Ин мемориам: Весо – један, непоновљив

Пише: Емило Лабудовић

Пјесници, они прави, чије су име и дјело заштитни знак овог звања, не умиру. Трају колико и њихови лирски трагови, прескачући често читаве епохе. Њихови датуми су жиг у кремен камену, тврђава о чије се зидове, као таласи од хрид, одбијају људска заборавност, одсуство пијетета, себичност и ситничавост.

Али, датуми су, ипак, ту да подсјете и опомену. Године су, такође, прилог историји трајања једне заједнице и оних по којима се она казује и препознаје, а пјесници су њени планински врхови,  вјечно обасјани сунцем којима се тежи и који су путокази у маглама времена.

Година је од како је своје њежно а убитачно перо одложио један од највећих поратних пјесника Црне Горе, Веселин – Весо Ракчевић. Отишао је тихо, скрхан болешћу с којом се рвао годинама, али без роптања, кријући своју бол у најдубљим катакомбама срца, да њоме никога не оптерети. Али ону дубљу, крвавију рану, рану рода свог, која никад није залијечена, видао је свом својом пјесничком снагом која је далеко надилазила његове физичке способности. Своју пјесничку, своју етничку и етичку личну карту није скривао ни пред ким, нити склањао и опет њоме махао кад су дували повољни ветрови. А њих за Веса, Ранка, Перивоја, Миша, Милицу… никад није било. Није, јер нијесу хтјели, нијесу умјели и није им се дало да се пред њима повијају.

Умјесто тога, а у име свих њих непризнатих, одбачених и „означених“, Весо је спјевао и јавно изрекао стих његошевске снаге и вјечног трајања: „све вас набијем на колац историје“!!!

Јер, кад све буде и прође, кад они који се нијесу усуђивали ни да помену а камоли прочитају или наизуст науче макар једну његову пјесму зађу за хоризонте памћења, као из згаслог огњишта запретани угарак, опет ће планути пјесничка и родољубива ватра коју је палио и распиривао Весо. И његово дјело стајаће пред огледалом историје, оне исте пред којом је, наоружан колцем истине, свим својим интелектуалним и друштвеним бићем стајао он. Један и непоновљив.

Пјесничке биографије су као пртине у снијегу цијелцу, све говоре, а о најважнијем ћуте. Тако ће и у попису наслова, издавача, награда, година и свега онога везаног за Весов богати животни опус, изостати најважније. Његова племенитост, бескрајно другарство, истрајавање на истини и правди без обзира на цијену. Она његова нежна и топла људска душа, треперава као јасика на вјетру, у вјечитом страху да неког не повриједи и заклони му сунце. Наравно, у те „неке“ Весо никад није убрајао оне са списка за колац историје.

Пјесници не умиру и њима се не збрајају године. Зато, Весо, пјесниче, брате, легендо, ово слово нема никакве везе са твојом „годишњицом“, јер шта су године спрам твоје непролазности.

Био си, јеси и бићеш, док траје историја, један и непоновљив. А све друго ти си ионако, с пуним правом, већ поспремио тамо гдје треба.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: