Isidora Sekulić: Ne plače se kad otadžbina zove

„Sve treba smeti, i napred ići, i ničega se ne treba plašiti. Svi koji imaju veliku ljubav imaju i veliki zadatak, a koji imaju veliki zadatak, ti ne klonu dokle ga ne svrše“.

Srpkinjica Isidora Sekulićeva ovim rečima sokoli srpsku braću:

„Veseli budimo, puni sreće i ponosa, što ćemo životom preživeti i očima gledati, kako se sukobljavaju mladosti i starosti, kolevke i grobovi, i što će se na našoj balkanskoj zemlji, i u naše slovensko vreme, podeliti najlepši megdan čast i slobode.

Veliko je vreme i divan je život sada. S polja vidimo mešavinu i šarenilo, novo i retko, pitanje i nestrpljenje, a iznutra osećamo svi jedno isto, staro od uvek znano, prosto i drago.

S polja je kretanje i traženje, vika i metež, a iznutra je dostojanstvo i mir, svečani mir i poredak jednoga zakona, zakona, koji se zove „sada“.

S polja je žagor i pesma, šala i zveket oružja, a iznutra, u savesti, tišina je i strogost i odlučnost vojničkoga reda i vojničkoga suda, koji će suditi neprijatelju, ili suditi nama.

Sve manje i sve zbijenije se govori, jer zadatak i delo postaju sve veći, a velike stvari ne znaju emfazu, i njihov je izraz prost i kratak, jedan i jedini. Prvo smo bili proroci i govorili smo reč „rat“, a sada smo vojnici i govorimo reč „pobeda“. Za dobrog vojnika je rat i pobeda svejedno. Tu jednu reč mislimo i govorimo, tu jednu veru verujemo, po toj jednoj reči poznaju očevi sinove i braća braću.

Idi i pobedi! Srećan ti polazak vojniče i srećna ti rana ranjeniče! To je sve.

Sva je mudrost danas u tome da uvidimo, da, ko ćuteći trpi, taj čeka novo poniženje, a ko se za obećanjima povodi, taj nosi budalastu veru, da sila reči ima moći nad silom stvari. Sva je istina danas u tome, da, ko ni sada nema nacionalno osećanje, taj je od laži načinjen i gnusan. I sav je napor danas u tome da se iz starih poganih uzroka, što kraćim putem i u što kraćem roku, izbiju nove otrovne posledice i dejstva.

Nemamo vremena da uživamo u onom što je već učinjeno, jer još ništa nije učinjeno. Imamo samo brigu i zakletvu da ćemo se odbraniti, da ćemo se osvetiti, da ćemo se isceliti. I neka ni san, ni smrt, ne razgone namrštene crte našeg nezadovoljstva, uvreda i ogorčenja.

Krv neka teče! Crvene mrlje krvi neka padnu po kamenju i po zemlji, crvena muzika krvi neka bude u vazduhu!

Jest, svi mi nosimo u sebi hrišćanski zakon, da je grešno prolivanje čovečije krvi. Ali svi mi nosimo u sebi viši čovečanski zakon, da je gubljenje slobode, mučenje i satiranje naroda ubijstvo koje se stostrukom smrću kažnjava, i za koje se vekovima sveti. Zakon koji kaže da je krivac Cezar a ne Brut. Zakon po kome smo mi, kinjeni i gonjeni, „prvo Venecijani, pa tek zatim Hristijani“.

Veliki je trenutak i uzvišen život je život sada. Obnavljaju se krvi i menjaju se tkiva mozgova, i sve što je dobro i pošteno, diže se do sunca, i najsvetlijom svetlošću su osvetljene kuće koje se pale i kao svetinje poštuju ognjišta koja se gase.

Sve moralne snage, i sve evropske strasti, i svu pamet, i sve znanje, treba pretvarati u herojsku mudrost i odvažnost, jer treba ono što je više, nego sve znati i sve imati, treba sve smeti! Jer, sve smeti, to je sve dati, a sve dati mora onaj, koji glavu kroz vatru pronosi i za čast slobode se bije.

Sve treba smeti, i napred ići, i ničega se ne treba plašiti. Svi koji imaju veliku ljubav imaju i veliki zadatak, a koji imaju veliki zadatak, ti ne klonu dokle ga ne svrše.

Ima biljaka koje se nikakvom silom ne mogu iščupati, kao da ih sva šuma drži, i kao da je u njihovom korenu koren cele šume. Tako je i u svakom nacionalnom junaku, koren cele vojske i koren celog naroda, i on ne pada dok se narod ne digne, i ne umre dok ne postane besmrtan.

Svi stojimo pod zakletvom ljubavi i smrti. Deca grabe puške i noževe, a majke više vole vojnike nego sinove. Ne plače se kad otadžbina zove. Suze se vraćaju, jer, u svačijim očima stoji radost i sjaj. Svugde se oseća svežina i obećanje, svugde je jedno toplo očekivanje i iskreno verovanje, kao što je moralo biti u mračnoj vaseleni, pred stvaranje svetlosti i dolazak sunca.“

(Za Stanje stvari pripremio: Srđan Krunić)