Ин мемориам: Проф. др Вујадин – Вуцо Оташевић

Прије неколико дана свој мир у Господу нашао је Вујадин Оташевић, универзитетски професор, врхунски и свјетски познат и признат судски вјештак и патолог, дугогодишњи декан Медицинског факултета на Нишком универзитету.

Отишао је један од најбољих и најумнијих људи, које је изнедрило Горње Полимље, прије свега његова родна Горња Ржаница. Упознали смо се после промоције једног српског часописа, гдје сам говорио, поклонио ми је примерак своје књиге ,,Пакао заливен дечијим сузама“, замолио ме је да то прочитам и да говорим на његовој промоцији у Удружењу књижевника Србије.

Прихватио сам уз опаску да имам оштар језик и да ће му због тога замјерити сигурно неко, уважени професор је само рекао : ,,Само ти дођи, остало је моја брига“.

Већ после првих неколико страница, схватио сам да у рукама немам неку од бројних књига са страдалничком тематиком, гдје се, обавезно, прећуткују кључне чињенице, као рецидив удбашких времена комунистичког режима највећег убице српског народа, чије име не могу превалити чак ни у тексту.

Његова књига, заправо роман, је његова аутобиографска истина о злу, које га је окруживало од како је носом дотакао ледину родне Горње Ржанице. Тешко је говорити о том бисеру истине професора доктора Вујадина Оташевића, то се мора прочитати, спознати сав тај бол једног сирочета, којег је мајка бацила у кукуруз, прије него што су и њу и неколико дјеце и чланова најуже породице ножевима искасапиле комшије муслимани и арнаути у стравичном величко-ржаничком покољу 1944.године.

Дете, које је данима лутало шумама и потоцима, које је јело земљу и траву није имало гдје да се врати. Све је било спаљено и све поклано, преко 700 дјеце, жена, недужне сиротиње, жртава подлог и поквареног договора комуниста и плавских муслимана и шиптара.

Све је то из прикрајка гледао својим очима и депоновао у свом дјечијем мозгу да остане свјеже и да не изблиједи до краја његовог живота.

Неправда га је пратила цијели живот и само захваљујући ванредном интелекту успио је да се са њом избори и побиједи истином све и свакога ко се бави неистинама. Завршни чинови те његове животне драме, само су потврдили о каквом се уму, стручњаку, а прије свега честитом Србину ради.

Потпуно је разоткрио двије лажи, злочин у Рачку 1999. године и злочин у Велици и Горњој Ржаници 1944. године. Нисмо далеко од истине ако кажемо, да, без обзира на временски период, оба злочина имају заједничке коријене?!

У Рачку је разоткрио зликовца и подлаца Вилијема Вокера, у последњем роману подлост и зликовачки план комуниста да се затре траг српском народу у горњем току Лима, на простору Старе Србије, данас сјевера државе коју је срамота да каже крштено име, те се зове монтенегро.

О стручним квалитетима покојног професора Оташевића никако не могу говорити, а бојим се да су и неки из његове професије мали за тај задатак. Могу о његовој књижевности, из које се јасно види да се пера латио у самоодбрани, како би открио нешто што му је стезало срце и притискало душу цијелога живота.

Та животна прича од, пуком срећом, преживелог сирочета, до свјетски признатог стручњака, потпуно потире све лингвистичке и књижевне норме и у први план јасно ставља истину, која непогрешиво налази пут до најширих читалачких кругова.

Уважени професоре, имао си се рашта и родити! Отишао си у један нови свијет, свијет неумрлих, свијет великомученика и напустио овај подли и покварени, који ти је, осим срећне породице, поклонио само патњу. Узлетећеш тамо, одакле си слетио 1944.године, у загрљај мајке, браће и сестра, тетака, ујака, стричева, баба, ђедова, комшија, саплеменика, свих тих српских великомученика.

Поносан, као и за овоземаљског живота, пренеси им да си открио ко су зликовци и по чијем наређењу су звјерски искасапљени само зато што су били Срби.
Мир међу анђелима и рајске ливаде, налик Мокри, Чакору и Ћафи, уважени пријатељу и честити сине родитеља великомученика Вујадине- Вуцо Оташевићу.

Раде Живковић, новинар, писац и есејиста из Београда.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: