(INTERVJU) Između istorije i sadašnjosti: Sa Tajanom Poterjahin o tradiciji, identitetu, „Varoškoj legendi“

Tajana Poterjahin, značajni glas srpske književnosti, sa dubokim ruskim i kozačkim korenima, svojom tetralogijom„Varoška legenda“ već je potvrdila da se radi o književnoj pojavi retkog kvaliteta. Njen rad nije samo estetski izuzetan, već duboko razmatra ljudske sudbine, prelazeći između duhovnosti i društvenih i političkih pitanja. U intervju za IN4S portal govori, između ostalog, o svojim romanima, ali  i tradiciji, kulturi, običajima…

1. Tajana, ove godine izdali ste završni deo Varoške Legende, pod nazivom „Molitva za dušu suđenu“. Možete li nam, za početak ovog intervjua, reći koliko je ovo značajno za Vas?

– “Varošku legendu” počela sam da pišem dok još nisam imala punih trideset godina, a sada, kada sam završila tu priču, na pragu sam četrdesetih. Ne samo da je čitav moj dosadašnji književni put obeležen ovim romanom, već i moj intimni život, svakodnevica čiji je deo “Varoška legenda”, na različite načine, bila gotovo čitavu deceniju. Ne znam šta će biti u budućnosti, ali kad se osvrnem na dugi period nastajanja ove knjige i na tu zaokruženu celinu, do kraja uobličenu ideju i suštinu, osećam gotovo nevericu, kako je nešto tako veliko: obimom, slojevitošću tema, likova i stila moglo da nastane tako lako i spontano, uz prirodno smenjivanje faza u kojima sam pisala i dužih perioda kada sam samo puštala da mi se otkrije šta treba da radim dalje. Mislim da je to poverenje koje sam imala u Boga i svoju sposobnost da čujem taj glas koji vodi, ono što je učinilo da tokom deset godina, uz različite promene u ličnom životu, utiske, probleme, prosto: život koji mi se događao, ne pogubim konce i ne zalutam kao pripovedač. Konac delo krasi, saznanje da sam ispričala priču do kraja sa istim žarom iz kog je i nastala ispunjava me u potpunosti. To je saznanje da ste ispunili svoju svrhu, da niste zakopali svoj dukat.

2. Kako biste sumirali ovu godinu, koji je trenutak na koji ste najponosniji?

-Svako jutro kada sam sa povređenom nogom izlazila da odradim svojih 10 000 koraka koje mi je “prepisala” doktorka. Spremnost da podnesem bol, radi ispunjenja velike želje. Mislim da je to upravo ono čime Boga, pre nego rečima, ponekad ubedimo da Njegova intervencija neće biti uzalud rasuta milost. Takođe, poverenje u Njega. Kada sam odlučila da počnem pisanje “Molitve za dušu suđenu”, osećala sam izvestan strah, možda i nesvesnu želju da odložim svršetak. Ali sam se prepustila, stavljajući sebe kao pisca potpuno u vlast strujanja viših stvarnosti. I opet sam bila nagrađena. Naposletku, ponosna sam na ovaj trenutak sada, jer nisam dopustila da me poremeti stihija društvenog i političkog života i da me ovi i oni razvlače kako bih se bilo kome dopala. Sačuvala sam rasuđivanje koje se temelji na vrednostima u koje verujem i koje zaista živim, bez obzira na cenu. Želim da ostanem zauvek otporna na udarce spolja, i senzibilna za pokrete koji dolaze iznutra.

3. S obzirom na to da ste antropolog i etnolog, uz to što ste i pisac, možete li nam reći da li je Vaša struka oblikovala način na koji stvarate i doživljavate likove i društva koje prikazujete u svojim knjigama?

-Antropologija mi je svakako pomogla da razumem prirodu i složenost ljudske zajednice, da uvek imam na umu uzajamne odnose kojima se pojedinac i društvo kreiraju u jednom neprekinutom procesu koji je određen izvesnim pravilnostima, koliko god nama, zbog čestih promena spoljašnjih okolnosti, delovao haotično. Kao etnolog, naučila sam da pojave iz prošlosti ne pripisujem olako neznanju i naivnosti nekadašnjeg čoveka, nego da potražim skrivenu logiku unutar svakog običaja, verovanja, svake šare na preslici ili ćilimu. Zbog toga slika srpskog društva s kraja 19. veka u mojim knjigama nije ni savremena kritika ni anahrona bajka, već jedna duboko raciona perspektiva koja otvara mogućnost da likovi egzistiraju kao realne ličnosti, budući da žive u svetu koji je zasnovan na čvstim temeljima logike istorijske realnosti. Nikad ne zaboravljam da je naš svet premrežen najrazličitijim odnosima kao finim paukovim tkanjem. Da bismo razumeli neki (istorijski) trenutak ili ličnost, moramo da raspetljamo sve te tanke niti. Da bismo stvorili uverljiv književni lik, moramo da ispletemo čitavu tu mrežu oko njega, a ne samo da ga opišemo i očekujemo od čitaoca da nam veruje kako je to stvaran čovek sa kojim se može saosećati, boriti, koji se može mrzeti. Jedna mala greška može da pokvari čitavu mustru.

4. Kao neko ko se bavi proučavanjem kulture i tradicije, kako vidite današnji svet?

-Svet kome mi danas donekle pripadamo, u geopolitičkom i kulturnom smislu, rekla bih, nalazi se u fazi civilizacijske stagnacije na svim poljima, i to je sada nezaustavljiv proces zbog toga što predstavlja logičnu posledicu odabira određenih vrednosti i modela prema kojima se konstituišu društva i pojedinci. Kažem donekle, jer smatram da su naše specifično istorijsko iskustvo, geografska i geopolitička pozicija i pre svega kulturni zapis, definisan verskim određenjem, premda uzroci mnogih nevolja u prošlosti imali i zaštitnu ulogu: upravo zahvaljujući tradiciji koja je osmislila veze između spomenutih elemenata i sačuvala određenu samosvest koja još uvek, srećom, ne dozvoljava potpuno razvodnjavanje identiteta u globalističkoj močvari. Na drugoj strani, možemo pratiti sudbinu sveta koji je prihvatio ideje prosvetiteljstva i humanizma u potpunosti. Ne treba današnji koncept ljudskih prava koji zapravo služi da preformuliše samu ljudskost posmatrati kao devijaciju, to je samo poslednja faza procesa koji su bili ekstremno neprijateljski i agresivni prema evropskim tradicijama.

5. Da li mislite da ljudi danas dovoljno prepoznaju značaj tradicije?

-Rekla bih da vrlo mali broj ljudi uopšte razume šta je tradicija zaista, i to im se ne može zameriti, jer naš obrazovni sistem uopšte ne prepoznaje značaj razumevanja ove teme na ispravan način. Često tako možemo čuti mišljenje da tradicija sama po sebi nije nešto loše, nego da iz nje treba uzeti ono što je dobro, a odbaciti ono što je loše. Ova vizija, u kojoj su elementi tradicije poslagani kao voćke na pijačnoj tezgi, pa se može birati koja je trula a koja zrela, upravo pokazuje najdublji stepen nerazumevanja prirode i suštine tradicije: najsloženijih fenomena ljudske društvene istorije. Vratiću se na metaforu o paukovoj mreži. Kidanje jedne niti uzrokuje paranje, ili makar ozbiljnu štetu, zato što je tradicija filigranski osmišljen ornament značenja, a ne mehanički skup običaja, verovanja i sećanja.

6. Kako vidite ulogu prazničnih običaja u očuvanju kulturnog identiteta?

-Običaj je element, manifestacija tradicionalnog pogleda na svet i konkretne tradicije, stoga je podjednako poželjno insistirati na čuvanju običaja, koliko i opasno, ukoliko ne postoji širi kontekst razumevanja metafizičkog značenja i mesta koje konkretni običaj ima u celini jedne tradicije. Običaji su postali argumenti protiv tradicije, upravo stoga što se, često ideološki sasvim svesno a još češće u neznanju, ignoriše činjenica da je za analiziranje nekog konkretnog rituala ili običajne prakse neophodno poznavanje celokupnog društvenog konteksta iz kog potiče.

Ne potrebno, poželjno, nego neophodno.

Mi smo običaje u velikoj meri pretvorili u nematerijalne eksponate koji se u prigodnim, najčešće prazničnim prilikama iznose iz muzeja i nakon performansa tamo vraćaju: u kritičnoj meri narušen je kontinuitet koji bi obezbedio čoveku današnjice da istinski razume i živi onu tradiciju čiji je određeni običaj bio sastavni deo. To ne znači da neko društvo može i treba da se okameni u trenutku, naprotiv, već da tradicija predstavlja jednu višu kategoriju smisla koji identitetski povezuje sve generacije, u svim istorijskim, ekonomskim, tehnološkim i kulturnim momentima trajanja.

Mi iz godine u godinu slušamo na Javnom servisu kako se “tradicionalno” dočekuje Božić, uz etnografski opis svih radnji i verovanja, ali nikada ne saznamo više i šire od toga. Mi smo naučili da su mnogi naši hrišćanski običaji nastali integrisanjem starih predhrišćanskih tradicija, ali niko nam ne objašnjava mehanizam te integracije, njen smisao i logiku. Svakako, bolje je da sačuvamo sve što se sačuvati može, ali smatram da naši savremeni etnolozi, zastrašeni idejom o prevaziđenosti ovakvih interesovanja, ne rade svoj posao dovoljno odgovorno. Naravno, nisu oni jedini odgovorni, u najširoj javnosti postoji nerazumevanje, može se reći i otpor, prema pokušajima rekonstrukcije naše tradicije i uvođenja ovih tema na jedan studiozan način u naš obrazovni sistem i javni prostor. Radi se o identitetskom pitanju najvišeg reda, zato strukture instalirane upravo sa ciljem konačne razgradnje nacionalnih identiteta dosledno rade na marginalizaciji etnologije koja tumači tradiciju, naspram antropologije koja se danas pretežno bavi aktuelnim fenomenima.

7. Da li književnost može biti sredstvo za promenu društva ili je po Vašem mišljenju, ona više refleksija društvenih promena?

-Pošto nastaje kao posledica psiholoških, duhovnih, emotivnih, intelektualnih procesa i pokreta u piscu, književnosti je suđeno da uvek u nekoj meri bude i ogledalo postavljeno pred licem sveta koji je pisca formirao, ali mi se čini da je promena društva posredstvom umetnosti moguća samo onda kada umetnost ima snažan kapacitet da utiče na pojedinca. Verujem da je umetnost sva lična, i da se pretvara u impotentni aktivizam kada zaboravi na to i pokuša da se obraća bilo kom kolektivnom entitetu. Generalno, društvena promena je neka vrsta utopističke krilatice. Moguća je samo promena čoveka. U tom kontekstu, književnost je možda najpotentija od svih umetnosti. Kažem, možda, jer i jedna Bahova fraza može zauvek da izmeni dušu čoveka. Ali književnost je pričanje priča, a priče su stvorile naš svet.

8. Može li književnost, kao umetnička forma, doprineti očuvanju tradicije i običaja u modernom društvu?

-To je vrlo osetljivo pitanje, zato što književnost nije dokumentaristika i preterano insistiranje na etnografskoj verodostojnosti može da naruši pravo stvaraoca na imaginaciju, sa druge strane, neki veliki autori koji su stvarali umetnička dela ne falsifikujući tradiciju, ali bez namere da ostave za sobom naučne spise, danas se smatraju autoritetima na polju etnologije. Mnogo više ljudi pročitalo je Boru Stankovića nego Erdeljanovića ili Đorđevića, Zbornike etnografskog instituta SANU, i danas će mnogi o srpskom patrijarhatu zapravo znati samo ono što može da se nađe u Stankovićevim delima. Ideološki, takođe, pritisak je stravičan: Lazarević se, recimo, smatra banalnim i zašećerenim upravo stoga što pokazuje jednu drugačiju sliku minulog vremena, premda i Stanković i Lazarević govore o određenim epohama sa mnogo više širine i osećajnosti nego što to čini većina današnjih autora. Stanković razume svog gazda Marka, ali ga savremene feministkinje ne razumeju. Zato je veoma važno da književnost zadrži svoj umetnički karakter, da bude lična, subjektivna, naravno, ne srljajući i krivotvorenje, ali da sa druge strane stoji obrazovan i vaspitan čitalac koji poznaje kontekst i ume da tumači. Inače će pisac morati da deformiše svoj umetnički poduhvat kako bi podučavao čitaoce, a to uvek, u krajnjem obliku, deluje jadno kada postoji očigledna intencija.

9. Kako lično vidite kulturni identitet Srbije u savremenom dobu?

-Mi smo zbunjeni iz mnogo razloga. Nije mi teško svaki put da ponovim, kulturocid koji smo doživeli nakon Drugog svetskog rata ostavio je teže posledice nego viševekovna osmanska okupacija. Paralelno sa komunističkom “emancipacijom” desila se ekspanzija televizije, putem koje je anglosaksonska kultura izvršila koban uticaj na brojne nacionalne zajednice, formirajući se naposletku u jednu globalističku zver koja usisava sve. Mi danas posedujemo sećanje, ali ne i način života koji bismo mogli da smatramo specifično srpskim. Na prvom mestu, sekularizacija je skrajnula Crkvu, od razaranja porodične zadruge preko izražene individualizacije i usvajanja materijalističkih ideala, sve do tehnološke ekspanzije koja nas je naposletku gotovo potpuno udaljila jedne od drugih gurajući nam telefone u ruke: naša svakodnevica sve manje se razlikuje od svakodnevice pripadnika bilo kog društva u Evropi, uz manje ili veće razlike u standardu. U koliko porodica se čita Oče naš pre jela, kada ste poslednji put otišli na mobu, ili čak odneli komšijama tople kolače? Naravno, sve ovo još uvek se ponegde i ponekad događa, ali sve ređe, “privatnost” je preuzela mesto sabornosti, a naš identitet je upravo zasnovan na hrišćanskoj ideji šire zajednice kao tradicionalnog jezgra u okviru koga porodica i pojedinac sebe ostvaruju putem odnosa. Zbog toga, moderna globalistička kultura i naš kulturni model ne mogu da se pomire, jer bilo kakav kompromis zahteva odricanje jedne strane od onoga što je ključno. U tom raskoraku stojimo već čitav vek. To je svojevrsna kulturna šizofrenija.

10. Kao neko ko duboko razume istoriju i kulturu, da li postoji neka tema koja Vam je posebno važna i kojom biste se se možda bavili u sledećoj godini? Šta je ono što imate u planu za 2025.?

-Agresivni feminizam čiji agenti vršljaju srpskim kulturnim prostorom definitivno zaslužuje ozbiljan i dostojan odgovor. Kao glavni zakulisni podstrekači nasilja, promoteri ideologije koja produbljuje jaz između polova i diskriminiše jedan od njih: onaj koji je verovatno najveća žrtva svih nasilnih procesa akulturacije i ekonomske represije u prošlosti i sadašnjosti, infiltrirali su se u praktično sve institucije naše države: od Vlade, do škola, da ne spominjeno monopol u popkulturi. Posledice su tužne, i nagoveštavaju sve veći razdor, uz trajni uticaj na našu moć samorazumevanja i rešavanja društvenih konflikata, pošto je falsifikovanje prošlosti jedna od glavnih metoda ove ideologije. Možda će, ukoliko se Donald Tramp zaista obračuna sa onim što je nazvao “rodnim ludilom” i kod nas da se otvori prostor za odlučnije delovanje protiv toksične i opasne feminističke agende. Pošto o tome štošta znam, volela bih da vreme u kome ne pišem književnost, ipak posvetim svom narodu čineći mu na korist. Naravno, koliko mi bude dopuštalo najvoljenije Srpče koje očekujem ovog leta.