Naslov našeg teksta namerno je rogobatan da bi se četvrt veka  kasnije verodostojnije istakli opora stvarnost i priroda progona, proterivanja i masovnog pokolja srpskog stanovništva Srebrenice. I da bi se naglasilo da je katastrofa koju je između 1992. i 1995. doživeo srpski narod toga kraja, žargonom Haškog tribunala, predstavljala „široko rasprostranjeni i sistematski“ progon, a ne mestimični okršaj među posvađanim susedima. A uz to, da su opaki progonitelji i dželati, pored klanja i ubijanja, rušili i razarali sve pred sobom. Time su zadovoljili još jedan kriterijum Haškog tribunala za konstatovanje genocida, uništenje osnova za održiv  život i eventualni povratak etnički i verski naciljanih žrtava.

Turneja danas, nekoliko decenija kasnije, preostalih tragova nekadašnjih srpskih sela srebreničkog kraja ubedljivo potvrđuje da su skoro svi ciljevi pogromlija ostvareni. Od srpskih kuća ostala su zgarišta. Jedan deo srpskog stanovništva, njih nekoliko stotina, nalazi se ispod zemlje; drugi deo, od čega je oko 5,000 dokumentovano, proteran je i raštrkan po svetu. Od nekada vibrantne zajednice, tu i tamo ostalo je samo po nekoliko ostarelih povratnika (na dan 11. jula 1995. u etnički očišćenoj enklavi ni jednog preživelog Srbina više nije bilo) sa čijim će odlaskom na onaj svet Srpska Srebrenica van užeg gradskog područja praktično prestati da postoji.

Ostaci Srpske Srebrenice danas

Licemerni Haški tribunal je za obližnju bivšu enklavu Žepa presudio genocid zbog ubistva samo tri lica, za koja je našao da su tobož bili „ključni za opstanak“ lokalne zajednice. Ali tamo, kao u Srebrenici, gde je čitava jedna zajednica, kao takva, bila zbrisana sa lica zemlje njemu nije padalo na pamet da donese sličnu presudu.

Suprotnoj ratujućoj strani u sukobu u Bosni i Hercegovini 1992. – 1995, koja bezobrazno zahteva „priznanje“ svoga izmišljenog genocida, ne pada na pamet da prizna i preživelima ponudi izvinjenje za svoja užasna i nečovečna zlodela. Uoči dvadesetšestogodišnjice od pada srebreničke enklave, 11. jula 2001. priprema se još jedan od godišnjih političkih karnevala, da bi se obeležila i svetu ispranog mozga ponovo nametnula farsa „srebreničkog genocida.“ Na tom karnevalu sigurno neće biti pomenute prave žrtve genocida u Srebrenici.

Tako je bolje. Za te nevino stradale ljude, pominjanje u takvom lakrdijaškom kontekstu bilo bi neoprostivo poniženje.

Zato ćemo ih pomenuti mi, objavljivanjem svih pedeset priloga iz dosijea Izveštaja MUP-a Republike Srpske, uzalud podnetog Tužilaštvu Suda Bosne i Hercegovine pre više od jedne decenije. Podrazumeva se da Tužilaštvo povodom ovih preciznih i brižljivo prikupljenih podataka nije preduzelo ništa, kao što se podrazumeva da ni vlasti Republike Srpske na tome nisu preterano insistirale. Prećutna namera obe strane bila je da ove dokaze niko nikada ne vidi i da zauvek ostanu pohranjeni u nekoj birokratskoj fioci.

U ovim dokumentovanim prilozima govori se taksativno o napadima jedinica ABiH i civila iz srebreničke enklave na srpska naselja i pojedince na tom području, o masovnom ubijanju i pljački srpskog stanovništva prilikom svakog od tih napada i o sistematskom razaranju svih sredstava neophodnih za život i opstanak jedne ljudske zajednice koja su se napadačima našla na putu.

Objavljivanje ove dragocene građe je, prema tome, način kako mi, ove 2021. godine, obeležavamo godišnjicu Srebrenice.

Istoričari, kriminolozi i pripadnici šire javnosti svih profila mogu se upoznati sa ovom dokumentacijom klikom na poveznicu:

https://drive.google.com/drive/folders/1OQzLl3khGUxM82oaV0HwV4iso7qZmx_X