Internet je kao najjača droga

Inicijativa „Pisci protiv masovnog nadgledanja” juče je pozvala sve države i korporacije da poštuju pravo svih ljudi kao demokratskih građana, da odluče koliko njihovih ličnih podataka može da se prikupi, sačuva i procesuira.

Više od 580 pisaca iz celog sveta, uključujući i Umberta Eka, Margaret Atvud, Arundati Roj, Davida Grosmana, Orhana Pamuka, DŽ. M. Kucija, Gintera Grasa, pozvalo je i Ujedinjene nacije da kreiraju međunarodni zakon o digitalnim pravima.

Kako su saopštili organizatori Berlinskog književnog festivala, ovu globalnu intervenciju organizovala je mala grupa nezavisnih autora, a pisci sada traže da im se pridruže i drugi širom sveta i na sajtu change.org/surveillance potpišu ovaj zahtev.

„Nadgledanje krši privatnu sferu i kompromituje slobodu misli i mi više ne želimo da gledamo one koji donose odluke kako odbijaju da delaju”, rekla je nemačka spisateljica Juli Zeh i dodala „Moramo da zauzmemo stav, a mi, kao pisci, radimo ono što najbolje umemo: koristimo pisanu reč da javno delamo.”

Tanjug

                                                    ***

Povodom berlinske inicijative juče smo pozvali nekoliko naših književnika sa molbom da je prokomentarišu i kažu svoj stav prema ovom globalnom problemu.

Vida Ognjenović, predsednica Srpskog PEN centra: U potpunosti podržavam inicijativu 580 pisaca iz celog sveta protiv masovnog nadgledanja, i lično bih potpisala taj dokument. To je sjajna inicijativa. Smatram da je privatnost u poslednjih desetak godina drastično ugrožena i da se podaci pojedinaca zloupotrebljavaju preko svake mere, dok se stvarne činjenice prikrivaju.

Srpski PEN centar, inače, u svojoj tradiciji dužoj od 85 godina, vrlo je aktivan u okviru Međunarodnog PEN-a kada je reč o zalaganju za slobodu javne reči i slobodi pojedinca uopšte, a protiv je nasilja i gušenja građanskih i stvaralačkih sloboda pisaca i novinara, kao i prikrivanja stvarnih činjenica. Tako je Skupština Međunarodnog PEN-a na 77. kongresu u Beogradu usvojila rezoluciju kojom je oštro osudila meksičke vlasti zbog prikrivanja broja uhapšenih pisaca i novinara.

Svetislav Basara: Ja sve to podržavam.Treba to sve i pojačati, da barabe ne bi radile šta hoće.

Marko Vidojković: Mislim da smo pristankom na tehnološki napredak ispoštovali pravila onih koju su ga smislili. Neko ga je osmislio i dao nam da ga koristimo. Onaj ko prednjači u tehnološkom razvoju, a to su SAD, određuje pravila i uvek je ispred konzumenata. Svet u kojem internet ne bi bio nadgledan jesteidealan, ali mislim da je nemoguć. Bojim se da je internet jedna vrsta masovnog opijata, jedna od najjačih droga na planeti na koju smo se svi navukli. A diler, kao i svaki diler, uspostavlja pravila. Prvo je internet bio spor i skup, sada je brz i jeftin i evoluira. Mislim da će nam neko pre ukinuti internet nego što će nam dopustiti takvu nezamislivu slobodu. Ja inicijativu podržavam, naravno, i razumem želju idealista da svoj ideal ostvare. Ali, mislim da se sve to ne može promeniti. Ko hoće svoju privatnost, trebalo bi da zaboravi na internet.

Vule Žurić, predsednik UO SKD: Dok su se peticije krajem 20. i početkom 21.veka ticale bezuspešnih pokušaja da se spreče ratovi, očigledno je napredak tehnologija uticao da se ovako ukaže na opasnost koja nije nova, ali su novi načini na koje zainteresovani vlastodršci uspevaju da nadziru one čijeg se delovanja pribojavaju. U tom svetlu, nema sumnje da su i pisci iz Srbije spremni da jednodušno podrže ovu inicijativu, a nadam se da se na pomenutom festivalu nalazi i neko od ovdašnjih kolega. S druge strane, ne smemo prećutati ni sve prisutnije nastojanje javnih ličnosti, u koje, uprkos opadanju interesovanja za književnost kod nas, ipak ubrajam i pisce, da do najsitnijih detalja na mreži razotkrivaju svoju intimu. Ispostavlja se kako je „kršenje privatne sfere” poželjno, što takođe kompromituje uvek željenu a teško ostvarivu slobodu. I dok se jedni zalažu za ukidanje nadgledanja, u Italiji se emituje rijaliti program u kome učestvuju kandidati koji pred kamerama pišu svoje romane.

Dejan Stojiljković: „Moramo da zauzmemo stav, a mi, kao pisci, radimo ono što najbolje umemo: koristimo pisanu reč da javno delamo”, kaže Nemačka spisateljica Juli Zeh povodom inicijative „Pisci protiv masovnog nadgledanja”. I ja, eto, odmah dobijem ospice kad mi neko pomene pisce i javno delanje,to jest društveni angažman umetnika, a ponajviše kolega pisaca. Sasvim sam siguran da će i ovde kod nas odmah neko da pokrene inicijativu da se podrži inicijativa čisto da dokažemo kako smo mnogo tolerantni, demokratični i u koraku sa Evropom. A posle toga – zna se. Obama usplahireno zove Putina i pita: „Vladimire, šta ćemo sa svom onom tehnologijom u koju smo uložili milijarde? Vidiš da se pisci bune, ajde da lepo rashodujemo satelite, dronove i dvesta miliona kamera na koje smo potrošili trećinu budžeta. Ne bih da mi nešto zameri Ginter Gras… Dobro, jeste da se on nije mnogo bunio protiv nadgledanja (i još ponekih stvari) u vreme kad je bio pripadnik 10. Es-Espancer divizije, ali bila su to druga vremena.”

I tu se Putin stvarno zabrine, pa onda predloži sastanak na bilateralnom nivou sa temom ukidanja KGB i CIA, te samim tim i ukidanja nadgledanja, a postane odlučniji u svemu kad čuje da su se oglasili pisci iz bratske Srbije.

Ne sporim da je javno delanje pisaca bitno.

Neki književnici su po njemu poznatiji nego po knjigama koje su napisali.

Mislim, zašto pisac mora da bude samo pisac? I ne mora njegov posao da bude samo pisanje knjiga. Zašto da priča bude samo priča a pesma samo pesma? Lepše je kad si angažovan. A još lepše je kad bibliografiju možeš da popuniš spiskom pamfleta, peticija i inicijativa koje možda nisi napisao, ali si ih potpisao. Evo, ja odmah iz ovih stopa i sa ove tastature mog kompjutera podržavam inicijativu, ima političari mnogo da se ustresu kad čuju za to. O belosvetskim moćnicima da govorim.

Naravno, sve je taština, da ne kažem sujeta, kako je to lepo primetio neko davno, a pisci teško da su imuni na nju. Njima je prosto neverovatno bitno da budu bitni, da se oni nešto pitaju, da oni nešto odlučuju. Ali život je surov pa nije tako. Pisce niko ne ferma, pa oni moraju da zaleče ranjenu sujeticu tako što umisle da je to šta oni misle mnogo važno establišmentu.

E, sad, mene zanima zašto je društveni angažman toliko cenjen kod umetnika a nije kod nekih drugih esnafa. Mislim, niko se ne pita šta o globalnom nadgledanju misli društvo ribolovaca. Ili zamislite ovu situaciju… Odvezem auto kod automehaničara da ga popravi, a on mi kaže: „Znaš kako, komšija, ja baš i ne znam da ti zamenim karburator ali, evo, da čuješ šta mislim o pravima homoseksualaca i sečenju Amazonske šume.” I tu nije kraj. Odeš kod zubara, a on ti kaže da ne ume da ti izvadi zub ali zato ima odličnu ideju kako rešiti problem otapanja polarnih kapa. Živo me zanima šta čiča od koga kupujem paradajz na pijaci misli o ovom nadgledanju. Šta je pa on gori od nas pisaca?