Istorijski govor Viktora Orbana: Probudite se, živimo u novom svetu

Predavanje mađarskog premijera Viktora Orbana na 33. letnjem studentskom kampu Univerziteta Balvanjos u Tušnadu, u Rumuniji.

Dobro jutro letnjem kampu i svim gostima,

Prva dobra vest je to što moju ovogodišnju posetu ne prati ista halabuka kao prošle godine: ove godine nismo dobili – makar ja nisam dobio – diplomatski demarš Bukurešta, umesto toga dobio sam pozivnicu za sastanak sa premijerom, koji se dogodio juče. Prošle godine, kada sam imao priliku da se sastanem sa premijerom Rumunije, rekao sam nakon toga da je to bio „početak prelepog prijateljstva”, a na kraju ovogodišnjeg sastanka mogao sam da kažem „napredujemo”.

Ako pogledamo brojke, postavljamo nove rekorde u ekonomskim i trgovinskim odnosima između naše dve zemlje. Rumunija je sada treći najvažniji ekonomski partner Mađarske. Takođe smo sa premijerom razgovarali o brzom vozu – poput „TŽV-a”, koji bi povezivao Budimpeštu i Bukurešt – kao i o rumunskom članstvu u Šengenu. Preuzeo sam na sebe da stavim ovo pitanje na agendu sednice Saveta za pravdu i unutrašnje poslove u oktobru, pa ako bude potrebno i u decembru, kako bi se pitanje poguralo napred ako bude moguće.

Mirovni pregovori

Dame i gospodo,

Nismo dobili demarš iz Bukurešta, ali – čisto da nam ne bude dosadno – dobili smo jedan iz Brisela: oni su osudili mađarske mirovne napore. Pokušao sam – bez uspeha – da objasnim da postoji nešto što se zove hrišćanska dužnost. To znači da ukoliko vidite nešto loše u svetu – nešto zaista veoma loše – a posedujete nekakav instrument za ispravljanje toga, onda je hrišćanska dužnost da se dela, bez nepotrebnog kontempliranja i preispitivanja. Mađarska mirovna misija tiče se ove dužnosti.

Hteo bih sve nas da podsetim da EU ima osnivačku povelju, koja sadrži doslovno ove reči: „cilj Unije je mir”. Brisel se vređa kada mi njihovo postupanje nazivamo proratnom politikom. Oni kažu da podržavaju rat u interesu mira. Centralni Evropljani poput nas momentalno se prisećaju Vladimira Iljiča Lenjina, koji je podučavao da će sa napredovanjem komunizma država umreti, ali će umreti tako što će pre toga konstantno da jača. Tako i Brisel stvara mir konstantno podržavajući rat. Kao što nisam shvatao Lenjinovu tezu na univerzitetskim predavanjima iz predmeta istorija radničkog pokreta, tako danas ne razumem briselske birokrate na sastancima Evropskog saveta. Možda je Orvel bio u pravu kada je rekao da u „novogovoru” mir znači rat, a rat mir.

Uprkos svim kritikama, podsetimo se da su od početka naše mirovne misije ministarstva odbrane SAD i Rusije međusobno razgovarala, da su ministri spoljnih poslova Švajcarske i Rusije razgovarali, da je predsednik Zelenski konačno pozvao predsednika Trampa, a da je ukrajinski ministar spoljnih poslova putovao u Peking. Tako da, fermentacija je otpočela, a mi se polako ali sigurno pomeramo od proratne politike u Evropi ka mirovnoj politici.

To je neizbežno, jer je vreme na strani mirovne politike. Realnost je svanula pred Ukrajincima, pa je sada na Evropljanima da se dozovu pameti, pre nego što bude prekasno: „Tramp ante portas”. Ako se Evropa do tada ne prešalta na politiku mira, onda će nakon Trampove pobede to morati da čini uz priznanje poraza, ophrvana sramotom i pritisnuta odgovornošću za sopstvenu politiku.

No, dame i gospodo, tema današnjeg predavanja nije mir. Molim da ono što sam do sada rekao tretirate kao digresiju. Zapravo, za one od vas koji razmišljaju o budućnosti sveta i o Mađarima u njemu, postoje tri velika pitanja na stolu danas. Prvo je rat, ili tačnije neočekivane nuspojave rata. Činjenica je da rat otkriva realnost u kojoj živimo. Ova realnost nije bila vidljiva i nije mogla da se opiše ranije, ali osvetlili su je plamenovi raketa ispaljenih u ratu.

Drugo veliko pitanje je šta će se desiti nakon rata. Hoće li se pojaviti novi svet ili će stari nastaviti da postoji? A ukoliko dolazi novi svet – i to je treće veliko pitanje – kako bi Mađarska trebalo da se pripremi za taj novi svet? Ja moram da govorim o sva tri pitanja, i to ovde, pre svega zbog toga što su to velika pitanja o kojima se najbolje diskutuje u ovakvom slobodnom, akademskom formatu. S druge tačke gledišta, potreban nam je pan-ugarski pristup, pošto bi posmatranje ovih pitanja isključivo iz perspektive „male Mađarske” bilo previše ograničavajuće, pa je stoga opravdano diskutovati o svemu ovome pred Mađarima koji žive izvan naših granica.

Poštovani studenti letnjeg kampa,

Ova velika pitanja imaju mnoštvo među-relacija i, naravno, čak ni od ove uvažene publike ne može se očekivati da poznaje sve važne osnovne informacije, pa ću zato s vremena na vreme morati da pravim digresije. Ovo je težak zadatak: imamo tri teme, jedno jutro i nemilosrdnog moderatora. Odlučio sam se za sledeći pristup: da naširoko govorim o realnoj situaciji moći u Evropi onakvom kakvu je razotkrio rat, potom da ponudim neke nagoveštaje novog sveta koji nastaje, i konačno, da predstavim – više u formi liste, bez objašnjenja i argumentacije – mađarske planove koji se na to odnose. Ovaj metod ima i prednost u tome što postavlja temu prezentacije naredne godine.

Poduhvat je ambiciozan, pa čak i hrabar: moramo da se zapitamo možemo li ga se uopšte prihvatiti ili je on možda izvan naših sposobnosti. Ja smatram da je to realistično pregnuće, jer su tokom prošle godine, ili dve ili tri godine, neke izuzetne studije i knjige objavljene u Mađarskoj o inostranstvu, a prevodioci su ih takođe učinili dostupnim mađarskoj javnosti.

Sa druge strane i uz svu dužnu skromnost, moramo se podsetiti da smo najdugovečnija vlada u Evropi. Ja sam trenutno evropski lider koji je proveo najduže vremena na funkciji, ali istakao bih i da sam lider koji je najduže vremena proveo u opoziciji. Tako da sam lično video sve ono o čemu ću sada pričati. Govorim o nečemu što sam živeo i što nastavljam da živim. Da li sam ga dobro shvatio je drugo pitanje, to ćemo otkriti na kraju ove prezentacije.

Deset crvenih pilula

Elem, o realnosti koju je ovaj rat razotkrio. Dragi prijatelji, rat je naša crvena pilula. Setite se filmova „Matriks”. Heroj se suočava sa izborom. Nude mu se odabir između dve pilule: ako proguta plavu – može da ostane u svetu površinskih impresija, ako proguta crvenu – može da sagleda i utone u realnost. Rat je naša crvena pilula: to nam je dato, to moramo da progutamo. I sada, naoružani novim iskustvima, moramo da govorimo o realnosti. Kliše je reći da je rat nastavak politike drugim sredstvima. Važno je dodati da je rat nastavak politike iz druge perspektive.

Prema tome, rat nas, svojom nemilosrdnošću, odvodi na novu poziciju sa koje treba da sagledavamo stvari, odvodi nas na uzvišenje. I odatle nam nudi potpuno različitu, do tada nepoznatu, perspektivu. Nalazimo sebe u novom okruženju i novom, razređenom polju sile. U ovoj čistoj realnosti, ideologije gube na snazi, statističke mahinacije gube moć, medijske distorzije i taktička spinovanja političara gube moć. Rasprostranjene iluzije, pa čak i teorije zavera, više nemaju nikakvu važnost. Preostaje sirova, brutalna realnost. Šteta što naš prijatelj Đula Teler više nije sa nama, jer bismo sada mogli da čujemo neke iznenađujuće stvari od njega. Pošto on, međutim, više nije sa nama, moraćete da se zadovoljite sa mnom. Ali verujem da neće manjkati iznenađenja. U želji za jasnoćom, napravio sam teze za sve što smo videli od kako smo progutali crvenu pilulu: od početka rata u februaru 2022. godine.

Prvo, rat je doneo brutalne gubitke, koji se mere stotinama hiljada, koje su pretrpele obe strane. Nedavno sam se sastao sa njima [Rusima i Ukrajincima] i mogu sa sigurnošću da kažem da oni ne žele da se pomire. Zašto? Dva su razloga. Prvi je što obe strane misle da mogu da pobede, pa žele da se bore do pobede. Drugi je što su obe strane napumpane sopstvenom realnom ili perceptivnom istinom. Ukrajinci misle da je ovo ruska invazija, povreda međunarodnog prava i teritorijalnog suvereniteta, te da oni vode odbrambeni rat za svoju nezavisnost. Rusi misle da se u Ukrajini odvijaju ozbiljne NATO vojne aktivnosti, da je Ukrajini obećano članstvo u NATO, pa ne žele da vide NATO snage i naoružanje na rusko-ukrajinskoj granici. Stoga kažu da Rusija ima pravo na samoodbranu, te da je ovaj rat isprovociran. Tako da svako ima svoju istinu – perceptivnu ili realnu – pa neće da odustane od borbe. Ova staza vodi direktno u eskalaciju. Ako bi sve zavisilo od ove dve strane, ne bi bilo mira. Mir jedino može biti donet spolja.

Drugo: u prethodnim godinama navikli smo se na to da SAD nazivaju Kinu svojim glavnim konkurentom i protivnikom, ali vidimo kako se vodi posrednički rat protiv Rusije. A Kinu stalno optužuju da krišom podržava Rusiju. Ako je to slučaj, onda moramo da postavimo pitanje ima li smisla gurati dve tako velike zemlje u zajednički protivnički tabor. Na ovo pitanje tek treba dati bilo kakav smislen odgovor.

Treće: snaga i žilavost Ukrajine prevazišli su sva očekivanja. Na kraju krajeva, od 1991. godine, 11 miliona ljudi napustilo je ovu zemlju, njome su upravljali oligarsi, korupcija skače do nebesa, a država je praktično prestala da funkcioniše. A ipak, svedoci smo uspešnog otpora bez presedana koji ova zemlja pruža. Uprkos uslovima koje sam opisao, Ukrajina je zapravo snažna država. Pitanje je šta je izvor njene snage. Pored njene vojničke prošlosti i ličnog heroizma pojedinaca, postoji nešto što bi valjalo razumeti: Ukrajina je pronašla viši smisao, novi smisao svog postojanja.

Sve do sada, Ukrajina je sebe tretirala kao tampon zonu. Biti tampon zona psihološki je otupljujuće: tu je osećaj bespomoćnosti, svest o tome da se ne vlada sopstvenom sudbinom. To je posledica takve dvostruko izložene pozicije. Sada, međutim, sviće perspektiva pripadanja Zapadu. Nova samododeljena misija Ukrajine jeste da bude istočni zid Zapada. Njen smisao i značaj sopstvenog postojanja skočili su u očima same Ukrajine i celog sveta. To je uvelo naciju u stanje aktivnosti i akcije – koje mi spolja vidimo kao agresivnu upornost – i ne može se poreći da sve to jeste prilično agresivno i uporno. U suštini, radi se o zahtevu Ukrajinaca da se njihova viša svrha zvanično prepozna na međunarodnom planu. To je ono što im daje snagu za otpor bez presedana.

Četvrto: Rusija nije ono što smo do sada smatrali da jeste, niti je Rusija ono što su nas do sada navodili da smatramo da jeste. Ekonomska vitalnost ove države je neverovatna. Sećam se sastanaka Evropskog saveta – premijerskih samita – na kojim su, uz razne komentare, evropski lideri prilično oholo tvrdili da će sankcije protiv Rusije i isključenje Rusije iz tzv. Svifta (Swift) sistema, tj. sistema međunarodnog finansijskog kliringa, oboriti Rusiju na kolena. Tako su mislili da obore rusku ekonomiju na kolena, a kroz to i samu rusku političku elitu.

Dok posmatram kako se stvari odvijaju, pada mi na pamet mudrost Majka Tajsona koji je jednom izjavio da „svako ima plan dok ga ne dobije pesnicu u zube”. Jer realnost je takva da su Rusi naučili mnoge lekcije iz sankcija koje su im nametnute nakon invazije na Krim 2014. godine, i ne samo da su ih naučili, već i sproveli u praksi. Implementirali su neophodna unapređenja u sektoru informacionih tehnologija i bankarstva, tako da se ruski finansijski sistem očuvao. Razvili su sposobnost da se prilagode, a nakon 2014. godine mi smo postali žrtva toga, pošto smo izvozili ogroman deo mađarskih prehrambenih proizvoda u Rusiju.

