Илија М. Коларац – 142 године од смрти српског трговца и задужбинара

На сам помен Коларца прве асоцијације које се јављају су свакако култура, уметност и образовање. Илија Милосављевић, који је преминуо на данашњи дан пре 142 године, Србима је оставио готово целокупну имовину, иако то није било у интересу тадашњих власти.

Илија Милосављевић рођен је око 1800. године, а надимак је добио по родном селу Колари, надомак Смедерева. Потицао је из скромне породице. Отац му је био абаџија, а мајка домаћица.

Као дете, рањен је током Првог српског устанка, а након пропасти истог, са родитељима одлази преко Дунава. Ипак, није прошло много времена пре него што се одлучује за повратак у домовину. У Београд долази са 30 пара, а радио је код бројних трговаца.

„Када сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим 2 паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара”, написао је Коларац о својим првим данима по повратку у Београд.

Ћерком једног трговца се чак и оженио. Након женидбе, отвара сопствену радњу, али се не задржава друго у Београду – убрзо се сели у Панчево.

Постоји прича према којој је разлог његове одлуке да промени боравиште лежао у сукобу и страху од кнеза Милоша. Волео је лепо да се обуче, фес са златном кићанком и одело везено срмом радо је носио, но тај луксуз је сметао кнезу Милошу Обреновићу.

„Почну неки млађи Београђани носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тог палила склањати, макар каквим мерама, заповеди те се неколико Београђана, с тим златали капама, обале и истуку батинама. Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.”

Кнез Милош је забрањивао ношење скупоцене одеће, а на удару први је био Илија Коларац, коме је кнез припретио батинама. Посао је предао оцу и браћи, а потом одлази за Панчево.

Ипак, за ову причу је сам Коларац написао да је неистинита, те да је у Панчево прешао искључиво због трговине. Развио је посао и са Србијом, али и унутар Аустроугарске. Трговао је различитим стварима, храном, стоком, извозио је пшеницу, јечам, кукуруз, овас, просо, а све то му је донело много новца. Имао је и своје бродове, а Панчево напушта 1856. године.

Врло брзо постаје виђенија личност у Панчеву. Звали су га Илија Србијанац или Сервијанер. Турску ношњу у кратком року заменио је европским оделом. „Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, записао је о том времену много година касније.

Жена му умире 1855. године у Пешти, а сахранили су је у Београду, где ће се и сам Коларац вратити, настављајући посао трговине шалитром. Улагао је и у руднике. Међутим, оно што је остало најупамћеније и чињеница која најчешће „изрони” када се помене његове име јесте допринос у контексту потпомагања уметности и образовања.

Имао је изузетно разумевање за културу и схватао је њен значај. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. године основа Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига, а данас је тај број знатно већи. Коларац је донирао и хиљаду форинти за оснивање Правне академије у Новом Саду.

Крајем 1877. године влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, а преки војни суд осудио га је на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље, због чега убрзо умире.

Тестаментом је оставио своје имање, око милион тадашњих динара, фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, као и фонду за помагање књижевности.

Није заборавио ни своје родно место Коларе. Тестаментом је завештао 200 златних дуката за школу, за школовање талентованих, паметних и ђака који су били из сиромашних породица. Од првог новца зарађеног трговином купио је звоно за цркву тешко 300 килограма. Звоно је касније, током Првог светског рата, скинуто и претопљењо од стране Аустрогара.

У тестаменту је, између осталог, навео „да се од готовине новаца одвоји 10.000 дуката и да се даде моме књижевном фонду”, а затим и да „све остало моје имање, изузимајући неколико поклона које ћу ниже означити, остављам на корист мога народа”.

Међутим, након смрти, његове две рођаке повеле су судски спор за обарање тестамента, а подршку добијају и од тадашњих власти.

„Власти су биле стављене пред један нов скандал. Њима сад никако није ишло у рачун да дође до оснивања Коларчеве задужбине. Желели су да се заборави да је тај човек уопште и постојао. Зато је требало оборити Коларчев тестамент, писан 25. фебруара 1877. После једне тек једва завршене афере, отварала се друга. Чак и они који су мрзели Коларца жалили су што је старац умро и својом смрћу изазвао нову узбуну у јавном мњењу и опште похвале у народу”, записао је Милан Јовановић-Стојмировић. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент.

Међу задужбинарима заузима посебно место, а његова најпознатија задужбина је свакако Коларчев универзитет. Зграда Коларчевог народног универзитета подигнута је 1932. године, а архитекта је био Петар Бајаловић. Коларц је са радом почео 19. октобра 1932. године, а први концерт у Великој дворани одржан је 4. фебруара 1932. године.

До данашњег дана Коларчева задужбина је остала доследна првобитној идеји њеног творца, стављајући акценат на културу, уметност и образовање српског народа.

Од 1968. године Одбор Задужбине Илије М. Коларца сваке године додељује Плакету Коларчеве задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. године Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у протеклој излагачкој сезони.

Извор: данас.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: