Istrebljenje i zaključci

Piše: Sreten Ćeranić

Na hebrejskom „holokaust“, odnosno psevdolatinska reč „genocid“ – predstavlja sistematsko istrebljenje stanovništva na tlu pod kontrolom jednog državnog aparata. U pitanju je najteži oblik zločina protiv čovečnosti, i od drugih zločina (etničko čišćenje, prisilno preseljivanje i/li streljanje civila) se razlikuje po tome što su druga dva individualni zločini pojedinaca i nekih od jedinica, dok genocid mora biti sistematske prirode. Reč rezolucija je, u pravnom smislu, <<zaključak neke skupštine>>, koji – pre svega – mora da bude zasnovan na pravnim i istorijskim dokazima, a zatim i na njihovom nepristrasnom tumačenju.

Kroz takvu prizmu gledano, treba razmotriti – šta se desilo u Srebrenici? Da li jedan događaj lokalnog karaktera može biti okarakterisan kao državna doktrina Republike Srpske; i, da li se može smatrati da postoji „individualna odgovornost za genocid“?

Pre svega, problem sa Srebrenicom jeste što ne postoje konkretni i neosporivi dokazi o onome što se tamo desilo nakon ulaska srpskih trupa. Mi znamo da je civilno bošnjačko stanovništvo mahom iseljeno. Da li je u pitanju nasilno izmeštanje ili otvaranje humanitarnog koridora, ili je u pitanju progon – treba ispitati. Drugo, postoje nedvosmislena svedočanstva bošnjačkih i međunarodnih oficira o unutarbošnjačkom sukobu koji se desio na još mesta pri kraju tog rata; i, treće – da li je pokopavanje poginulih vojnika AR BiH bilo deo sakrivanja zločina ili sanacija terena? To su pitanja koja niko nije otvorio na pravnom nivou. Razlozi za to su (geo)politički. Broj žrtava onoga što se odigralo u Srebrenici, šta god se tamo desilo, delegitimisao je sam direktor tzv Memorijalnog centra Emir Suljagić, sahranjujući u Potočarima oca stradalog na frontu.

No, da se vratimo na same probleme oko Srebrenice. Argument o individualnosti genocida je nevalidan jer se kosi sa konceptom genocida. Slikovito, to bi bilo kao da Jevreji krive Hitlera, a ne čitav nemački narod  denacifikovan 1945. Taj argument služi da se opravdaju lokalni konvertiti i profiteri da bi joj dali legitimitet. Logičan sledeći korak je neki vid „denacifikacije“ Republike Srpske. Svi oni koji joj daju legitimitet i legalitet će podstaći tenzije i možda otvoriti sukobe.

To je možda i cilj sponzora rezolucije. Ono što zapada u oči jeste nesinhronizovan, dakle loš i potencijalno štetan odgovor srpske elite. Najkomičnija su dva. Prvi je da „se u Srebrenici dogodio težak zločin“. Polazeći od Jevanđelja, svaki zločin je težak; ali obim zločina, na kom se tom sentencom insistira, još uvek je nepoznanica. Drugi je „donošenje rezolucija o genocidima“ nad srpskim narodom. To je kao da pomenuti Jevreji kažu da su se nad njima desili holokausti. Srpski narod je preživeo holokaust, odnosno istrebljenje, bivši sistematskom žrtvom nemačke politike na Balkanu. Nemački izvođači radova, konkretne nacije, su počinili zločine  protiv čovečnosti u Surdulici, Jasenovcu, Pridvorici, Jadovnu, Sisku i svim ostalim stratištima.

Takvim deljenjem zločina se zanemaruju i izostavljaju pre svega inspiratori; zatim veza između Prvog svetskog rata i Drugog; ali i njihova uzajamna veza sa razbijanjem Jugoslavije. Bez toga, sve će ostati borba za glasove, politički obezglavljenih, Srba; i uzaludan otpor opadajućoj imperiji.