIC,JER IM JE VAZNIJE STA MISLE AMBASADORI-E NEGO SOPSTVENE ZRTVE,JER…DOTLE POTOMCI USTASA KOJI BASTINE ZLODJELA SVOJIH PREDAKA MOGU DA PRICAJU STA HOCE,NEMA PROTESTNE NOTE SAMO OGROMNO PONIZENJE…
Невероватно, а ко да упути ПРОТЕСТ ? . Мора да постоји Влада да би се то десило а Ц. Гора нема Владу. Не очекујте да брат брату упути протест . И ово што се у Ц . Гори зове Влада мисли исто што и Радман.
Каква влада, ови из песа ко разблажена беванда на челу са Спаићем, ивановићи, милатовић ….слушам оног Драговића, о Боже помози, људи без идентитета.
Све за шаку евра, потписују споразуме са дпесом, односно са самим собом, јер су то њихови, тетке бабе. Ни образа ни части, али ту су гдјесу захваљујући Србима.
Што сијемо то жањемо.
Ја сам служио војску ’86 у ТРЕБИЊУ И ПОШТО ЈЕ ТО БИЛА СПЛИТСКА ВОЈНА ОБЛАСТ ЛЕЖАО СА 21 ДАН У Лори. Јер је ту Био војни стационар. Тик уз стадио Пољуд на самој обали мора. Још тада у свакој оној сестри , др. Куварици ,спремачици се виђела незамислива мржња према војнику који није Хрват. иначе највеће усташе су и данас из Сплита , Шибеника и Задра. Чутао сам и књигу једног преживљелог логораша из Лоре родом је из Свилајнца. Ноћима нијесам могао заспати. Био сам Аушвицу и слушао каквим мукама су бивали изложени логораши али ни прићи нијесу као ове у Лори. То људцки ум не може смислити а не урадити.
Ovo nije država već protektorat trećerazrednih, lopovskih nvo, koje proknjižavaju stotine hiljada eura i stoluju u mafijaškim soliterima nadgledajući kasabu, udbaških milovih vijesti, „inteligencije“ sa njima povezane i ostalih soroševih ideoloških čeda, poslednjih ostataka staljinizma, američkog lova na vještice iz pedesetih prošlog vijeka, čeda Glasa Amerike i Slobodne Evrope i ostalih dinosaurusa koji još samo u ovoj balkanskoj zabiti imaju radio i tv frekvencije kao da je 1946., koji su u civilizovanom svijetu odavno prezreni i prevaziđeni. Ostala im je šačica vječitih slugu i njihovih potomaka koje je istrenirao Tito na Golom otoku, ulio im strah u kosti i stvorio ih vječitim islednicima svake slobodne, patriotske, normalne misli u ovoj zemlji. Zato i ne čudi odsustvo glasa dok nam vrijeđaju i ponovo ubijaju i muče mrtve, a gdje bi trebalo da bude urlanje.