Игрец: Одбраном „Севера“ утиремо пут ка ослобођењу читавог Космета

Пише: Данијел Игрец

Дешавања која су обележила овогодишњи 26. март без сумње ћемо упамтити као један од најбруталнијих излива насиља у режији приштинских самопроглашених власти откако су сепаратистичке институције уз свесрдну подршку кључних западних земаља 2008. године једнострано (и противправно) прогласиле независност од Србије. Та подршка није изостала ни овога пута, на шта је у свом писму упозорио и високи званичник Јединствене Русије, Сергеј Железњак, истакавши да је „варварски напад на Србе на КиМ извршен по налогу западних обавештајних служби“.

Поставља се питање: „Шта су (били) позадина и циљ оваквих (са правом их можемо назвати терористичких) напада које су албански екстремисти, оличени у бандитској РОСУ, извршили над званичним представницима српске државе, над голоруким српским народом, и то управо у данима када Србија обележава деветнаесту годишњицу злочиначке НАТО агресије?“

Одговор ћемо наћи ако погледамо са каквим приликама се по питању КиМ у последњих пар месеци (па и година) суочавају Београд са једне и Приштина са друге стране. Што се Србије тиче од ње се тражи да формализује предају јужне покрајине, да стави тачку на све постојеће могућности одбране суверенитета које јој пружа рапидно мењајућа се геополитичка карта света, повољна по њене интересе и у том контексту растућа могућност ефикасне примене Устава и Резолуције 1244. Још увек доминантни антисрпски политички естаблишмент у владајућим структурама САД и ЕУ притиска на Београд да кроз закључивање „правно обавезујућег споразума“ прихвати „Косово“ као независну државу, државу са сопственим оружаним силама, државу као чланицу свих међународних организација што би водило у њену потпуну консолидацију као суверене земље и значило дефинитивно одрицање Србије од сопственог територијалног интегритета на Косову и Метохији.

Управо је сагласност Србије на такав сценарио најбржи и најлакши пут да Албанци и њихови западни спонзори заокруже пројекат „независног Косова“. Међутим, како је због тектонских геополитичких промена на међународној сцени маневарски простор Србије већи, а сходно томе и њена спољна политика (иако још увек недовољно, али ипак) самосталнија него што је то била пре пет или десет година Брисел и Вашингтон увиђају да њихов план има све мање изгледа за успех.

Београд полако показује да више није спреман да у потпуности следи евроатлантски интеграциони концепт који подразумева губитак сваког утицаја над стратешки и безбедносно изузетно важним косовско-метохијским региономи покушава да тражи нове облике сарадње, пре свега у односима са Русијом и Кином као гарантима његове територијалне целовитости и политичке независности.

Последично томе расте и неизвесност Приштине да ће успешно комплетирати своју на злочинима и тероризму саткану „државност“. Чињеница је да су „независном Косову“ одбројани дани. На то указује мноштво примера у последњих годину-две дана када упркос многобројним покушајима и упорном лобирању Приштина није успела ни за макац да учврсти своју међународну позицију и приближи се свом крајњем циљу – уласку у Уједињене нације. Због пораста утицаја Москве и Пекинга у глобалним односима на тежини све више добијају и гласови оних држава које не прихватају једнострану сецесију КиМ што се у оквиру ЕУ посебно примећује у принципијелној политици Шпаније која са својом ојачаном дипломатском кампањом против европског пута тзв. Косова уноси додатну нервозу у редове приштинских сепаратиста. Тој кампањи свој активан допринос дају и званични Букурешт и Никозија.

Ако томе додамо и најновије сигнале пристигле из дипломатских кругова блиских Интерполу и УНЕСКО-у да је све већи број држава чланица ове две организације опрезан и резервисан према могућем новом аплицирању тзв. Косова за чланство у њиховим редовима јасно је да Приштина полако улази у слепу улицу и да све више губи битку за своју потпуну међународну афирмацију.

Како после Украјине и Сирије Запад на челу са САД не би доживео још један фијаско и на Балкану добио нови замрзнути конфликт појављују се покушаји и планови да се помоћу неке неочекиване, изненадне промене прилика на терену Србија доведе пред свршен чин, у ситуацију када би била приморана да прихвати потпуни губитак КиМ.

Овакав „блицкриг“ сада највише одговара само онима који стрепе од пролонгирања решавања косовског питања, а то су управо западне земље као главни тутори „независног“ Косова. Свако даље одуговлачење, имајући у виду тренд јачања моћи и утицаја Русије (и Кине) на прилике на Балкану, значи и слабљење њихових позиција што води до драстично умањених могућности да питање јужне покрајине реше у своју корист.

Приштини је у највећем интересу да на простору читавог КиМ успостави свој сепаратистички „државно-правни“ поредак, а највећи трн у оку јој је управо север јужне покрајине где је упркос свим западним притисцима и поражавајућим бриселским „победама“ још увек сачуван (иако минималан али ипак какав такав) утицај српског фактора односно државе Србије и где косовске квазиинституције немају пуну ефективну власт. Управо заокруживањем те власти и стављањем севера КиМ под своју пуну доминацију тзв. Косово показало би да је „целовита држава“ која има монопол над средствима силе, а тиме и суштински атрибут суверене државне власти. На тај начин Србија би била притерана уза зид јер би изгубила север КиМ као важно упориште и полугу отпора не само лажној држави Косово већ и даљем ширењу великоалбанских процеса ка унутрашњости земље. Зато и не чуди што су отпадничке структуре пре неколико дана покушале да демонстрирају бруталну силу над Србијом и њеним народом. Рачунају да ће тиме да нас заплаше некаквим новим „ратом и погромима“ како би Београд приморали да устукне и у Бриселу прихвати још понеки уступак на њихов рачун, уступак који би их извукао из политичког ћорсокака и њиховој монструм творевини трасирао пут ка УН.

Као што видимо циљ сепаратиста је маргинализација односно елиминација српског фактора у јужној покрајини; они желе да обесмисле било какво повезивање српских општина у једну институционално компактну целину, јер не желе да трпе ни минимални утицај који би Србија могла да оствари на северу КиМ кроз деловање ЗСО. Уједно је ово још једна потврда да Албанцима постизање обострано прихватљивог решења није никада ни било у интересу јер је њихов интерес потпуна десрбизација КиМ, од Срба потпуно етнички очишћено Косово како би створили услове за даљу реализацију својих геноцидних планова и окупацију територија југа централне Србије.

Погледајмо какве су могућности српског деловања у насталој ситуацији и којим путем кренути убудуће.

Са Андрићевог венца као реакција на албанске провокације стигла је вест да се „Српска листа“ повлачи из тзв. Владе Косова, а на пету годишњицу „потписивања“ Бриселског споразума Срби са севера КиМ самостално ће формирати Заједницу српских општина. После низа изјава за штампу и конференција за медије (коначно) је дошло и до првог конкретнијег и опипљивијег одговора Београда на ескалацију насиља над српским народом на КиМ.

Уколико речи председника Вучића које је изговорио у свом обраћању нацији 26. марта увече, а у којима је ствари коначно назвао правим и реалним именом не служе само као покушај „смиривања јавности“ (а ја се надам да оне то нису) и уколико у државном руководству заиста постоји снажна воља да се заштити српски народ у јужној покрајини онда наредни потези званичног Београда морају бити промишљени, неупитни и недвосмислени.

Најважније је да у наредном периоду целокупно државно руководство, заједно са свим министарствима и обавештајно-безбедносним апаратом делује координисано, према јасној стратегији која ће садржати конкретне мере за заштиту безбедности Срба на КиМ и читав спектар краткорочних, средњорочних и дугорочних решења за обнову суверенитета у јужној покрајини. Србија мора одговорно, стратешки и озбиљно да приступи задатку очувања Косова и Метохије и сигурности њеног народа на тој територији. То је могуће постићи само ако се пође од чињенице да је управо постојање сецесионистичке парадржаве највећа безбедносна претња, а њено разбијање једини гарант стабилности у региону. Београд мора као свој коначни циљ да постави деконструкцију косовске „државности“ и очување КиМ у државно-правним оквирима Србије. То мора сада, после свих дешавања да постане црвена линија, алфа и омега будуће државне политике према КиМ.Потребан нам је консензус свих кључних државних и националних актера по питању очувања КиМ.

Пред Београдом се налази само један пут, пут спречавања и неутрализације великоалбанских претензија, пут без даљих уступака и узмицања, пут који подразумева чврсто истрајавање на ставу да је Приштина изгубила сваки кредибилитет за даље преговоре у Бриселу, који су после онаквих бруталних сцена насиља постали ирелевантни. Самопроглашене институције нису и не могу бити легитиман преговарач, јер су оне јасно показале своју отпадничку и сепаратистичку, терористичку нарав, не само јуче, већ много пута током протеклих десет година.

Не дозволимо једној побуњеничкој и узурпаторској творевини, ствараној на идеологији Ал каиде и Исламске државе, да нам прети и да нас уцењује. Будимо ми ти који ће према Приштини применити стратегију легитимног застрашивања и одлучну политику на дипломатском, правном и безбедносном пољу.

Упутимо обавештење Бриселу да Београд замрзава даље преговоре јер је „дијалог“ због једностраних и екстремних потеза Албанаца фактички постао безначајан, чиме би јасно пребацили одговорност и уперили прст у главног кривца за њихову пропаст – Приштину и њене западне налогодавце.

Отпочнимо процес поништавања антидржавних резултата бриселских споразума.

Затражимо ванредну седницу Савета безбедности УН где ће се као приоритетно питање отворити тема безбедносне ситуације на КиМ. Време је да се питање заштите српског народа интернационализује пред највишим институцијама међународног права.

Озбиљне државе сазивају седнице СБ због много минорнијих догађаја, па стога Србија нема шта да чека већ да затражи изјашњавање највишег органа међународне заједнице о опасној конфликтној ситуацији која непосредно угрожава мир и стабилност на Балкану.

Београд стиче јединствену прилику да кроз процес оснивања ЗСО који би се темељио на државотворним принципима и Уставу Србије постепено поврати и све српске државне (административне, правосудне и безбедносне) институције (за почетак) на север КиМ, а после и јужније.

ЗСО не сме да буде сама себи циљ већ први корак у процесу повратка Косова и Метохије и обнови ефективне власти српских државних институција у јужној покрајини. То не треба посматрати само као могућност већ и као државну обавезу Србије.

Оно што такође треба имати на уму је и потреба да Београд мора да ради на томе како би решавање питања КиМ добило своју ширу, глобалну димензију.

Геополитички моменат је данас знантно другачији него пре десет или двадесет година што ствара сасвим реалне предиспозиције да наша држава на тај начин створи по себе повољан међународни амбијент и ојача своје преговарачке позиције.

Неминовно је да у процес решавања питања јужне покрајине укључимо све своје стратешке савезнике, првенствено Русију и Кину као сталне чланице СБ УН али и све оне земље које деле став Београда да одрживог решења за КиМ нема без уважавања легитимних интереса Србије и које су спремне да подрже нови преговарачки формат, базиран искључиво на међународном праву и одредбама Резолуције 1244. У таквим околностима Србија ће имати на располагању њихове правне, дипломатске, безбедносне и геополитичке експерте и ресурсе што ће олакшати постизање решења, складног са српским државним и националним интересима.

Најбољи српски одговор на нападе приштинског „болесника на Балкану“ зато није повратак политици попуштања и неповољних компромиса већ – стратешки осмишљена и проактивно вођена спољна политика, тражење нових и јачање постојећих савезништава у Европи и свету како би, када за то дође тренутак, са државног ткива Србије успешно и трајно уклонили тумор звани „Република Косово“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: