In Memoriam: Mati Makarija Sokolička 1940-2022.

„Otišla je onakva kakva je bila! Neformalna, van šablona, hrabra da bude iskrena i svoja! Pamtićemo je zajedno sa vladikom Danilom, zajedno kao dva goluba na visinama naše Crkve. On neponovljiv i kratkovremen kao leptir a ona kao golub sa jednim krilom. Ona je ipak letela i slikala, i gradila i ugradila se u zdanje Crkve srpske, monument dvadesetog veka. Neponovljiv lik, stroga i meka, viđena na tenku, u albanskoj kući ali ne i na slavama i običnim događajima. Ona je bila samo tamo gde se retko ko usuđivao! Neka te Gospod primi, biseru sokolički i kosovski, britka i rečita, uvek istinita!“ – emotivnom porukom monahinje manastira Brnjak oprostile su se od igumanije Sokoličke Makarije.

Mati Makarija (Obradović) preminula je u četvrtak na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjena je danas (20. avgust 2022. prim.red.IN4S), kada je i objavljen njen odlazak sa ovog sveta, prema sopstvenoj želji, u svom manastiru nadomak Zvečana i u najužem krugu svojih sestara, i vladike Teodosija, koji je služio opelo i kojem je sasluživao iguman Danilo.

Ostaće upamćena kao pokretač obnove ekonomije manastira starog šest vekova i jedna od najobrazovanijih sveštenih lica raško-prizrenske eparhije i SPC.

Manastir je pod njenom višedecinijskom upravom ne samo opstao u teškim predratnim, ratnim i poratnim vremenima, već je doživeo svoj procvat.

I sama ikonopisac, pokrenula je i školu i radionicu ikonopisanja u manastiru, bavila se pisanjem izdavši više knjiga, i prevodilačkim radovima, a u mladosti i fotografisanjem. Govorila je više stranih jezika.

Bila je doktor hemijskih nauka i predavač na univerzitetu u Beogradu pre nego što se zamonašila, a potom je završila i teološki fakultet u Solunu.

Monahinje Brnjaka, u znak sećanja na mati Makariju objavile su deo njenog autobiografskog zapisa sa jednostavnom porukom „Ovo je ona“.

On predstavlja deo sećanja na njeno teško detinjstvo i otkriva drugačiju stranu ličnosti igumanije koju narod, ali i političari i međunarodni predstavnici koji su imali priliku da je vide i obiđu, pamte po strogosti i čvrstom stavu; do mere da su je neki od visokih vojnih starešina francuskog KFOR-a, svojevremeno nakon rata od milošte i u potaji nazivali „general“.

U nastavku objavljujemo zapis „Pokajanje ubice našeg oca“, sa kojim su se nekadašnje gračaničke monahinje a sada u manastiru Brnjak oprostile od svoje sestre.

Naši roditelji bili su pravoslavni Srbi, iz Hrvatske: otac Luka iz Like, a majka Vidosava iz Slavonije. Bog ih je sjedinio 1934. godine venčanjem u hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Suvoj Reci kraj Prizrena, koja više ne postoji, jer su je srbomrsci u minulom ratu minirali i do temelja razorili. Otac je u to vreme bio žandarmerijski podoficir, zadužen za Suvu Reku, a majka domaćica, iako učiteljica praktične obuke.

Živeli su u velikom selu Mušutište pored hrama iz 11. veka, takođe miniranog od istih ljudi. Tu im se 1935. godine rodila prva kći, naša najstarija sestra Bratislva, sada monahinja Mihaila, koju su krstili u Prizrenu u hramu Bogorodice Ljeviške. Godine 1938. rodila se naša sestra Ljubica, koja sada počiva u miru sa roditeljima našim.

U predzorje rata, otac je unapređen u čin oficira i dobio prekomandu za Stalać, gde sam se rodila decembra 1940. godine, a posle dve godine na svet je došla naša najmlađa sestra Smiljka, koja takođe počiva sa roditeljima i sestrom našom Ljubicom. Otac je bio vrlo savestan u svom poslu i pažljiv i brižan prema svojoj porodici.

Naše detinjstvo je teklo srećno i mirno dok smo imale oca. Majka je sa nama preboljevala sve naše bolesti, sve boginje i prehlade. Otac je obično sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Dolazeći sa posla obično nam je donosio šećerleme, koje smo sa zadovoljstvom lizale. Izljubio bi nas, a onda bih ja donosila ćebence, stavljala u očevo krilo, da bi se radosno ugnezdila u njega i predala očevim nežnostima.

Bili smo srećna porodica. U toku rata otac je bio neutralan, nije pripadao ni jednoj grupaciji niti partiji. Radio je dok se moglo i vodio računa o porodici.

Po okončanom ratu nastala je hajka na sve što je mirisalo na Kraljevinu, državne službenike, žandarme i viđene domaćine. Jedino su bivši partizani, koji su se tada zvali oslobodioci, živeli u povlašćenom položaju.

Bili su slobodni da haraju i ubijaju po svom nahođenju. Potekla je bratska krv. Pisac ovih redova je imao uvid u dokument u kome Komunistička partija naređuje „Da se pobiju svi oni koji nisu sa nama!“, u potpisu Milovan Đilas. Pred Vidovdan 1945. godine, otac je dobio poziv da se javi u policijsku stanicu da bi „razdužio oružje i uniformu“.

Majka ga je molila da se ne javlja, nego da se skloni u Bugarsku dok se sve ne stiša. „Zašto bih bežao? Nema razloga. Moje ruke su čiste. Nisam ih krvavio. A i čoveku ne sme da se sudi bez dokaza. Mora da mu se da šansa da se brani.“ I otišao je da se nikada više ne vrati.

Zatvorili su ga sa drugim ljudima u podrum policijske zgrade. Majka je pokušavala da ga poseti, no bez uspeha. Na sam Vidovdan, posle Liturgije, posetio nas je gradski paroh:

„Vido, nemojte više da ga tražite. On je noćas streljan.“

Vrisak naše majke i jauci, koji su zaparali i naša srca i Nebesa, ostali su za pamćenje celog života. Naravno, mi deca nismo znali šta znači „biti streljan“, ali smo tiho plakali zajedno sa našom majkom. Od tada znam da, iako sam teška na suzi, ne mogu da se otmem da, kad majka zaplače, i ja plačem sa njom. Tako smo mi godinama zajedno oplakivale oca.

Pred nama su bili teški dani detinjstva i gle, kao da smo odjednom sve sazrele. Nije više bilo ni smeha, ni igre. U nama i oko nas je vladala pobožna tišina, koju su presecali samo majčini uzdasi. Njan položaj je bio veoma težak, a bila je još uvek mlada i lepa žena od 36 godina. Otac je stradao u 38. godini života. Majka je u jednom dana ostala bez voljenog domaćina sa četiri maloletne dece, a bez ikakvih sredstava za život, jer su istog dana „oslobodioci“ lešinari odneli sve što smo imali, uključujući i ušteđevinu. Ostavili su nas samo u onome što smo imale na sebi.

Da situacija bude još teža, gazda, kod kojeg smo iznajmili stan, je ucenio majku da mu unapred plati stanarinu do kraja godine, ili da se odmah iselimo. Iz praznog, gospodski uređenog stana, nismo imali šta da ponesemo ni kuda da idemo. Izašle smo u neizvesnost. Mamina agonija je trajala par dana, a onda se pojavio čovek koji joj je ponudio kućicu u vinogradu, koja je imala samo jednu prostoriju bez prozora i zemljani pod. Za uzvrat, majka je imala obavezu da obrađuje vinograd, i da povremeno neguje njegovu nepokretnu ženu.

Bili smo zadovoljni. Bog je pogledao na nas. Majka se snašla, nabrala je puno trave, osušila i prostrla po podu. Seno nam je bilo i postelja i pokrivač. Bog je opet pogledao na nas: u ovim uslovima života ni jedna od nas nije čak ni kinula. Samo je majka bila uvek premorena, jer je, pored rada u vinogradu, morala da se najmi u dnevnicu, kod bogatih seljaka, koliko da nam obezbedi hleb.

Čim su pomenuti lešinari namirisali gde se nalazimo, došli su da vide ima li šta da se uzme. Sva naša imovina bilo je jedno staro ćebe. I njega su hteli da uzmu, ali ih je majka preklinjala da nam ga ostave, jer dolazi zima pa je nameravala da od njega sašije kaputiće za svoju decu. Došlo je do koškanja, majka je čvrsto držala ćebe, a oni su ga otimali. U tom je jedan od njih, kundakom puške snažno udario majku u glavu, ona se onesvestila i pala. Nije odbranila ćebe, znači nećemo imati kaputiće. Majka je i dalje ležala nepokretna. Bio je to novi šok za nas. Kasnije nam je pričala da je, od tog udarca, godinama imala jake glavobolje.

Dalje se ovako nije moglo živeti. Na sreću, uspostavili smo vezu sa kumom, nekadašnjim drugarom našeg oca, koji je živeo u Banatu, u velikom selu Bavanište. Pozvao nas je da dođemo, jer ima nekoliko kuća u selu pa bi rado jedan kućerak poklonio nama, samo da mu ga država ne konfiskuje. Kumova ponuda je bila prevarna, jer se ispostavilo da bi nam dao kućerak pod uslovom koji naša majka nije mogla ni htela da ispuni iz duboko moralnih razloga. Ipak smo neko vreme ostali u tom kućerku, ali je majka plaćala visoku zakupninu.

Ovaj period našeg života je opet bio obeležen sirotinjom u kojoj je carovala glad.

Majka je često nadničila po seljačkim njivama. Vodila je i našu najstariju sestru, koja je tada imala desetak godina i radila je za polovinu dnevnice. U duge jesenje dane su brale kukuruz, a noću sekle šašu. Kada bi u podne dobijale ručak, majka bi sa svojom porcijom dotrčala kući da nas nahrani, opet se vraćala na njivu da pojede što je ostalo od porcije naše sestre i da nastavi sa radom. Majku smo često viđale iscrpljenu i bledu sa velikim podočnjacima. U tim trenucima je izgledala kao ikona Bogorodice. Bog je dao, te se nikad nije razbolela, ali je zato od silne muke i teškoće njeno srce popuštalo.

Kasnije, kad smo malo poodrasle, i kada se naš život donekle sredio, jer je majka dobila državni posao, znači sigurnu platu, pričala nam je kako nas Bog nikada nije ostavio. Bilo je trenutaka očaja, kad više nije znala šta da radi, jer je poslednje parče hleba pojedeno, i tada je neko pokucao na naša vrata (nesrećnog kuma smo davno napustile) i ponudio majci neki posao. Obično bi to bilo kuvanje za slave, za venčanja, za podušja. Majka je bila poznata kao vrsna kuvarica i bila je tražena. E, tada smo se sladili suvišcima sa svečane trpeze.

Majka nas je ponekad vodila u crkvu. Sama je imala dobar glas, a znala je pojanje, pa je pomagala svešteniku pri Liturgiji. Seoska deca i mi smo, ipak voleli da idemo u crkvu subotom, jer su se po večernjoj molitvi, obični obavljali parastosi, a posle njih je bila delba, u kojoj je bilo mnogo kolača.

Vreme je prolazilo. Sestre i ja smo postale svoji ljudi, časni, pošteni i radni, dostojni naših roditelja.

Kao monahinja, ikonopisac i freskoslikar, 1986. godine sam dobila blagoslov da u Žičkom manastir živopišem najeminentniju narodnu trpezariju u Srpskoj Crkvi, zidanoj u vreme Svetog Vladike Nikolaja. To je ogromna prostorija koja je zahtevala mnogo truda. Radila sam od jutra do mraka. Vladika Stefan, episkop žički, sada blaženo upokojeni, je budno pratio moj rad, i gotovo svakog dana u vreme šetnje, posećivao me i bodrio. Čak je i svojoj kuvarici Milki naložio da mi, kad me sretne, ponudi da pojedem nešto jače, jer je znao da za monaškom trpezom obedujem samo jednom dnevno.

Vladika je, ponekad, dovodio svoje goste u trpezariju, da im pokaže šta se to kod njega radi. I tako, jednog dana, vladika me je posetio sa većom grupom starijih muškaraca, veterana iz prošlog rata, i zamolio da im objasnim šta ja to radim. Bila sam kratka, ali su oni postavljali mnogo pitanja. Dok sam pričala, jedan od posetilaca, primetila sam da je njegovo lice odavalo lice veoma napaćenog čoveka. Pratio je svaki moj pokret, fiksirao me je svojim tužnim očima, prosto me je gutao. Kad smo završili razgovor, Vladika ih je pozvao u svoj salon da ih „prebroji“ čašicom dobre manastirske rakije i šoljicom kafe.

Čovek tužnih očiju ga je zamolio:

„Ja bih želeo da malo porazgovaram sa ovom monahinjom.“

„Dobro, samo požuri, da ti tvoji drugari ne popiju rakiju.“

Kad smo ostali sami, čovek je, neko vreme ćutao. Možda se preslišavao šta će da kaže, ili se uzdržavao. Onda je zakoračio samo jedan korak prema meni, stavio svoju desnu ruku na moje levo rame i drhtavim glasom otpočeo svoju priču:

„Ne znam, dete moje, zašto moram baš tebi da ispričam svoju muku. Ja sam jako nesrećan čovek. Tek se rat završio, a meni su, kao mladom skojevcu, dali zadatak da likvidiram jednog čestitog čoveka, koji nije imao nikakve krivice, sem što je bio žandar. Luku Obradovića su i drugi ljudi znali kao dobrog čovek.“ – kao da me je grom pogodio, a on je nastavio – „Ali, direktiva Partije, je morala da se izvrši.“

Zadrhtao je svaki damar u meni, kolena su poklecnula, kao da je protutnjao neki zemljotres. Misli su letele na sve strane: Sad sam bila u očevom krilu, sad u Stalaću u srećnim danima, a kad su nam uzeli oca: u tuzi i čemeru, sad je majka sa svojim uplakanim očima bila preda mnom. Setila sam se i mojih studentskih dana, više gladnih nego sitih, jer nisam htela da opterećujem porodični budžet i sama sam se izdržavala. Stegla sam srce, koje je htelo da iskoči, a nisam smela da se otkrijem iz dva razloga, da ne postidim nesrećnog čoveka, i da od njega saznam gde su pokopali oca.

Čovek je nastavio ispovest:

„Nisam pojmio zašto to ubistvo mora da se desi. Nagovarao sam Luku da pobegne, a ja bih ispalio jedan metak u vazduh. Luka nije pristajao, jer je bilo sasvim izvesno da će se prevara otkriti, pa bih ja platio svojom glavom. Znači, naređenje mora da se izvrši.

U osvit zore na Vidovdan 1945. godine, izveo sam Luku iz podruma i pošli smo putem prema šumi koja vodi ka Kruševcu. Opet je nastalo ubeđivanje, ali bez uspeha. Obojica smo ćutali. Situacija je bila vrlo napeta. Kad smo izašli na jednu čistinu, ugledao sam veliku razgranatu lipu. Tu smo se zaustavili. Udaljio sam se malo i podigao pušku na nišan. Luka se prekrstio, obema šakama obuhvatio svoju glavu i jauknuo: „Jao, moja žena i moje četvoro dece!“, tu sam ga i sahranio.

Dugo sam živeo sa teretom na duši, a onda je vreme sve pokrilo izmaglicom. Međutim, u poslednjih 20 godina, ne mogu da spavam, jer čim zatvorim oči, čujem Lukin vapaj „Jao, moja žena, i moje četvoro dece!“, i tako evo, već 20 godina ne spavam. Plašim se da ne poludim. To je velika mora. Često se pitam kakav sam ja to čovek, kad sam deci oteo oca a ženi muža. Šta je bilo sa tom decom, nije mi poznato, ali stalno mislim na njih i na Luku – a onda je sočno opsovao Tita i Partiju.“

Uzela sam njegovu ruku sa svog ramena, ruku koja je usmrtila našeg oca, i unesrećila naše detinjstvo, celivala sam je, i čini mi se, poslednjom snagom izgovorila:

„Ta deca su Vam odavno oprostila.“ Jedva sam uspela da se uzdržim da se ne otkrijem i da ne zaplačem. Gle, ja u ime mojih sestara opraštam ubici našeg oca. Znala sam da će se one složiti, jer nas je ista majka učila da praštamo. Praštam i neizmernu tugu naše majke, koja se već davno upokojila, doživevši da vidi svoju decu kao srećne i uspešne ljude i da pomiluje svoje unuke. Imala je samo 63 godine. Njano srce nije moglo da izdrži velike životne napore obavijene tugom. Počiva na Kovinskom groblju.

Rešila sam da učinim nešto za dušu ovog pokajanog čoveka koji je vapio za pomoć:

„Osećam da mi Vi možete pomoći, preklinjem Vas.“

„Naravno da ću Vam pomoći, ali moja pomoć neće moći da reši Vaš problem, ali znam ko bi mogao mnogo da Vam pomogne.“ – izgovorila sam već sređenih emocija.

Zablistale su njegove oči, verovatno ispunjene nadom.

„Nego, da Vas upitam nešto. Da li Vi znate za ispovest? Samo ona može da Vam pomogne. A njoj prethodi pokajanje. Vidim, pokajanje Vam ne manjka.“

„Nisam se nikada ispovedio i ne znam šta je to ispovest. Znate, ja baš nisam crkven čovek.“

„Ispovest je ovo što ste mi upravo rekli. Videćete, noćas ćete lepo spavati jer ste rasteretili svoju dušu.“

Zatim smo se dogovorili, da će, čim se vrati u svoje selo, nedaleko od Kruševca, otići kod svog sveštenika, oca Mihajla da mu ispriča sve što je meni rekao, i to će biti ispovest. Oca Mihajla, koji je pre desetak godina napustio ovaj svet, sam upoznala kad je, sa grupom parohijana, posetio Patrijaršiju u Peći, u kojoj sam, u to vreme, oslikavala paraklis Sabora srpskih svetitelja. Već sutradan sam mu telefonirala da će mu doći jedan čovek na prvu svoju ispovest.

Svešteniku nisam otkrila da je taj čovek streljao moga oca, niti bilo šta iz našeg razgovora. Čini mi se da je ime čoveku Aco, jer ga je tako vladika Stefan oslovio. Sveštenik je odmah znao o kome se radi, jer je Acova kuća pored crkve.

Posle desetak dana mi se javio otac Mihajlo da mi javi da je Aco zaista bio na ispovesti tokom koje je pokazao duboko pokajanje i da se pokajanjem i patnjama iskupio pred Bogom. Zato mu sveštenik nije naložio nikakavu epitimiju, nego mu je objasnio kako da posti i da, u nedelju dođe na Liturgiju. Pričestio ga je. Kako tvrdi otac Mihajlo, Aco se već sledećeg dana upokojio. Bog je primio njegovo pokajanje, ali je čekao trenutak ispovesti i pričesti da bi preselio njegovu dušu na mesto gde nema ni plača, ni uzdisaja, nego gde je večni život.

Ugledajmo se na Boga. Ako On prašta čoveku njegova sagrešenja, ko smo mi da ne oprostimo jedni drugima. I ne zaboravimo, Bog se protivi zlopamtivima.

Čim se ukazala prilika krenula sam putem kojim je naš otac koračao u smrt u nameri da pronađem njegov grob. Šume više nije bilo, a ni lipe. Grad se toliko proširio da je prekrio taj predeo, znači i kosi našeg roditelja. Njagovo ime nigde nije zapisano. Ako nema imena, nema ni zemnih ostataka, znači ni čovek nije postojao. Zato smo dale da se, na krstu nadgrobnog spomenika majke, ukleše i očevo ime. Svake godine, na Vidovdan, u manastiru im vršimo pomen, pa se u tom trenutku setim i pokojnog Aca i namenim mu svećicu. Našim roditeljima dugujemo večnu zahvalnost i večan nezaborav.

KoSSev

Pročitajte JOŠ:

Đakon Pavle Lješković: Voljeti