Импресивни регистар прљавих метода

Експериментисањем над Србима и Србијом настале су праве школе организованих преврата у непослушним државама који треба да изгледају као спонтани догађаји настали као последица унутрашњих проблема „диктаторских режима“.

Није тајна да су својевремено Србија и српски корпус на Балкану постали полигон за усавршавање прљавих подмуклих метода које ће водеће западне силе и одабрани НАТО партнери примењивати за остваривање геостратешких и регионалних циљева широм света. Усавршаване су неборбене методе које данас зовемо хибридни рат, али и најбољи начини правдања војног присуства, војних притисака и претњи, као и пропагандно правдање оружане агресије ако до ње дође. Била је то тек експериментална примена два нова начина (посредног) ратовања, хибридног рата и прокси рата, који омогућавају остваривање војних циљева с нултим губицима, где је могуће прикрити директно учешће у сукобима и себе приказати као наивног посматрача, забринутог посредника, евентуално помагача.

Експериментисањем над Србима и Србијом настале су праве школе организованих преврата у непослушним државама који треба да изгледају као спонтани догађаји настали као последица унутрашњих проблема „диктаторских режима“. Усавршена је „производња отпора и опозиције“ која је добијала западну заштиту и новац. Буквално, постигнуто је савршенство да се на основу српског модела могао не само предвидети цео процес него (што је за Запад увек било најважније) израчунати колико поједини преврат кошта. На српском моделу усавршен је поступак злоупотребе хуманитарних организација („Лекари без граница“), али и хуманитарних мотива, што је омогућило да се класичне агресије јаком пропагандом прикажу као хуманитарне војне интервенције („Милосрдни анђео“). На српском моделу у пракси је проверавана ефикасност прљавог подметања злочина „под лажном заставом“ („Маркале 1 и 2“, „Васе Мискина“, „Тузланска капија“, „Рачак“) који је данас постао саставни део операција иза којих стоје западне силе, као пројектовања повода за употребу војне силе, међународну осуду, дискредитацију и сатанизацију противника.

Није чудо што се сада код кршења међународних закона и злоупотребе међународних институција редовно спомиње Србија. На српском моделу дефинисана је и утренирана злоупотреба УН и њених војних и цивилних мисија. Тај модел злоупотребе УН показао се толико добар и ефикасан, па се користи и данас. Идеја етничког чишћења непослушних (Срба) под окриљем УН показала се савршеном јер није захтевала ни оправдање а камоли одговорност за масовни прогон и егзодус. Тај модел „решавања проблема етничким чишћењем“ (у ствари остваривања стратешких циљева) испао је неочекивано добар и ефикасан јер су резултати трајни и дефинитивни. Нико од међународних фактора више и не спомиње да су Срби протерани из Хрватске злоупотребом УН, јер су злочиначким војним акцијама етнички почишћени из заштићених зона УН под контролом међународних снага. Други модел је заснован на етничком чишћењу Срба из Хрватске по идеји тихог егзодуса „озакоњеног“ Ердутским споразумом, опет под окриљем УН, који је практично и веома успешно спровео амерички генерал и лажни дипломата Жак Клајн.

СУРОВО ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊЕ

Није тешко приметити да континуитет експериментисања на српском корпусу траје до данас. Модел војног етничког чишћења (руског становништва у Украјини и Палестинаца у Гази) исувише привлачи пажњу и показује се као одвратан и неприхватљив. Зато се, опет преко српског модела, тражи нешто прикривено а довољно ефикасно. Тако је дефинисан модел „демократског етничког чишћења“ (Срба) усавршен на КиМ, који се успешно спроводи преко Аљбина Куртија и његове администрације. Неко ко управља Куртијем из прикривеног центра за хибридно ратовање против Срба и Србије проценио је да се Срби могу протерати „по закону“ и такорећи неприметно за међународну заједницу и надлежне међународне институције, пре свега за УН и међународне судове, па чак и за највеће хуманитарне организације. Одушевљени су својим проналаском јер сматрају да тако подстакнут процес етничког чишћења реализује стратешке циљеве и да је незаустављив, а има тај „квалитет“ да га је у садашњим геостратешким околностима немогуће санкционисати.

Суштина овог модела је у континуитету напада на Србе који се не сме прекидати, и стварању амбијента који је немогућ за опстанак Срба на том простору, а све приказати као процесе демократизације и борбе против тероризма и криминала. Најважније у свему томе јесте да се насиље над Србима не сме препознати као смишљена, планирана и опасна појава, него треба да изгледа као неповезани и спонтани појединачни случајеви насиља какви постоје и у демократским државама.

Зато је лепеза разноликости насиља тако широка, да би се сваки нови случај могао третирати као појединачни. Затим, веома је битно, и саставни је део овог пројекта, терористе прогласити за борце против тероризма, а Србе који бране основна људска права, голи живот и своје породице, прогласити за терористе. Уједно имамо демонстрацију и проверу моћи западне пропаганде која је успела да у западном амбијенту, па и у нашим неразумним и злонамерним круговима створи утисак да је случај „Бањска“ нешто најопасније што се икада догодило на КиМ.

Прогон Срба више нико на Западу на спомиње и потенцирају се само „Бањска“ и „српски тероризам“, иако та шачица Срба није убила ниједног Албанца и само је покушала да одбрани своје село. Нешто оружја које је пронађено или подметнуто сада је важније од читаве приштинске паравојске коју незаконито свакодневно наоружавају модерним оружјем. Како се инсистира на шаренилу физичког и психичког насиља над Србима, тако се инсистира и на шаренилу административних парадржавних мера које стварају немогућ амбијент за опстанак Срба. Шта све раде тешко је и набројати, али је све „по косовским законима“ и Запад ту не види ништа спорно јер је по њима „Косово“ држава и може доносити административне мере и законе по својој процени. У томе је ствар, пронађен је најефикаснији начин етничког чишћења непослушних народа који се по овом моделу може примењивати од великих западних сила широм света као мера спречавања „руског малигног утицаја“.

Други експеримент је војна подршка претходном.

Претња да ће се Србији сручити на леђа цео НАТО и Колективни запад са војним и невојним мерама ако покуша војном силом да спречи процес „демократског етничког чишћења“ Срба са КиМ. НАТО већ има могућност да интервенише под плаштом заштите Кфора за који је иначе одговоран, а да се то на глобалном нивоу не сматра агресијом него заштитом војне мисије УН. Зато је овај модел етничког чишћења опаснији по опстанак Срба на КиМ од најављиване „косовске олује“ где би се српске оружане снаге без икакве дилеме умешале и спречиле такву акцију. Ако би ушли војно сада, то би било приказано као српска агресија из чиста мира. Успут речено, нова стратегија НАТО-а и водећих западних сила је таква да је према ономе кога они означе као „агресора“ све дозвољено.

На пример, под паролом „Израел има право да се брани од агресије Хамаса“ убијено је скоро 30.000 палестинских цивила а 68.000 је рањено, док је више од хиљаду деце остало без удова, бомбардоване су болнице и избеглички кампови и ником ништа – нико неће одговарати за ратне злочине и страдања цивила јер „Израел има право да се брани“. Зато Србија не сме упасти у замку у коју Курти и његови ментори покушавају да је увуку, да је НАТО и колективни запад прогласе за „агресора“ према коме ће баш све бити дозвољено. Неке државе у окружењу као да једва чекају да Србија тако нешто уради, попут Албаније која се ових дана јавно изјаснила да би војно бранила „Косово“.

Треће у серији актуелног експериментисања са Србијом је да се српски стратешки и национални интереси прогласе за руске интересе на Балкану које треба неутралисати ради спречавања „руског малигног утицаја“. Значи све „црвене линије“ које је дефинисао српски државни врх – суштинска независност, војна неутралност, подршка опстанку Републике Српске, пријатељски и пословни односи с Русијом и Кином, неувођење санкција Русији и несврставање у антируски блок, они гледају као руски, а не српски интерес. И да не би испало да је Србија једина држава на свету која нема своје стратешке интересе, они су нам их дефинисали – одмах признати „државу Косово“ и гашење „геноцидне“ Републике Српске, одмах увести санкције Русији и прекинути све везе с Русијом и Кином, одмах и хитно упутити обимну војну помоћ Украјини у сукобу с Русијом како би надокнадили заостатак у односу на друге државе из антируског фронта. Даљи интереси су наравно улазак у НАТО и ЕУ. И ова дрска иницијатива се може дефинисати као нови експериментални модел који би се примењивао широм света – забранити држави (државама) да саме дефинишу стратешке интересе и наметнути им туђе интересе као њихове. Тешко да ће овај експеримент успети у Србији, али интензивни покушаји у том правцу постоје.

ПРОЧИТАНЕ МЕТОДЕ

Дипломатска борба српског државног врха у условима када је од западне политике прљавија само западна дипломатија која ту политику реализује и брани у пракси, није нимало лак посао. Перфидне преваре и подвале чекају „иза сваког ћошка“, из сваког споразума и резолуције. Имате посла с дипломатским виртуозима, па и доајенима западне дипломатије, чије оружје је деценијама уназад оно што зову „двосмислена креативност у дипломатији“, где „двосмисленост“ значи – на папиру обећамо и потпишемо свашта како би и саговорник (преговарач) био задовољан и како би мислио да и он нешто добија, а „креативност“ значи да у пракси прихватамо и реализујемо само оно што нама одговара. Међутим, њихове подмукле методе које неискусне и те како могу преварити, код Срба су одавно „проваљене“, тако да неки блефови типа „потписали сте“, „признали сте“ више не пролазе. Чак се дешава да српска дипломатија успешно реализује неке дипломатске офанзиве, као што је последња кроз захтев за одржавање ванредне седнице Савета безбедности УН о КиМ, при чему нам је неочекивано, али заиста много помогла дипломатија Гвајане. Веома је важно да овакви покушаји враћања решавања проблема на КиМ у УН дају резултате и да се тајна операција тихог етничког чишћења Срба раскринка пред целим светом.

Чини се да наш државни врх у својим таласима дипломатских похода и акција има одлично обавештајно обезбеђење, наравно захваљујући нашим обавештајно-безбедносним службама и дипломатским каналима појединих политичара. Није било промашаја у проценама будућих акција Приштине на КиМ, као ни бошњачких активности потпомогнутих непризнатим високим представником у РС.

У току је удар на јединство Срба не само у Србији него у региону, јер су и непријатељи Срба схватили да нам је то најјаче оружје.

Наше тајне службе су за само неколико месеци разбиле неколико шпијунских мрежа у Србији – хрватску, бугарску, албанску и још једну за коју ћемо тек видети чија је и ко стоји иза ње, а све те мале балканске службе су само експозитуре великих служби водећих држава НАТО-а. Иако је откривање само једног шпијуна у било којој држави редовно глобални догађај за медије, када се то догађа у Србији не привлачи пажњу западних медија, као да је подривање Србије нормално и пожељно, нешто што се очекује, па и није вест. Из података које су прикупљали јасно је да страни шпијуни паралелно раде у два правца – прво, унутрашња дестабилизација, јачање превратничких снага и преврат, и друго, истраживање и подривање одбрамбене способности Србије и припрема за конвенционални сукоб. То уједно значи да се непријатељи Србије нису одрекли решавања проблема оружаним путем и да је он као крајња опција остваривања циљева на столу. Наравно да наш државни врх то зна и зато улаже велике напоре у јачање Војске Србије. Набавке модерног оружја и опреме успешно се спроводе и остаје само један велики проблем који треба да се реши а који би на почетку десетоструко а на крају и стоструко ојачао одбрамбене способности Србије – редовно служење војног рока.

Извор: Печат

Аутор: Љубан Каран

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: