Из записа непокорног: Двије мрље које се грле

Пише: Милисав Поповић 

Споменик убици преко 240 – највише дјеце, жена и страца – Куча, великом војводи Мирку Петровићу на Кучком пазару у Подгорици и спомен-обиљежје у Морињу код Херцег Новог гдје су логоровали заробљени хрватски бојовници од којих ниједан није убијен иако су се дигли на оружје против родне им државе Југославије да убијају… двије су срамне мрље на лицу, још увијек, нажалост, Милове Црне Горе, које се међусобно потхрањују.
Одлука о уклањању непримјереног спомен-обиљежја у Морињу донесена је у вријеме Дританове Владе, али још није спроведена (чува га НАТО команда), иако су два министра Ранко Кривокапић, МВП, и Рашко Коњевић, министар војни, који су кумовали подизању овог анахроног обиљежја, истјерани из Владе. Сада се очекује да инкриминисано спомен-обиљежје уклоне нови премијер Спаић и нови министар војни Краповић.
Подизање споменика злочинцу Мирку у Подгорици је прича за себе. Колико је било и остало противљења јавности подизању споменика Мирку свједочи и податак да је од одлуке, коју је донио градоначелник Мугоша 2002. године, до откривања споменика у задњој ноћи јула 2017, за мандата „коверта“ градоначелника Мига, и уз чинодејствије анатемисаног распопа Мираша, протекло пуних 15 година. Зашто не рећи, био сам близу међу онима који су протестовали, а моје ријечи емитоване су на ТВ „Вијести“.

Пошто ратни злочини не застаријевају, предстоји писана иницијатива од стране Куча, и не само од њих, да се Мирков споменик из Подгорице препаркира на неко друго мјесто гдје ће мање просити и људској и Божјој правди, или да се са њега избрише Мирково име. Наравно, та иницијативе треба да иде кроз институције града Подгорице, а ако затреба и кроз институције државе Црне Горе. Свакако, разложно, а не у знаку – „или нас неће бити, или …“
Логично је очекивати да иницијативу подрже бројни потомци свих оних који су прогањани и убијани под влашћу књаза Данила, званог Зеко Манити, и његовог брата војводе Мирка. А посебно племеници Бјелопавлића и Пипера, јер су и они, поред Куча, били жртве владавине двојице браће Петровића.
О злочинима књаза Данила и његовог брата Мирка написане су многе књиге, – Будо Симоновић: „Зеко Мали“ у пет издања, проф. др Александар Стаматовић: „Три похаре књаза Данила“, и најновија у коауторству Милана Стојовића и Милорада Дудија Кадића: „Од Бована до наших дана“ , у којој је приказана одлука војводе Мирка да се Кадићи истријебе тако да „ни од одиве њихове у Црној Гори не остане нико“. О Мирковом геноциду над Кучима писали су књижевници – проф. др Ново Вујошевић, Перивоје Поповић, новинар Дражен Живковић, па и потписник ових редова. Посебно је значајно писање у мемоарима Сима Поповића, секретара и министра у Влади краља Николе, о Мирковом савременику архимандриту Нићифору Дучићу који је „писао прокламације“ и позивао народ да се „Мирко објеси“.
Наговјештај да би предсједник Јаков Милатовић могао посјетити спомен-обиљежје Миркових жртава на Медуну оснажује тежњу Куча у односу на Мирков споменик коју нико не може распршити.

П. С. Ако би митрополит Јоаникије дошао да освешта споменик Миркових жртава у Кучима и ако би тај споменик посјетио, зашто да не, и праунук војводе Мирка, принц Никола Петровић, био би то истински зов на помирење и праштање међу завађеним државотворцима Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: