Hrvatski san

„Ovo sam sanja cili život!”, uzviknuo je pre nekoliko godina za govornicom na proslavi „Oluje” u Kninu jedan penzionisani hrvatski pukovnik. Ovaj predratni radnik u nekoj dalmatinskoj firmi nakon jurišanja na kasarne JNA i Srbe u Krajini dočepao se visokog čina i nije skrivao svoje zadovoljstvo što u Kninu, kao i u celoj Hrvatskoj, gotovo da nema Srba.

Hrvatska bez Srba je hrvatski san dvadesetog veka. Nakon genocida u Drugom svetskom ratu, posleratnih terorističkih dejstava, političko-ekonomskih pritisaka i etničkog čišćenja s elementima genocida 1995. godine, Hrvatska je snagom oružja rešila srpsko pitanje. Franjo Tuđman je na Brionima naredio Hrvatskoj vojsci da izvrši takav udar da Srbi nestanu. Pritom nije pominjao udar na srpsku vojsku, nego na celokupan narod. Početkom svakog avgusta ova tema se aktuelizuje na srpskoj i hrvatskoj strani.

Dok Hrvati slave, Srbi tuguju. Hrvati su jedinstveni u stavu da je akcijom „Oluja” Hrvatska odbranjena od „velikosrpske agresije”, koje je predvodio Slobodan Milošević. Na srpskim medijima se može čuti, videti i pročitati svašta. Uglavnom ista lica svake godine objašnjavaju taj za Srbe iz Hrvatske sudbonosni događaj. Uglavnom se sve svodi na „izdaju”, „predaju” i „prodaju” Republike Srpske Krajine od strane rukovodstva Republike Srbije, čime se na neki način amnestira hrvatska oružana agresija.

Interesantno je da o vojnom aspektu nemaju prilike da govore oficiri krajiške vojske, već to uglavnom rade civili koji su vojna znanja stekli za vreme služenja vojnog roka. Kao najjači dokaz za predaju Krajine nudi se viđenje zbunjenog Milana Martića, koji je slegao ramenima i kolutao očima nakon telefonskog razgovora sa Slobodanom Miloševićem, u momentu kad je hrvatska agresija počela. Naučne i nepristrasne analize u budućnosti, na osnovu arhivske građe i bez politizovanja činjenica, daće odgovor na to kako je došlo do brzog sloma Republike Srpske Krajine. Tada ćemo saznati da li je tridesetak hiljada krajiških boraca s prosekom starosti od oko pedeset godina moglo odbraniti svoja ognjišta od napada više od dvesta hiljada mržnjom ostrašćenih pripadnika hrvatske vojske i policije. Trebalo bi i da saznamo da li je Vojska Jugoslavije mogla oružano odbraniti Krajinu. Koliko bi građana Republike Srbije i Krajišnika koji su živeli u Srbiji od 1991. godine uzelo oružje u ruke i krenulo auto-putem „Bratstva i jedinstva” prema Zagrebu da spasi Krajinu?

Deo srpskih kosmopolita predlaže, u interesu pomirenja, da Hrvatska prestane da slavi „Oluju”. Oni u socrealističkom maniru smatraju da je „Oluja” proizvod odnarođenog hrvatskog rukovodstva, a da hrvatski narod to ne podržava. Pritom zaboravljaju da je na referendumu o nezavisnosti Hrvatske od SFRJ, održanom 19. maja 1991. godine, od 83,56 odsto izašlih građana, njih 94,17 odsto glasalo za nezavisnost Hrvatske. Hrvati nikada nisu voleli Jugoslaviju. Ona je za njih uvek bila „velika Srbija”, što na srpskoj strani mnogi ne razumeju. Oni će u budućnosti još žešće slaviti „Oluju”, jer je to njihov vekovni san i deo njihovog nacionalnog identiteta.

Krajina se mogla odsudno braniti uz rizik veoma velikih civilnih žrtava. Nikoga u međunarodnoj zajednici ne bi uzbudila pogibija desetina hiljada krajiških Srba. Međunarodna zajednica je vojno ojačala Hrvatsku, pružila joj svu potrebnu logistiku i podršku. Istovremeno je ekonomskim sankcijama i pretnjom bombardovanjem ograničila mogućnosti SR Jugoslavije za pomoć Krajišnicima. Da su Amerika i Nemačka podržavale Republiku Srpsku Krajinu, Krajina bi i danas postojala. Umesto ironičnih i nadmenih izjava, Milanović i Plenković bi s oduševljenjem igrali užičko kolo u Kninu i time davali doprinos mulietičnosti i međunacionalnoj toleranciji.

Đorđe Pražić,

Novi Beograd

Izvor: Politika