Nismo mogli da nastavimo zbog sankcija, Rusi su modernizovali svoju poljoprivredu, pa je ona danas jedan od najvećih izvoznika hrane u svetu, a to je nekada bila zemlja koja se oslanjala na uvoz. Prema tome, ono kako su nam opisivali Rusiju – kao rigidnu neostaljinističku autokratiju – pogrešno je. Štaviše, to je zemlja koja demonstrira tehničku i ekonomsku žilavost, a možda i društvenu – to ćemo još videti.

Peta važna lekcija iz realnosti: evropsko donošenje odluka je kolabiralo. Evropa je digla ruke od odbrane sopstvenih interesa: sve što Evropa danas čini jeste da bezuslovno sledi spoljnu politiku američkih demokrata, i to čak i po cenu sopstvenog uništenja. Sankcije koje smo uveli škode fundamentalnim evropskim interesima – one naduvavaju cene energenata i čine evropsku ekonomiju nekonkurentnom. Dopustili smo da dizanje u vazduh gasovoda Severni tok prođe bez ikakvih posledica, sama Nemačka je dozvolila da akt terorizma protiv sopstvene imovine – što je očigledno izvedeno po američkom nalogu – prođe bez posledica, i svi ćutimo o tome, ne pokrećemo istragu, ne želimo da razjasnimo šta se desilo, niti da pitanje smestimo u pravni kontekst.

Na isti način smo propustili da postupimo ispravno povodom prisluškivanja telefona Angele Merkel, što je učinjeno uz asistenciju Danske. Prema tome, sve ovo samo pokazuje potčinjenost. Tu postoji komplikovan kontekst, ali ću probati da vam predstavim neophodno pojednostavljen, ali sveobuhvatan prikaz toga. Evropsko kreiranje politike takođe se od početka rusko-ukrajinskog rata raspalo, pošto je srž evropskog sistema moći nekada bila u osovini Pariz-Berlin, koja je bila neizbežna. Bila je to srž i osovina. Ali otkako je izbio rat, uspostavljen je novi centar i drugačija osovina moći. Osovina Berlin-Pariz više ne postoji, ili ako postoji – postala je irelevantna i podložna zaobilaženju. Novi centar moći i osovina sastoji se od Londona, Varšave, Kijeva, baltičkih zemalja i Skandinavaca.

Kada, na nevericu Mađara, vidite kako nemački kancelar jedan dan izjavljuje da će u rat poslati samo šlemove, a onda nedelju dana kasnije izjavi da zapravo šalje oružje, nemojte misliti da je ovaj čovek poludeo. Onda, kada isti taj nemački kancelar izjavi da će možda biti sankcija, ali da one ne smeju da obuhvate energetiku, a potom se dve nedelje kasnije nađe na čelu sankcione politike, nemojte misliti da je ovaj čovek poludeo. Naprotiv, vrlo je priseban. On je veoma svestan da Amerikanci i njihova liberalna sredstva za formiranje mišljenja – univerziteti, tink-tenkovi, istraživački instituti, mediji – koriste javno mnjenje kako bi kaznili franko-nemačku politiku koja nije na liniji američkih interesa.

Otuda imamo fenomen o kojem sam pričao i zato imamo idiosinkratične gafove nemačkog kancelara. Promena centra moći u Evropi i zaobilaženje franko-nemačke osovine nije nova ideja – nju je prosto mogućom učinio rat. Ideja je postojala i ranije. Zapravo, to je stari poljski plan da se reši problem poljske stešnjenosti između velike nemačke i velike ruske države, tako što bi Poljska postala američka baza broj jedan u Evropi. Mogao bih to da opišem kao pozivanje Amerikanaca da se smeste između Nemaca i Rusa. Pet odsto poljskog BDP-a je sada posvećeno vojnim izdacima, a poljska armija je druga najveća u Evropi (odmah nakon francuske): govorimo o stotinama hiljada vojnika. To je stari plan da se oslabi Rusija i nadmaši Nemačka. Na prvi pogled, nadmašiti Nemačku deluje kao fantazija. Ali ako pogledate dinamiku razvoja Nemačke i Centralne Evrope, te Poljske, to ne deluje tako nemoguće – naročito otkako je Nemačka u međuvremenu počela da demontira sopstvenu industriju svetske klase.

Ova strategija je naterala Poljsku da se odrekne saradnje sa „V4” (misli se na „Višegradsku grupu”, platformu Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke; prim. prev). „V4”je značio nešto drugačije: da prepoznajemo postojanje snažne Nemačke i snažne Rusije, pa tako, sarađujući sa ostalim centralnoevropskim zemljama, stvaramo treći entitet između njih. Poljaci su odstupili od ovoga, umesto strategije „V4”, koja prihvata franko-nemačku osovinu, upustili su se u alternativnu strategiju eliminacije franko-nemačke osovine. Kad već spominjemo našu poljsku braću i sestre, dozvolite mi da usput kažem još nešto. Pošto su se oni opredelili da išutiraju naše pozadine do modrih tonova (ovde se verovatno misli na oštar stav nove levičarske vlade u Poljskoj prema mađarskoj vladi; prim. prev), možda i mi možemo sebi da dopustimo nekoliko iskrenih, bratskih istina o njima.

