Истицати аполитичност у данашњем Монтенегру је дубоко неморално

Пише: Бошко Вукићевић

У овим судбоносним данима за одбрану наше Цркве и ослобођење Црне Горе, сви ми полажемо неку врсту испита. Можда – најтежег испита у животу. Управо су ово дани за које ће нас дјеца и унучићи једног дана у будућности питати: „гдје си био у тим славним и судбоносним временима, када се решавала моја судбина, шта си радио, како си се понашао“? Од наших поступака зависи да ли ће нас се стидјети или бити поносни на нас.

Живимо у информативном добу, наше ријечи и поступци су добрим дијелом забиљежени на интернету и друштвеним мрежама, тако да ће од потомака мало шта моћи да буде сакривено. Неће се моћи скрити они који су у овом и оваквом друштву, и то баш данас, ријешили да буду „неутрални“ и „аполитични“. Они, тобоже, „нијесу заинтересовани за политику“, сви су им „исти“, не желе да се „мијешају у ствари које не разумију“. Другим ријечима, налазе разноразна оправдања за чињеницу да су кукавице. И не само кукавице. Прије неко вече другарима сам рекао: у реду је данас бити аполитичан у некој Данској или Норвешкој, у државама развијене демократије, али истицати аполитичност у данашњем Монтенегру, у којем се након тридесет година страховладе диктаторски режим намјерио да угуши и Цркву – то је дубоко неморално. Дакле, драги моји „монтенегрински аполитичари“ – ваш заштитни знак је неморал и кукавичлук.

Од „аполитичних“ кукавица гори су само они који трули диктаторски режим ових дана бране на све могуће, па и посебно гадне и љигаве начине. Таквих има понајвише међу режимским медијима, „интелектуалцима“ и разноразним првоборцима. Нијесу свјесни ти јадни људи колико је нечастан посао који обављају свима видљив, како сваки њихов нитковлук, свако затирање слободне мисли остаје забиљежено. Када ослободимо Црну Гору – који изговор и оправдање ће ће имати ти жалосни ухљеби чија је животна мисија опстајати на грбачи других и бољих?

На крају, од читаве величанствене и већинске Црне Горе, која ових дана излази на литије и отпраћа срамни режим на сметлиште историје, посебно треба цијенити оне који највише ризикују. А било је, како знамо, већ неких отпуштања с посла, премјештаја, шиканирања. Уосталом, сви данас нешто ризикују, али шта представља било какав ризик наспрам части да будеш један од ослободилаца и спаситеља наше мајке Црне Горе? Као и један од бранитеља наше свете Цркве. Какав ризик се може упоредити са блаженством и свјетлошћу уласка у Царство Божије?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: