I sad na licu nosim znamenje tajne što mi pod kožom bljeska: Dobrica Erić – Znamenje
Duž međe kipe lipe. Sve ređe prisnivam miris davnih kajsija. I što je moje pamćenje bleđe ta slika biva sve jasnija.
Dobrica Erić
Znamenje
Duž međe kipe lipe.Sve ređe
prisnivam miris davnih kajsija
I što je moje pamćenje bleđe
ta slika biva sve jasnija.
Kućica tesna,kandilo nesna
i oči pune tihog blistanja
Dva bleda lica i ljubičica
u pozlaćenom ramu svitanja.
Tu klekoh ,oče,i rekoh: poče
I snih plod kakav još ruka ne bra
I tada pustih boso siroče
srca na most najtanjeg rebra.
I sad na licu nosim znamenje
tajne što mi pod kožom bljeska
Kotrljam uz breg krupno kamenje
a niz breg sitne đinđuve peska.
Dobrica Erić
Nijesam ni sam znao, do nedavno, da je jedan od najvećih srpskih pjesnika „Visoki Stefan“ kako su zvali Stevana Raičkovića, od crnogorskih Raičkovića!
Sad kad se više ne bojite od Mila, objavite i kojeg srpskog pjesnika iz Crne Gore: Moma Vojvodića, Ranka Jovovića, Gara Jovanovića, Miša Tripkovića, Kostu Radovića, Nebojšu Boškovića, Radojicu Radovića – nećete se ni postidjeti, niti ogriješiti…Ima i po koji živi, no ko mari za žive !