Poljaci vode najosvetoljubiviju i najlicemerniju politiku u celoj Evropi. Drže nam predavanja o moralu, kritikuju naše ekonomske veze sa Rusijom, a istovremeno bezbrižno posluju sa Rusima, kupuju njihovu naftu – doduše preko indirektnih ruta – i njome pokreću poljsku ekonomiju. Francuzi su bolji: prošlog meseca su nas prestigli u kupovinama gasa od Rusije, ali makar nam ne drže lekcije o moralu. Poljaci i posluju i drže moralne lekcije. Taj nivo političkog licemerja nisam video u Evropi u poslednjih 10 godina.

Obim ove promene – zaobilaženja nemačko-francuske osovine – istinski mogu da shvate stariji ljudi ako se vrate u sećanja od pre dvadesetak godina, kada su Amerikanci napali Irak i pozvali evropske zemlje da im se priključe. Mi smo se, na primer, pridružili kao članica NATO. Istovremeno, Šreder – tadašnji nemački kancelar – i Širak – tadašnji francuski predsednik – pridružili su se ruskom predsedniku Putinu na zajedničkoj konferenciji za medije u kojoj su iskazali protivljenje ratu u Iraku. U to vreme je još uvek postojala nezavisna franko-nemačka logika u postupanju sa evropskim interesima.

Defnicija apsurda

Dame i gospodo,

Mirovna misija nije samo traganje za mirom, nego i podsticanje Evrope da konačno počne da vodi nezavisnu politiku. Crvena pilula broj šest: duhovna usamljenost Zapada. Do sada je Zapad razmišljao i ponašao se kao da je referentna tačka, merilo sveta. Pružao je vrednosti koje je svet morao da prihvati – na primer, liberalnu demokratiju ili zelenu tranziciju. Ali veći deo sveta je to primetio i u poslednje dve godine dogodio se zaokret od 180 stepeni. Još jednom je Zapad objavio svoje očekivanje, svoju instrukciju, da se svet moralno svrsta iza njega, a protiv Rusije.

Za razliku od toga, realnost je da se svi, korak po korak, svrstavaju na stranu Rusije. To što tako postupaju Kina i Severna Koreja možda ne iznenađuje. To što Iran postupa isto – s obzirom na istoriju odnosa Irana i Rusije – pomalo iznenađuje. Ali činjenica da je Indija – koju zapadni svet naziva „najmnogoljudnijom demokratijom” – takođe na strani Rusije, zapanjujuća je. To da Turska odbija da prihvati moralno zasnovane zahteve Zapada, iako je NATO članica, istinski je iznenađujuće. I činjenica da muslimanski svet ne vidi Rusiju kao neprijatelja, nego kao partnera, potpuno je neočekivana.

Sedmo: rat je ogolio činjenicu da je najveći problem sa kojim se svet danas suočava slabost i dezintegracija Zapada. Naravno, to nije ono što zapadni mediji govore: na Zapadu tvrde da je najveća svetska opasnost i problem – Rusija. Ovo je pogrešno! Rusija je prevelika za svoju populaciju, a vodi je hiper-racionalno rukovodstvo. To je zaista država koja ima vođe. Nema ničeg misterioznog u onome što ona čini: njeni potezi logički potiču iz njenih interesa, pa su stoga razumljivi i predvidivi. Sa druge strane, ponašanje Zapada – kako možda postaje jasno iz onoga što sam do sada rekao – nije razumljivo i nije predvidivo. Zapad nema vođstvo, njegovo ponašanje nije racionalno i on ne može da izađe na kraj sa situacijom koju sam opisao u svojoj prezentaciji ovde prošle godine: sa činjenicom da su se na nebu pojavila dva sunca. Ovo je izazov Zapadu u formi uspona Kine i Azije. Trebalo bi da smo u stanju da izađemo na kraj sa tim, ali nismo.

Osma tačka: nadovezujući se na sve ovo, za nas je istinski izazov da ponovo razumemo Zapad u svetlu rata. Pošto mi, centralni Evropljani, vidimo Zapad kao iracionalan. Ali, dragi prijatelji, šta ako se on ponaša logično, a mi ne razumemo tu logiku? Ako bismo mogli da nađemo odgovor na ovo pitanje, takođe bismo razumeli zašto se Mađarska redovno sukobljava sa zapadnim zemljama Evropske unije u pitanjima geopolitike i spoljne politike.

Moj odgovor je sledeći. Hajde da zamislimo da je svetonazor nas, centralnih Evropljana, zasnovan na nacionalnim državama. Za to vreme, Zapad smatra da nacionalne države više ne postoje. Nama je to nezamislivo, ali svejedno, to je ono što Zapad misli. Otuda, koordinatni sistem u kojem mi centralni Evropljani razmišljamo je potpuno irelevantan. Prema našoj koncepciji, svet je sačinjen od nacionalnih država koje uživaju domaći monopol sile, time stvarajući stanje generalnog mira. U svojim odnosima sa drugim državama, nacionalna država je suverena. Drugim rečima, ona ima kapacitet da nezavisno utvrđuje svoju spoljnu i unutrašnju politiku.

U našoj koncepciji, nacionalna država nije pravna apstrakcija, nije pravni konstrukt: nacionalna država je ukorenjena u konkretnoj kulturi. Ona ima zajednički set vrednosti, kao i antropološku i istorijsku dubinu. Iz toga izranjaju zajednički moralni imperativi zasnovani na konsenzusu. Tako mi, kao nacionalna država, razmišljamo. Štaviše, mi to ne vidimo kao fenomen koji se razvio u 19. veku: mi verujemo da nacionalne države imaju biblijsku osnovu, pošto pripadaju poretku kreacije. Jer u Svetom pismu čitamo da će na kraju vremena sud doći ne samo za pojedince, nego i za narode. Posledično, prema našoj koncepciji nacije nisu provizorne tvorevine.

No, potpuno suprotno od toga, zapadnjaci veruju da nacionalne države više ne postoje. Oni stoga poriču postojanje zajedničke kulture i na njoj zasnovanog javnog morala. Oni nemaju javni moral: ako ste gledali ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara – to ste jasno mogli da vidite. Zato oni imaju drugačije mišljenje o migracijama. Oni misle da migracije nisu pretnja ili problem, nego način da se pobegne od etničke homogenosti koja je osnova nacije. To je esencija progresivne liberalne internacionalističke koncepcije prostora. Zato su nesvesni apsurdnosti – ili to ne tretiraju kao apsurd – da istovremeno sa međusobnim ubijanjem stotina hiljada hrišćana u istočnoj polovini Evrope, na zapad Evrope dovodimo stotine hiljada ljudi iz stranih civilizacija.

Sa našeg centralno-evropskog stanovišta ovo je definicija apsurda. Ova ideja se čak ni ne razmatra na Zapadu. (U zagradi bih istakao da su evropske zemlje ukupno izgubile nekih 57 miliona rođenih Evropljana u Prvom i Drugom svetskom ratu. Da su oni, njihova deca i unuci živeli, današnja Evropa ne bi imala demografske probleme). Evropska unija ne samo da razmišlja na način koji sam opisao nego ga i propoveda. Ako pažljivo pročitamo evropska dokumenta – jasno je da je cilj da se prevaziđe nacija. Istina je da imaju čudan način pisanja i iznošenja ove ideje, tvrdeći da se nacionalne države moraju prevazići, uz zadržavanje nekih njihovih manjih tragova. Ali poenta je da na kraju vlast i suverenitet treba prebaciti sa nacionalnih država na Brisel.

To je logika iza svake nove velike mere. U njihovim glavama, nacija je istorijska ili prolazna kreacija rođena u 18. i 19. veku, pa isto onako kako je došla, tako može i da ode. Za njih je zapadna polovina Evrope već postnacionalna. Ovo nije samo politički drugačija situacija, pokušavam da kažem da je to novi mentalni prostor. Ako na svet ne gledate sa tačke gledišta nacionalnih država, potpuno različita realnost vam se otvara pred očima. U tome leži problem, razlog zašto se države na zapadnoj i istočnoj polovini Evrope međusobno ne razumeju, zašto ne možemo da se složimo.

Agresivni patuljci

Ako sve ovo projektujemo na SAD, to je prava bitka koja se tamo vodi. Šta bi SAD trebale da budu? Da li bi trebalo da ponovo postanu nacionalna država ili da nastave svoj marš ka postnacionalnoj državi? Jasni cilj predsednika Donalda Trampa je da američki narod vrati iz postnacionalnog liberalnog stanja, da ih izvuče, natera nazad, da ih uzdigne ponovo do nivoa nacionalne države. Zato je ulog na američkim izborima tako ogroman. Zato viđamo stvari koje nikada pre nismo videli. Zato žele da spreče Donalda Trampa da se upusti u izbornu trku. Zato žele da ga smeste u zatvor. Zato žele da mu otmu imovinu. A ako to ne uspe, zato će poželeti ga ubiju. I ne zavaravajte se da je ono što se desilo definitivno poslednji pokušaj atentata u ovoj predsedničkoj kampanji.

(Usput, razgovarao sam sa predsednikom [Trampom] juče i pitao me je kako sam. Rekao sam da sam odlično pošto se nalazim ovde, u geografskom entitetu zvanom Transilvanija. Objasniti ovo nije tako jednostavno, naročito na engleskom, naročito predsedniku Trampu. Ali rekao sam da sam ovde u Transilvaniji na slobodnom univerzitetu na kojem ću dati prezentaciju o stanju u svetu. A on je rekao da moram da prenesem njegove lične pozdrave svim polaznicima kampa i onima koji pohađaju slobodni univerzitet.)

E sad, ako pokušamo da razumemo kako je nastalo razmišljanje Zapada – što ćemo zarad jednostavnosti nazivati „postnacionalnim” razmišljanjem i stanjem – onda moramo da se vratimo na veliku iluziju 1960-ih. Ona je imala dva oblika: prvi je seksualna revolucija, a drugi pobuna studenata. Zapravo, bio je to izraz uverenja da će pojedinac biti slobodniji i veći ako se oslobodi od bilo kakvog kolektiva.

Više od 60 godina kasnija postalo je jasno da, naprotiv, pojedinac jedino može postati veliki kroz zajednicu i unutar nje, da sȃm nikada ne može biti slobodan, nego večito usamljen i osuđen na sažimanje. Na Zapadu su veze uspešno presečene: metafizička veza sa Bogom, nacionalna veza sa otadžbinom, i veza sa porodicom. Ponovo ću ukazati na otvaranje Olimpijade u Parizu. Sada kada su uspeli da se otarase svega toga, očekujući pojedinca koji će postati veći, otkrili su da osećaju prazninu. Nisu postali veliki nego mali. Na Zapadu ljudi više ne teže velikim idealima ili velikim, inspirativnim, zajedničkim ciljevima.

Ovde moramo da razmotrimo tajnu veličine. Šta je tajna veličine? Tajna veličine je u služenju nečemu većem od nas samih. Kako biste ovo postigli, najpre morate da prihvatite da u svetu postoji nešto veće od vas samih, a onda morate i da posvetite sebe služenju tim velikim stvarima. Njih nema puno. Imate svog Boga, svoju zemlju i svoju porodicu. Ali ako to ne činite, nego se umesto toga fokusirate na sopstvenu veličinu, verujući da ste pametniji, lepši i talentovaniji od većine ljudi, ako svoju energiju trošite na to, na saopštavanje toga svima ostalima, onda neće dobiti veličinu nego pretencioznost. I zato danas, kada god pričamo sa Zapadnim Evropljanima, u svakom njihovom gestu osećamo pretencioznost umesto veličine. Moram da kažem da je nastala situacija koju nazivamo ispraznošću, a osećaj izlišnosti podstiče rast agresivnosti. Otuda pojava „agresivnog patuljka” kao novog tipa osobe.

Da sumiram, ono što želim da vam kažem je da kada govorimo o Centralnoj Evropi i Zapadnoj Evropi, mi ne govorimo o razlikama u mišljenju, nego o dva različita pogleda na svet, dva mentaliteta, dva instinkta i otuda dve različite argumentacije. Mi imamo nacionalnu državu, koja nas tera u strateški realizam. Oni imaju postnacionalne snove koji su indiferentni prema nacionalnom suverenitetu, stoga oni ne prepoznaju nacionalnu veličinu i nemaju nacionalne ciljeve. Ovo je realnost sa kojom moramo da se suočimo.

I konačno, poslednji [deveti] element realnosti je da ovo post-nacionalno stanje koje vidimo na Zapadu ima ozbiljnu – a rekao bih i dramatičnu – političku posledicu, a to je habanje demokratije. Jer unutar društava postoji rastući otpor migracijama, rodnoj ideologiji, ratu i globalizmu. I to stvara politički problem između elite i naroda, elitizma i populizma. To je definišući fenomen zapadne politike danas. Ako čitate tekstove, ne morate da ih razumete, oni uostalom i nemaju uvek smisla, ali ako pogledate reči, to su izrazi koje ćete najčešće pronaći: elite osuđuju narod zbog skretanja udesno. Osećanja i ideje naroda se etiketiraju kao ksenofobija, homofobija i nacionalizam. Zauzvrat, narod optužuje elitu da je ne interesuje ono što je narodu bitno, i da je potonula u neku vrstu poremećenog globalizma. Posledično, elite i narod ne mogu da se slože i sarađuju.

Mogao bih da navedem mnoštvo primera u različitim zemljama. Ali ako narod i elite ne mogu da se slože i sarađuju, kako to može da proizvede predstavničku demokratiju? Pošto imamo elitu koja ne želi da predstavlja narod i ponosna je što ne želi da ga predstavlja, a potom imamo narod kojeg ne predstavlja niko. U stvari, u zapadnom svetu imamo situaciju u kojoj mase ljudi sa fakultetskim diplomama više ne predstavljaju, kao ranije, manje od 10 procenata populacije, nego 30 ili 40 odsto. I zbog svojih gledišta ovi ljudi ne poštuju one koji su manje obrazovani – što su obično radnici, ljudi koji žive od svog manuelnog rada. Za elite, jedino su mišljenja diplomaca prihvatljiva, jedino ona su legitimna.

To je gledište sa kog se mogu razumeti rezultati evropskih parlamentarnih izbora. Evropska narodna partija okupila je glasove „plebejaca“ sa desnice koji žele promene, pa je onda te glasove odnela levici i napravila dogovor sa levičarskim elitama koje imaju interes da održe status kvo. To ima posledice za Evropsku uniju. Posledica je da Brisel ostaje pod okupacijom liberalne oligarhije. Ova oligarhija ga drži čvrsto u svojim rukama. Ova levo-liberalna elita zapravo organizuje transatlantsku elitu: ne evropsku, nego globalnu, ne zasnovanu na nacionalnoj državi, nego federalnoj, i ne demokratsku, nego oligarhijsku.

Ovo takođe ima posledice i po nas, jer se u Brisel vraća politika „3P” – proskribovano, potrebno i promovisano (u originalu na engleskom prohibited, permitted and promoted, što u bukvalnom prevodu na srpski jezik glasi „zabranjeno, dopušteno i promovisano”; prim. prev). Mi spadamo u kategoriju proskribovanih. Patriotama za Evropu (naziv bloka koji je Orban formirao u Evropskom parlamentu; prim. prev.) stoga je zabranjeno da dobiju bilo koju funkciju. Mi živimo u svetu dopuštene političke zajednice. Za to vreme, naši domaći protivnici – a naročito novajlije u Evropskoj narodnoj partiji – nalaze se u snažno promovisanoj kategoriji.

Tu je možda i poslednja, deseta tačka, o tome kako su zapadne vrednosti – koje su bile esencija tzv. „meke moći” – postale bumerang. Ispostavilo se da ove zapadne vrednosti, za koje se verovalo da su univerzalne, bivaju demonstrativno označavane kao neprihvatljive i odbacivane u sve više zemalja širom sveta. Ispostavilo se da modernost, moderan razvoj, nije zapadni ili makar ne isključivo zapadni izum, pošto je i Kina moderna, Indija postaje sve modernija, a i Arapi i Turci se modernizuju. A oni ne postaju moderni svet na osnovama zapadnih vrednosti. Za to vreme, zapadnu meku moć zamenila je ruska meka moć, jer je danas ključni element propagiranje zapadnih vrednosti LGBTQ.

Svako ne prihvata LGBTQ sada je u „nazadnoj” kategoriji što se tiče zapadnog sveta. Ne znam da li ste obratili pažnju, ali mislim da je neverovatno da su u poslednjih šest meseci pro-LGBTQ zakoni usvojeni na mestima poput Ukrajine, Tajvana i Japana. Ali svet se ne slaže sa tim. Posledica je da je danas Putinovo najsnažnije taktičko oružje pružanje otpora i protivljenje zapadnom nametanju LGBTQ ideologije. To daje najsnažniju međunarodnu atraktivnost Rusiji, pa ono što je nekada bila zapadna meka moć sada je, poput bumeranga, postala ruska meka moć. Sve u svemu, dame i gospodo, mogu da kažem da nam je rat pomogao da shvatimo realno stanje moći u svetu. To je znak da je u svojoj misiji Zapad pucao sebi u koleno, pa to ubrzava promene koje transformišu svet.

Moja prva prezentacija je gotova. Sada idemo na drugu.

Izvor: miniszterelnok.hu

Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard