Iz Đukanovića opet progovorili mržnja i licemerstvo

Ukoliko bi danas neko postavio pitanje Milu Đukanoviću ko je odgovoran za razorni zemljotres 1979. godine u Crnog Gori, on bi bez zadrške odgovorio da su Rusi i „velikosrpski nacionalisti“ za to krivi.

S obzirom na to da je političku karijeru utemeljio na pokušaju preumljavanja Srba iz Crne Gore u Crnogorce, odnosno vođenju otvorene antisrpske politike, to više nije pitanje ni stava, nego prosto navike.

U izjavi koju je dao hrvatskim medijima, vidno uzdrman razvojem događaja u Crnoj Gori i činjenicom da je odslužio i daleko više nego što se moglo očekivati, kao glavne krivce za nemire u Crnoj Gori je označio svoje zacrtane „neprijatelje„.

Đukanović je upozorio javnost da je sproveden „pokušaj ugrožavanja ustavnog poretka Crne Gore sa jasnom ambicijom da se dođe do smjene vlasti i revizije strateškog pravca državne politike Crne Gore“. Ovome je vrlo ozbiljno dodao da je Crna Gora nezavisna država.

Glavnu pretnju on bez sumnje vidi u Rusiji i pojedinim strankama iz Srbije. Đukanovićeve tvrdnje nemaju nikakve veze sa realnošću, i mogu se posmatrati kao njegova potreba da u Srbiji i Rusiji vidi neprijatelja kome je potrebno pripisati sve što mu padne na pamet.

Iz tog razloga je ruski zvaničnik Dmitrij Peskov kao komentar na Đukanovićeve tvrdnje izjavio da poziva na zdrav razum. Nijedan ozbiljan zvaničnik ne bi mogao da izjavi ništa drugo u vezi sa takvim tvrdnjama.

Mnogo je primera kada ljudima ovladaju manijakalna mržnja i licemerstvo.

Uzroci nemira nisu Rusi, jer za razliku od Zapada oni nikada nisu koristili podmukle metode razaranja drugih država organizovanjem prevrata, već su se zalagali i zalažu se za poštovanje međunarodnog prava, i istupaju protiv mešanja u unutrašnja pitanja drugih zemalja.

Crnogorski „vladar“ je okrivio srpsku opoziciju koja se uz velike poteškoće bori sa svojim problemima trpeći velike pritiske sa svih strana.

Uzrok nemira leži u činjenici da svaka laž može da traje samo onoliko, koliko traje sila koja iza te laži stoji. Tako i Đukanovićeva lažna demokratija za koju su i mnoge diktature samo pozitivna misao, trpi zbog povlačenja sile koja već godinama prekraja granice po Balkanu i zida svoje kule od peska.

Ruski zvaničnici, kao i srpska opozicija su diplomatski „podržali“ proteste protiv jednog suštinski diktatorskog režima koji upravlja na silu i po tuđoj volji. Ta „podrška“ se ogledala u jasnom iznošenju stavova vezanih za diktaturu, pritiske, oduzimanje prava i sloboda narodu. Ništa više ni manje od toga.

U tom pisaniju on je doveo u vezu „Koštuničinu“ partiju sa desnim ekstremistima, analitičarima i kozacima, te razne mreže uticaja koje sve sa četnicima jurišaju na prečasnog Mila. I oni svi zajedno čine veliku opasnost po Crnu Goru. Ukoliko bi se dodali još neki elemeniti, kao na primer invazija skakavaca i čudno ponašanje crnih vrana, od toga bi mogao da se razvije scenario za domaći naučnofantastični film.

Sjajnu analizu „Pobjede“ odmah su preneli i ostali mediji (portali) pod kontrolom istog režima, između ostalih i čuveni portal: „E-novine“ koji uvek na šaljiv način upotpuni suvoparnu propagandu.

Strah Mila Đukanovića je jasan pokazatelj završetka jedne epohe u Crnoj Gori, koja je prirodno istrošena. Ne znači da će Crnoj Gori odmah sjutradan svanuti, ali znači da postoji šansa da se situacija s vremenom popravi nabolje.

A što se tiče kozaka oni bi bili zainteresovani jedino da odsviraju Đukanoviću neku pesmu za kraj.