Гестапо без прекора

Документа, која су откривена о судбини нацистичког генерала Франца Јозефа Хубера, начелника Гестапоа у Бечу, медији су коментарисали уочи 60. годишњице суђења „архитекти холокауста“, шефу тајне полиције Адолфу Ејхману.

Хубер је био један од есесоваца који, за разлику од Ејмаха, није морао да се крије. Не само да је успео да избегне суђење, већ је и део живота провео веома комфорно. Последње године живота је провео код куће, у родном Минхену са породицом и под својим именом. У великој мери је разлог тога, што је током Хладног рата помогао западним обавештајним службама.

„Иако смо свесни опасности која може настати регрутовањем генерала Гестапоа, ми такође верујемо да Хубер може организацији донети и корист“, наводи се у белешци ЦИА из 1953. године.

Пре хапшења 1945. године успео је да успостави везе са Источном Немачком, корисне за Вашингтон и постане цењени члан БНД и ЦИА против Русије. Хубер је под истрагом био две године, после чега су га ослободили и послали у „Организацију Хелена“ – групу бивших нацистичких обавештајаца, који су радили под надзором ЦИА.

Нацистичка прошлост тако цењеног сарадника је после 20 година почела да оптерећује руководство. Нису могли да га отпусте, јер би онда морали да открију биографију. Зато су га послали на плаћено одсуство. Пензионисао се 1967. године и добијао је државну пензију још осам година, све до своје смрти у 73. години.

Рај за нацисте

У медије је 1970-их година процурела информација о томе да су се уз помоћ ЦИА у САД преселили бивши есесовци на високим положајима, који су издавали налоге за убијање стотине хиљада људи. У то време је ступио на снагу Закон о слободи информација и огорчена јавност је затражила објашњење.

Министарство правде је 1979. године формирало одсек за специјалне истраге – организацију „за хватање нациста“. Њени задаци су укључивали хватање и протеривање оних који су учествовали у репресијама, а затим су потпали под покровитељство ЦИА-е.

Управа специјалне службе је на сваки могући начин порицала сумњу и није делила информације, зато су истражитељи морали да обаве велики посао. Морали су да наведу све промене у биографији нациста, који су деценијама живели у Сједињеним Америчким Државама под различитим именима и на први поглед се нису разликовали од обичних Американаца.

Министарство правде је 2006. године објавило извештај на 600 страна у коме се наводи да је ЦИА организовала нове животе есесовцима, одговорним за убијање хиљаде људи. Документ који су припремали шест година, а онда га још четири године скривали, открио је много страшније тајне америчких специјалних служби него што је раније било познато.

„Америка, која је себе позиционирала као уточиште за бегунце, постала је сигурно уточиште и за џелате“, наводи се у извештају.

Као пример су наводили приче о десетинама високих званичника Трећег рајха, који су избегли казну захваљујући ЦИА. Тек након много година су изведени пред лице правде, лишени лажног држављанства и изручени судовима других држава.

ЦИА је била неопходна помоћ против Совјетског Савеза. Федерални истражни биро (ФБИ) је био склон врбовању бивших нациста. По мишљењу руководилаца тог периода корист од таквог кадра у обрачуну са Русијом је превазишла осећај за морал.

Нацисти су се бавили разним пословима: од припреме за могућу руску инвазију и консултовања Беле куће о совјетској политици до тражења скривених значења на совјетским поштанским маркама.

Један од „консултаната“ је био и Литванац Александрас Лилејкис.

Одељење је знало за његову умешаност у стрељање 60.000 Јевреја, али су га 1952. године регрутовали у Источној Немачкој. Шпијунирао је за 1.700 долара годишње и два бокса цигарета месечно. Помогли су му да се пребаци у Масачусетс, где је мирно живео још 40 година, док Министарство правде није открило његову нацистичку прошлост.

ЦИА је покушавала да се одупре истрази, али је Лилејкис осуђен, лишен држављанства и 1996. године прогнан у Вилњус. Литванске власти нису завршиле процес, јер је ратни злочинац умро 2000. године. Написао је мемоаре у којима је негирао оптужбе да је помагао нацистима и убијао Јевреје.

Тајна биографија

Један од високих званичника нациста у служби ЦИА био је Ото фон Болшвинг. Он је био аристократа, говорио је неколико језика, завршио Лондонску школу економије, постао члан Националистичке немачке радничке партије (НСДАП) 1932. године, а затим радио у Гестапоу. Сарађивао је са шефом „европског одељења“ Адолфом Емајхом и помагао у писању програма за уништавање Јевреја.

Када је крајем рата осетио његов исход, отишао је у Аустрију, где се повезао са подземљем и командом савезника. О њему су врло позитивно говорили: „он је материјално помагао америчке војнике док су напредовали кроз западну Аустрију“. Поред тога, Болшвинг је „током окупације лично ухватио више од 20 високих нацистичких и есесовских чиновника и руководио патролама које су ухватиле још више“.

„Организација Хелена“ је 1946. године информисала америчку обавештајну службу о дешавањима на истоку. Сматра се да тадашња управа није сумњала у његову „сарадњу“ са Ејхманом.

Када је израелски „Мосад“ објавио лов на нацисте, Болшвинг се обратио за помоћ Американцима. Организован му је одлазак у САД.

Нациста је у Сједињеним Америчким Државама заузимао високе положаје у међународним корпорацијама. Међутим, све се променило 25 година касније. Покренут је поступак. Болшвинг је оповргао све оптужбе, убеђивао медије да је током рата радио у Управи за стратешке службе, претходници ЦИА.

Док је Министарство правде припремало случај, бивши нациста се налазио у дому за старе, имао је прогресивну амнезију и неуролошка обољења. Намера да се особа која више није могла ништа да разуме, лиши држављанства и депортује, сматрана је претераном. Од Болшвинга су извукли само потврду – да, био је нациста и служио је у СС трупама. Умро је у 72. години у Калифорнији.

Колико је есесоваца и припадника Гестапоа избегло казну и нашло уточиште у Сједињеним Америчким Државама неће ускоро бити откривено. Према подацима неких истраживача, само је у америчкој обавештајној служби радило је око хиљаду нациста.

(Спутњик)