Истресање смећа у небо

Анкета, по неписаном правилу, није ствар медија, него одмењивање медија. Али, не одмењивање заморених медија – не би требало да се медији могу олако заморити – него одмењивање у смислу наставка. Одн. анкета је протеза медија, штака, штула, шкљакура инвалидског (болесног!) медија, то јесте антимедија који више не производи смисо (негентропски фактор).

Сто пута поновљена лаж јесте и истина, али и она се исцрпи, и она пресуши, па више није ни истина ни лаж, то је лаж која говори и истину, али и та (и истина), губи се у вртлу бесмисла. Анкета, кажемо можда, и донекле нема ничег заједничког са смислом, одн. са истином, нешто је сасвим друго, нека друга операција, која још више помути вредности (тако је Мило испред Тита и испред светог Петра Цетињског, а испред Мила само Његош, а Марко Миљанов, негде, сасвим, озади…), и конзумент, пријемник – читалац – за тренутак одустаје од текста будући да чула бивају блокирана. (Читалац да опрости зарад просипања смећа у небо!)

Да опрости на истовременој инфлацији и дефлацији и смисла и смећа. Оваквом, па и свакаквом анкетом, унеколико, губи се друштвено. (Друштвено, подвући). Више нећемо помињати овај оскрвњени ред(ослов). Наведена анкета доводи друштвено до апсолутне небулозе, приводи је небулозном, подводи под тоталну ентропију друштвеног. Таквом друштвеном пристаје само барака ограђена жицом.

Како се безнађе шири све је више информација, али све је више и бесмисла; бесмисла информација. Да ли је Мило већи Црногорац од Тита, иако је неколико пута потврђено да је Тито троструки Црногорац. Будући да смо у тонотима опште лажи, не чак ни виртуалне, не чак ни у доменима лажи какве нуди „Снимак“!, што се тиче овдашњих анкета, не ради се ни о инсценирању жеље конзумената (читача, грађана итд.), него, на делу је инсценирање жеље учесника у анкети (у овом случају, свакако, само једног), будући да су други на небу, или у паклу. Да ли је могућа и оваква рециклажа највећих националних вредности, ако и тако смемо да приступимо. Глума је глума а грба је грба.

Да ли се после овакве анкете губи сваки вид комуникације. Да ли се оваквим хаосом губи свакакав поредак који брише и стварно. Јесу ли узалудна било која питања. Ако је нешто стварније и од светог, онда се тим начином укида стварно. Неће, ваљда, обмана стварног, гест стварног, покрет, гег стварног тако лако избрисати надстварно, у овом случају свето. Као брисачем преко стакла. Неће, зар, некаква непостојећа стварност тако лако, једним потезом, избрисати, окречити, прекречити свето. Прекречити учионицу.

На таутологију система одговара се амбивалентношћу, чиме ли, и не треба веровати да се у нешто верује, али, са друге стране, једино у овдашњим приликама морамо веровати у лудост лудости. Оно што је важно, опет у нашим (не)приликама јесте, да медији – па самим тим и анкете које одмењују медије – све брже делају, и делују, и помажу незадрживој деструкцији друштвеног. Једино што радује, једино, и једино што помаже у јаснијој дефиницији слике овдашњег. Дефиницији смисла слике овдашњег.

Узалудно је сањати о некој књизи посредством садржаја, или посредством саме куповине. Узалудно је икакво реаговање посредством садржаја овакве анкете која превазилази икакву бласфемију, и икакву бизарију. Па ипак, сви ми живимо од једног бесомучног идеализма ма како га читали, и зато нам увек следи, и следује катастрофа смисла. А онда сте у ситуацији немогућности сваког посредовања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: