I Srbija i Rusija – sećanje na Alberta Andijeva

„Nisam ja izgubio oko, ja sam ga ostavio tamo, da kad svi drugi razlozi nestanu, da makar imam taj razlog da se vratim na sveto Kosovo i Metohiju i potražim oko“, čuvene reči ruskog dobrovoljca, ratnika za pravoslavlje, slobodu i pravdu, Alberta Andieva, moraju postati naša zakletva.

„Poznavala sam Alberta još iz Prištine. Vezuje nas interesantna priča. Radila sam i živela u Prištini, tako da proleće ’99 godine, svake godine na drugi način doživljavamo, a ove godine sa odlaskom Alberta, to će biti teže. Tek sada bitnije stvari dolaze u sećanje…“, govori o životu i radu Alberta Andieva za Nacionalnu IN4S televiziju prof. dr Irina Antanasijević.

O njihovom upoznavanju u Prištini, koji je bio baš kao i Andiev, zanimljiv i poseban, govorila je sa velikim uvažavanjem. „Čula sam da je ranjen jedan od Rusa i operisan u prištinskoj bolnici; obilazila sam korpus, a on je verovatno znao da ću doći. Provirila sam u sobu i upitala „Ima li tamo Rusa?“, a on onako krupan i visok odgovara: „Tražiš Rusa?! Rusa ovde nema, ima Ositinac!“. Karikirao je, vedrog duha, svoj kavkaski akcenat“, navodi Irina uz osmeh na licu, kao da i njegovo ohrabrivanje nje neće zaboraviti.

Ponosan što je došao u Srbiju i što mu se pružila prilika da upozna naš narod, Irina nam prenosi njegove  samouverene reči „Najbolje vreme da upoznaš jednu naciju je vreme kada se ona nalazi u najtežim vremenima“. Ona dodaje da je njenog prijatelja Andieva krasio epitet maksimaliste, jasno je razlikovao dobro od lošeg. Smatra da je presudni razlog njegovog dolaska u Srbiju nemogućnost načina da preboli nepravdu koja se dešavala.

„Došao je vođen tuđom mukom kao svojom; posle je upoznao Srbiju i zavoleo je kao svoju zemlju. Albert je znao šta voli i šta brani sa samo svojih 29 godina“, nesebično je sa nama podelila Irina. Obzirom da nije upoznata o njegovom ranijem životu u Rusiji, o iskustvima u vojsci nije mogla da govori.

Njihov prvi susret nakon bolnice u Prištini, bio je u Nišu, kada joj je saopštio da se oženio i da ostaje u Srbiji. I pored svih teških dana provedenih u ratu, Albert nije gubio osmeh sa lica.

„Vođen mišlju o svom doprinosu u ratu kao najprirodnijim delom koje je mogao da uradi, najbolji je pokazatelj njegove skromnosti“, navodi ona, kao i to da o gorostasu vedrog duha ne može i dalje da priča kao o čoveku koji nas je napustio.

Irina je zahvaljujući Andievu poznavala i ostale dobrovoljce sa kojima i danas održava kontakte. „Svake godine držim nastavu ruske književnosti 19.veka; čitam kako je Vronjski otišao u Srbiju i trudim se da na različite načine naučim šta je to kad čovek tuđu bol prihvati kao svoju“, dodaje ona povezujući svoju umetsnost sa životnim delom Andieva.

Obzirom da Andiev nije imao javnih nastupa, Irina se nada da će Albert biti opevan u brojnim epskim pesmama, kojima će novi Lav Tolstoj dati neku posebnu epiku. Branivši moral pravičnosti na Kosovu i  Metohiji videvši nepravdu, pokazao je svoju akciju na delu, o čemu najbolje svedoče Irinine reči „Nije radio ništa zarad avanture, on je govorio „Nepravda?! Mora se zaustaviti!“, nije tu bilo nikakve dileme“.

Dobrovoljci su u ratu pokazali ono najbolje u njima, a da, i pored toga što je nakon rata ostao invalid i dalje je optimistično ponavljao reči „Nema nazad, iza nas je srpstvo!“.

„Sećanje na njegov život je oduživanje, ali ne njemu, već i sebi. Srbija mora da pamti svoju istoriju, a Albert je deo nje“, zaključila je Irina, kao i to da je narod Srbije najbolji pokazatelj poštovanja prema njegovom radu, što su i pokazali činom njegovog ispraćaja.