I Alija ubijao srpske logoraše na putu za Norvešku

Piše: Branko Dimović Dimeski

Tokom Drugog svetskog rata, koncentracioni logori u okupiranoj Norveškoj postali su poprišta neizrecivih zločina i ljudske patnje. Među najokrutnijim dželatima u ovim logorima izdvojili su se Alija Lelić, Musliman i pripadnik ustaškog pokreta, njegov saučesnik Stefan Talisman, Hrvat bugarskog porekla, i izvesni Stjepan Sila.

Njih trojica postali su simboli brutalnosti i mržnje prema srpskim logorašima. Prema svedočenjima preživelih i izveštaju Državne komisije za ratne zločine okupatora, Alija Lelić je, u dogovoru sa nacistima, odgovoran za ubistvo 250 logoraša, tokom njihovog transporta kroz Nemačku za logor Bejsford u Norveškoj. On je birao žrtve za likvidaciju i sam učestvovao u njima. U ovom strašnom zločinu aktivno su mu pomogli Stefan Talisman i Stjepan Sila, čija su imena navedena u izveštaju kao saučesnici u masakru.

Lelić, Talisman i Sila imali su istaknutu ulogu u hijerarhiji unutar logora, gde su Nemci namerno postavljali pojedine logoraše, uglavnom Muslimane i Hrvate, na pozicije zatvorske policije kako bi izazvali etničke sukobe i dodatno razbili solidarnost među zatvorenicima. Njihovo postupanje prema logorašima bilo je obeleženo izuzetnom svirepošću, a mnogi preživeli pamte ih kao najokrutnije dželate.

Nemačka propaganda i zvanična dokumenta jasno su nalagala kako treba postupati sa srpskim logorašima. U nemačkim dokumentima decidno je stajalo da su Srbi „podvrsta“ i da ih treba tretirati bez milosti. Ova monstruozna ideologija prenosila se i na lokalne kolaboracioniste. Norveška okupatorska vlast aktivno je regrutovala lokalne saradnike za stražare u zarobljeničkim logorima, gde su norveški stražari dobijali instrukcije direktno od nemačkih okupacionih vlasti.

Prema mnogim novinskim tekstovima objavljenim u norveškim novinama posle 1945. godine, na osnovu svedočenja svedoka, navodi se da su norveški stražari bili podučavani da Srbe smatraju životinjama i da prema njima ne treba imati milosti. Srpski logoraši prikazivani su kao razbojnici, ubice i niža rasa.

Nakon rata, mnogi od norveških stražara osuđeni su na zatvorske kazne. Važno je napomenuti da među logorašima nisu svi Bošnjaci i Hrvati sarađivali sa Nemcima. Bilo je i onih koji su delili sudbinu srpskih logoraša, boreći se za preživljavanje u istim užasnim uslovima.

Ipak, zločini Alije Lelića, Stefana Talisman i Stjepana Sile, kao i masakr nad 250 logoraša u kojem su učestvovali, ostali su duboko urezani u sećanja preživelih, predstavljajući mračnu stranu kolaboracije i zlostavljanja u koncentracionim logorima u Norveškoj.