Ivan V. Lalić – Melisa

16

GLASOVI MRTVIH I

Glasovi mrtvih. To nisu mrtvi glasovi. Ko čuje
Glasove mrtvih? Kiša na bakarnim vratima
Jutra. Svežina divljeg vrta što čuva slavuje
U paučini ruža. Bio sam praznina između redaka,

Bio sam na obali reke, izgubljen danima, satima,
Svejedno, jer to je vreme izvan ovog vremena,
A reka je široka. Reka od krvi predaka.
Kako da plivam uz tok? Ko je stigao do ušća?

O mrtvi, na obali nađoh kuću. Bez slemena,
Napuštenu u žurbi. I tanak pramen dima
Upreden u sivu maglu što postajaše gušća.

Kuća nedovršena. Onda je počela zima,
Probudio me je prozor uplašen snagom oluje.
Glasovi mrtvih, to nisu mrtvi glasovi. Ko ih čuje?

17

GLASOVI MRTVIH II

U doći, daleko, plane vatra. Za njom druga,
Leptiri plamena sleteli na ivicu noći.
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.

Kestenima pred kućom opadne lišće od straha
I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,

Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove
U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor

Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.
Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.

18

GLASOVI MRTVIH III

Glasovi mrtvih ostaće nemi za ovaj sluh,
I to je deo igre, Melisa, i to je zakon
Natočen u moje vino, umešen u moj kruh,
Urezan crvenim nožem u zakovana vrata

U koja uvek gledam, jer ona vode u nakon.
Glasovi mrtvih nisu u zujanju tvojih pčela
Što se rastope u mirisnom lišću ko kaplje zlata
Kada ih sledim; nisu u svilenom šumu jela

Izraslih na raskrvavljenim bokovima planina.
Oni su izvan igre. Izvan mog čina.
Postoji put do tvog vrta, Melisa. Može se proći,

Naoružan onim što nemam. Ali bez noža, bez krika.
I niko, živ ili mrtav, ne može mi pomoći.
O strašna lepoto igre bez mogućeg posrednika!

19

GLASOVI MRTVIH IV

Ostaju glasovi mrtvih. Daleko. Ko ih čuje?
Glasovi mrtvih. Možda obojeni starim zlatom
I penom tamnog mora. Možda ko zrelost oluje
Ispunjeni teskobom, možda tihi od boljke

Nepoznate. Svejedno. Možda obojeni ratom,
Prašinom, plavim zveketom, ili blago šumni ko školjke
Naslonjene na uvo u svetlo letnje popodne.
Svejedno. Glasovi izvan igre. Reči srodne

Zujanju vretena iz bajke za uspavljivanje,
Iz čistog doba sna prerušenog u zbivanje.
Glasovi mrtvih. Ipak, to nisu mrtvi glasovi.

Ležim u noći. Budan. Ja sam tih, oni su tiši.
Zaspim i sanjam bubnjeve. Prastari to su bubnjevi,
Veliki tamni provaljeni bubnjevi, na kiši.