Инаугурација, Колинда и Вучић

У Србији је теже бити хомосексуалац него се залагати за рушење њеног територијалног суверенитета. Када је оно мало организованих гејева уз невиђене мјере полицијске заштите изашло на улице, храбри али и мудри премијер Александар Вучић склопио се на властима скоро увијек лојални сиромашни исток земље.

Када је схватио да је све мирно завршено и да је, чак, добро прошло, вратио се у Београд да похвали надлежне, освети брата Андријаша и најави нове радне побједе…

Горе је било прије седам година када се Борис Тадић по сваку цијену борио за други мандат. Тада су САД, Британија и Њемачка признале албанску државу на Косову и Метохији, Тадић је био неискрен и помогао подјеле у нашој елити, а онда је, умјесто на велики митинг, који је његова влада у немоћи организовала, пожурио у „неодложну“ посјету Румунији.

Одатле је осудио насиље на београдским улицама. Тада је на удару био суверенитет Републике Србије. Од 1945. једној независној европској држави није на тај начин оспорен суверенитет (ако не рачунамо нашу стару домовину СФР Југославију, наравно).

Заборавили права Срба

Јуче се, међутим, догодило нешто још чудније. Предсједник Владе Србије отишао је на инаугурацију предсједнице Хрватске Колинде Грабар-Китаровић, упркос чињеници да је она двапут јавно рекла да су Србија и Војводина двије одвојене државе. Није јасно шта Вучић тражи у Загребу? Од Колинде Грабар-Китаровић ’ чули смо само приземне националистичке поруке и невјеште позиве на модерност и реформе који као да су дошли, рецимо, од помоћнице генералног секретара НАТО-а.

Да ли је неко отворено питање између Србије и Хрватске макар недавно ријешено? Да ли је националистичка кампања престала после скорашње одлуке Међународног суда у Хагу? Да ли нам можда сада спремају приватне тужбе за накнаду ратне штете? Да ли се нешто промијенило у вези са кршењем људских права Срба, права на коришћење писма и језика мањине у чијем уживању су Срби неравноправни са другим мањинама у Хрватској? Да ли неко спомиње да ће кажњавати повратнике који не живе стално у обновљеним кућицама у крајевима у којима су неравноправни са хрватским колонистима? Нешто о враћању станова…? Неиспуњеном Ердутском споразуму? Укинутим аутономним котарима које је Хрватка обећала српском народу? Ништа...

Како стојимо са једним од темељних принципа односа међу народима – реципроцитетом? Ко је дошао на инаугурацију Томислава Николића средином 2012. године? Нико. Тадићу је бар дошао предсједник Македоније. Николићу само евроспки комесар Штефан Филе, задужен за неколико индијанских држава међу којима му је Србија ресорно најзанимљивија. Толико је то био риједак, а драг, гост да су га посадили у врх софре и дали му да говори на инаугурацији.

Као и обично, пред сваки покушај да се приближимо држави чији ће национални циљ бити остварен, што би Младен Лорковић, „либерални“ усташа из Другог свјетског рата рекао, када Срби буду одведени у „Сибирију“ настане бујица напада на српске политичаре који желе поправљање односа. Тако је Николић био каштигован докле год није отрчао на прославу уласка Хрватске у Европску унију. Ушли су у ЕУ, а да расизам и шовинизам нису у њиховом друштву били снажнији још од укидања расних закона. Николић је тада слушао Јосиповићеву бесједу о „хрватским великанима“ Тесли и Андрићу (мада су се обојица изјашњавали као Срби).

Туђманова фотеља

Сада Вучић одлази да брани „европски пут Србије“. На том путу нашу ће државу распарчавати, народу одузимати права, српском народу у региону отимати име и постојање. Одузимаће нам достојанство… Сигуран сам да је на патриотској церемонији на Марковом тргу, осмишљеној у духу измишљања државних традиција, нова предсједница нашла начина да спомене српског премијера и додатно унизи његову земљу. Увјерен сам да је он убијеђен да су странци то чули и да ће му трпељивост уписати као успјех и врлину.

Упркос хистерији која влада у Хрватској и националистичкој предсједници која је ментално још увијек у рату, поједини медији у страном власништву у Србији преносили су припреме за инаугурацију у.обиму и на начин достојан ситуације у којој хрватска војска држи Београд под окупацијом.

Једна репортерка нам је тако задивљеним гласом рекла да ће нова предсједница сјести на фотељу на којој је својевремено, приликом сједења, био ослоњен важан дио светог тијела „Оца Домовине”, неумрлог генерала др Фрање Туђмана… Можда ће присутног Вучића да почаствују приликом да касније пољуби то ремек дјело тапетарске радиности у стилу Франциска Првог.

Док Колинда Грабар Китаровић на Туђмановом престолу започне нове и модерне односе у региону, Вучић у весељу и европском оптимизму свакако не размишља о томе да без његовог драгоцјеног присуства пролази најважнији празник Србије Дан државности, Сретење.

Аутор текста је Чедомир Антић, историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: