(INTERVJU) Protojerej Zoran Stojanov: Molitveno smo i dalje uz narod u Crnoj Gori

Portal IN4S donosi intervju sa protojerejem Zoranom Stojanovim, starešinom Sabornog hrama u Bosilegradu i parohom bosilegradskim.

Pravoslavna Crkva i savremeni izazovi su tema koja može biti vrlo široka. Ipak, da počnemo sa temom borbe za veru i očuvanje svetinja u Crnoj Gori.  Oče, kako ocenjujete dešavanja u Crnoj Gori, litije su postale svojevrsni fenomen, čak i u formi auto – litija. Vaš stav o pokušaju otimanja svetinja u Crnoj Gori? Vi ste paroh u krajnjoj jugoistočnoj tački Srbije, Bosilegradu, ali ste pomno pratili celu situaciju.

Protojerej Stojanov: Odgovoriti na ovo pitanje je nemoguće bez poznavanja određenih političkih dešavanja na ovim prostorima i imanja neka osnovna znanja iz oblasti filozofije, psihologije, pa i oblasti bezbednosti. Duboko verujem da su događaji u bratskoj Crnoj Gori, a koji se vezuju za Zakon o slobodi veroispovesti, koji je donet od strane kriminalizovane i od Boga i naroda otuđene vladajuće političke elite Crne Gore, bili iznenađenje i za mnoge Episkope naše Svete Crkve. Sam Zakon o slobodi veroispovesti je bio povod, a uzrok je dugogodišnji podređeni položaj pravoslavnog naroda, sveštenstva i monaštva Mitropolije Crnogorsko-primorske i drugih Eparhija koji imaju svoje delovanje na teritoriji Crne Gore. Onog trena kada se otvoreno krenulo u brisanje verskog, samim tim i nacionalnog identiteta srpskog i crnogorskog naroda na prostoru Crne Gore, došlo je do čuvenih Litija i protesta koji su i doprineli da rezultati poslednjih izbora u ovoj bratskoj državi budu onakvi kakvi jesu. Zlobnici uvek govore da je u pitanju materijalna strana, što nije tačno, ako se izuzme crkveno-kulturno nasleđe i blago koje je sastavni deo duhovnosti i verskog i nacionalnog identiteta onih koji su učestvovali u Litijama.

Srpski narod je rasut i namerno iscepkan po bivšim republikama SFRJ, pretrpeo je i trpi mnoga stradanja i patnje, tako da mogu da se dogode neke nove Litije na Kosovu i Metohiji, Severnoj Makedoniji, u Bosni i Hercegovini. Duboko verujem da bez Božje pomoći ništa ne uspeva, pa tako i ove Litije su uspele uz Božiju pomoć. Sve je od Gospoda, kažem sve i tu mislim i na vlast, a vlast koja dugo traje u kontinuitetu, kao što je bilo slučaj u Crnoj Gori, kvari se i prelazi u diktatorsku vlast, pa onoj narodnoj „sila Boga ne moli, ali Bog silu ne voli“. Naša Sveta Crkva nikada nije bila uzročnik, pokretač nestabilnosti, a kamoli nasilja, uvek je širila ljubav i toleranciju, u Crnoj Gori kako sam i rekao na početku, onog trenutka kada se pokušalo da se narodu oduzme njegov verski identitet, da mu se oduzmu Svete Tajne, Slave i Krst Časni, tog trenutka su se dogodile Litije, ali ove Litije nemaju ništa zajedničko sa jogurt revolucijom i otporaškim pokretima i prevratima u jugoistočnoj Evropi u drugoj polovini 20-tog veka i na početku 21 veka. Molitveno smo i dalje uz narod u Crnoj Gori, ma gde bili.

Šta mislite kako se Pravoslavna Crkva uopšte snalazi u današnjim vremenima?

 Protojerej Stojanov: Činjenica je da živimo u jednom svetu koji se u mnogome razlikuje od onog sveta  od pre 50 godina, a da ne govorimo o onom od pre 1000 godina i pre Hrista. Crkva danas mora da bude spremna da daje vrlo konkretne odgovore na vrlo konkretna i složena pitanja, pošto oni koji postavljaju pitanja nisu oni ljudi od pre 50 godina, ma nisu isti od pre 10 godina, obrazovaniji su, imaju pristup informacijama iz različitih izvora i različitog kvaliteta. Ne možete samo da kažete — pa to je Blagoslov Vladike ili imamo utemeljenje u Svetom pismu i da neko apriori prihvati vaš odgovor kao nešto što će zadovoljiti njegovo interesovanje ili potrebu. Naša Sveta Crkva je izašla tek devedesetih godina iz jednog vrlo teškog, komunističkog, vremena jednoumlja, urušenih sistema vrednosti, proganjanja, zastrašivanja i terora, gde je bila  pre svega posvećena da se očuva i spasi što se spasiti može, tako iscrpljena sigurno je u neku ruku bila u zaostatku, ako ništa drugo u vremenskom. Međutim upravo u najtežim godinama Crkva je dala svetske bisere pravoslavlja Svetog Nikolaja Velimirovića Žičkog, Svetog Justina Ćelijskog i Vranjskog i druge, e sada da li je sa tih izvora bio dovoljan broj, a i kvalitet, onih koji bi trebalo da promovišu reč Božiju, to je već diskutabilno. Sigurno da Crkva čini napore da prati potrebe današnjeg vremena, mislim da još dosta truda treba da uložimo da bi mogli da kažemo upotpunosti smo u korak sa savremenim dešavanjima i potrebama čoveka koji je u veri ili želi da se vrati verskom i crkvenom životu .

Koja su pitanja danas najinteresantnija na koja Crkva treba da daje odgovor?

Protojerej Stojanov: Podelio bih problematiku u neke tri grupe:

A) pitanja vezana za bioetiku, pre svega mislim na pitanje abortusa, donacije organa, veštačke oplodnje, surogata majke, eutanazije, pitanje eugenike, kloniranja, kontracepcije, problemi samoubistva, problemi bolesti i njihove modifikacije, generalno upotreba i zloupotreba medicinskih i mentalno-zdravstvenih tretmana. Ovo su vrlo bitna pitanja i za kvalitet ali i za dužinu života u krajnjem slučaju za funkcionisanje međusobnih odnosa ne samo na liniji čovek-čovek, nego međusobni odnos u celoj tvorevini Božjoj.

B) Problemi porodice,ako hoćete problemi tradicionalne porodice. Šta to danas znači planirati porodicu? Kako možemo, ako možemo, da planiramo porodicu? Uloga članova porodice i njihova komunikacija, vaspitanje dece. Uloga Crkve u vaspitanju dece, uloga verske nastave u čuvanju osnovnih ljudskih vrlina i čuvanju porodice. Znate kako, nije samo krstimo dete, napravimo lumperajku, sveštenik uzeo taksu, kum se napio i kažemo sve je u redu, i onda tu decu pustimo da prođu kroz svu surovost ovoga sveta, neusmeravajući ih ka Crkvi i deset Božjih zapovesti, ka čovečnosti. Naprotiv vrlo često ih podstičemo u suprotnom pravcu, sami ih guraju roditelji, direktori, profesori, političari, mediji, treneri, svi… i onda negde oko dvadesete, dvadeset i pete godine kada  krenu da se javljaju problemi, onda se setimo ponovo i Boga i Crkve i Sveštenika…

Trčimo tada kod sveštenika sa rečima „evo pola svoga imanja daću…“, u redu neko će reči, pa pokajanje, ali zašto da idemo težim putem i koje su posledice promašaja, koje su često surove i bolne. Crkva mora da se posveti porodici kao osnovnoj zajednici, sveštenik ne sme da bude zanatlija kao vodoinstalater, dođe promeni gumicu na česmi, cena je toliko i doviđenja, ne može sveštenik da dođe otpeva tropar, prereže kolač, uzme novac i završena stvar, možemo da jedemo i pijemo! Sveštenik mora da bude misionar, član svake porodice 365 dana u godini 24 sata dnevno. Sa ulaskom sveštenika u svaki dom ulazi Reč Božja, jer sveštenikov zadatak je da pobedi zlo, da vrati Bogu onaj udeo, onaj svet koji je Bog stvorio i poverio čoveku, a on izdao svojim padom. Svaka odslužena Liturgija za sveštenika mora da bude prilika da isceli ono što je bolesno i tvar vrati i vodi tamo gde treba da ide i dođe — u Carstvo Božije. U ovom delu posebno bih izdvojio i problematiku savremenih elektronskih sistema i njihovu primenu, do koje granice i u kojoj meri su korisni, a kada postaju opasnost za svu tvorevinu, a posebno za porodicu i čoveka.

C) Pitanje bolesti zavisnosti, koja poprimaju izuzetnu rasprostranjenost. Mogli bismo da govorimo o pandemiji. Zašto mislim da ovde Crkva treba posebno da deluje? Bolesti zavisnosti uništavaju najčešće mlade osobe u punom reproduktivnom i stvaralačkom dobu, iz godine u godinu granica početka zavisnosti se spušta sve niže,  sintetičke droge su sve različitije i opasnije. Motivi uzimanja i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, su ključ da se stane ovoj pošasti koja ubija čoveka, porodicu, društvo, čovečanstvo. Zašto nije atraktivno da pevate u crkvenom horu, nije in, a super je da ste u nekom bircuzu, podrumu, sami u stanu sa špricom u veni ili sa bocom rakije ili u odvratnom duvanskom dimu ili pod uticajem bilo koje droge? Da li smo uspeli da zasadimo dobar koren u veri, da li smo objasnili Simvol vere, Deset Božijih zapovesti, svete tajne? Da li smo uspeli ili nismo, pa đavo nam uzima najbolje što imamo, decu, upravo kroz bolest zavisnosti!? Ovo pitanje je direktno povezano sa prethodnim, ali želim da  naglasim da Crkva mora kroz svoju misiju da deluje preventivno, ali i da leči! Sveštenik, ponoviću, ne sme da bude zanatlija, nego misionar, psiholog, psihijatar, prijatelj, drug, brat, otac; da se zaplače iskreno, da se raduje iskreno,da zagrli iskreno i bratski, da uteši, da posavetuje, da pripreti kad treba!

Očekivao sam da će se o ovim pitanjima pozabaviti i Sabor Pravoslavnih Crkva na Kritu 2016 godine, iako na njemu nisu učestvovale četiri pomesne crkve ili bolje kazano polovina pravoslavnog sveta, nažalost bar ja o ovim pitanjima, nigde nisam ni naslutio da su se učesnici Kritskog Sabora bavili gore iznetim problemima. Mišljenja sam da u bliskom vremenskom periodu treba da se održi bar neko sveopšte savetovanje pravoslavnog sveta, kako bi gore navedeni problemi bili razmatrani i po istim bio zauzet jedinstven stav.

Srpska Pravoslavna Crkva je uočila potrebe čoveka u današnjem savremenom svetu, kroz svoju misiju, mislim i preko svoje štampe,svojih obrazovnih ustanova, preko svojih svakodnevnih aktivnosti od Bogosluženja do učešća na različitim okruglim stolovima i savetovanjima, pa sve do verske nastave, čini napore da odgovori potrebama vernika u ovom takozvanom novom vremenu, što je posebno izraženo u poslednjih desetak godina, ali bez sveopšte podrške nailazi na različite teškoće. Kada kažem sveopšte podrške, mislim na svakog vernika,svakog ko je kršten i ko je krstio, mislim na podršku recimo školskog sistema, podršku države, podršku lokalne samouprave.

Razgovor vodio: Goran Igić