Из строго правног угла – др Горан Ђорђевић: Дискриминаторски карактер Закона о слободи вјероисповјести

Пише: др Горан Ђорђевић, члан Правног савјета ИН4С

Једна од одлика принципа законитости огледа се у тзв. праву на једнакост оружја или правила о обостраном терету доказивања. У конкретном случају у члану 62. Закона, доносилац је терет доказивања права својине на објектима и земљишту изграђеним до 01.12.1918. године пребацио на верске заједнице.

Имајући у виду специфичан карактер објекта и земљишта, односно старост објекта, историјску важност, потпуно је непримерено пребацивање терета доказивања на верске заједнице као садашње титуларе.
При том, не ради се само о објектима који су прибављени из јавних прихода државе, већ се ради и о објектима који су изгређни „заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918.године, а за које не постоје докази о праву својине…“.

На другој страни овог законског решења јесу одредбе важећег Уговора о уређењу односа од заједничког интереса између Владе Црне Горе и Исламске заједнице у Црној Гори у коме се Исламској заједници у Црној Гори јемчи право располагања над вакуфском имовином… што је потврђено Уставом за Књажевину Црну Гору из 1905. године“.
У конкретном случају законска норма фаворизује адресате норме, који већ имају закључене уговоре којима су регулисали исте оне односе који су предмет закона.
Изнова се указује на стандарде Међународног суда за људска права, који је у више наврата заузео став да се терет доказивања не може неосновано ставити на терет само једне стране.

Тако у предмету Манастири против Грчке суд „придаје значај стицању својине поседовањем, јер имовина није могла да буде регулисана пре 1856 године, јер пре тога није било регистрованих трансакција“.

У случају Бејелер против Италије, суд је заузео став да је повређен члан 1. Протокола, јер иако су домицилне власти уговор о купопродаји сматрале ништавним према националном праву, суд је интерес који треба заштити, пронашао у чињеници да су домаће власти, у дужем временском периоду („годинама“) третирале подносиоца представке као лице које има власнички интерес“.

Упадљиво је да решење из Закона драстично одступа од решења из члана 73. Закона о државној имовини, који имовину бивших ДПО уписује у 15катастар тек по захтеву надлежног органа, а не по аутоматизиму како то чини члан 62 предметног Закона.

На истом трагу је и члан 387. Закона о својинско-правним односима, који јасно утврђује да се „Државина сматра својинском ако се не докаже супротно“.

Јасно је да се статус тренутних држаоца изједначава са законитошћу и својинским правима, са тим што је дозвољено доказивање супротног. У том смислу предметни Закон одступа од наведених правила који дозвољавају доказивање својинских права државних органа и органа локалне самоуправе, али који се остварују деклараторном тужбом у одговарајућем судском поступку сходно чану 122. Закона о својинско- правним односима.

Члан 8 Устава ЦГ, забрањује било какву дискриминацију, непосредну или посредну по било ком основу. Увођење посебних мера их става 2 овог члана Устава, који представља одступање од постојећих законских решења, односно кроз могућност увођења посебних мера, дозвољена је само и искључиво у сврху стварања услова за остваривање националне, родне или друге равноправности. Јасно је да се одредбама члана 62. предметног Закона врши дискриминација јер се преузимање права својине не може подвести под стварање услова за остваривање равноправности различитих облика и између различитих субјеката.
Напред наведене одредбе у потпуности компромитују присуство било каквог јавног интереса. Са друге стране, отворено се може поставити питање дискриминаторског поступања као легитимног циља, као једног од услова који је прописан Европском конвенцијом.

Следеће проблемско поље које отварају напред наведене одредбе закона огледа се у чињеници да је статус појединих верских заједница у Црној Гори одређен уговорима који су већ закључени са тим верским заједницама. Уговорима су већ решена одређана питања. У прелазним и завршним одредбама не нуде се решења како ће се одредбе закона одразити на већ постојеће уговором регулисане односе са верским заједницама. Ту имамо у виду Уговоре који су закључени током 2012.године са Католичком црквом, Исламском заједницом у Црној Гори и Јеврејском заједницом у Црној Гори.
Чланом 19. Закона утврђен је факултативни карактер регистрације верске заједнице чији је вески центар у иностранству. Чланом 38. Закона прописано је да се „непокретна и покретна добра која су у свјији верске зејднице уписују се , односнорегиструју на име вјерске заједнице или организационог дијела вјерске заједнице чији је вјерски центар у иностранству, а који има својство рпавног лица са сједиштем у Црној Гори.“

Уколико је факултативно односно необавезујуће регистрација вјерске заједнице чији је вјерски центар у инострнству, зашто се у члану 38 захтева „својство правног лица са сједиштем у Црној Гори“. На овај начин се у потпуности дерогирају одредбе из члана 19. Закона који не прописују обавезну регистрацију верске заједнице чији је центар у иностранству.
Предметни Закон је дискриминаторски из више разлога: у погледу терета доказивања, у погледу неодређивања накнаде за одузето земљиште, у погледу односа према верским заједницама у односу на које је уговорним односима регулисано право својине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: