Izbeglištvo bez povratka
1 min read
Ilija Petrović
Piše: Ilija Petrović
Kad general Milorad Stupar u televizijskoj emisiji “Hit tvit” (13. februara 2022) reče za nekakvog generala Zdravka Ponoša, predsedničkog kandidata, da “osim što ga zovemo ‘mlađi referent Zdravko’, mi ga zovemo i dezerter”, da “ako nije branio svoj Knin, neće braniti ni moju Kikindu”, te da je “ostao pod suknjom u Beogradu” i na noši, potpisnik narednih redaka priseti se da je pre dvadeset i kusur godina, tekstom “Izbeglištvo bez povratka” objavljenim u novosadskom Dnevniku, u dva nastavka, 19. i 20. januara 1993, pokušao da javnosti u Srbiji ukaže na moguće posledice onoga što se dešavalo po Srbskoj Krajini.
A tamo, uz neznatna skraćenja ovde, pisalo je i sledeće:
Poznato je da su se najbrojnije migracije po srbskom etničkom prostoru dešavale u izuzetno dramatičnim vremenima i uz događanja koja su u prvi plan isticala razloge biološkog opstanka srbskog naroda, ali je isto tako poznato da je istorijska nauka u Srba neobjektivna i nepravedna kad o tim migracijama piše: sve te pokrete srbskog naroda ona svrstava u seobe ne trudeći se da pri tome primeti razlike u razlozima koji su do pokreta doveli. Nesumnjivo je da se svi takvi razlozi mogu svrstati u razloge prinude i razloge slobodnog izbora.
Razlozi slobodnog izbora nalaze se u seobama nastalim delovanjem ekonomskih faktora, odnosno faktora koji deluju bez i mimo volje državne vlasti. Izbeglištvo do kojeg je došlo prinudom sadrži u sebi i pretpostavku da će se izbeglice vratiti svojim ognjištima čim prestanu da deluju razlozi zbog kojih se i krenulo u izbeglištvo. Odustajanje od povratka i pretvaranje izbeglištva u preseljeništvo, tome činu daju sva ekonomska obeležja i, prema tome, sve karakteristike slobodnog izbora. Razlozi prinude sreću se u svim pokretima stanovništva nastalim delovanjem političkih sila, pre svega vojnih.
Sasvim sigurno, veliki ratni pohodi u svojoj osnovi nose dovoljno razloga da jedno stanovništvo pokrenu s određenog područja i da na njegovo mesto dovedu drugo stanovništvo. Pokrenuće se jedno stanovništvo tek kad postane očigledno da vojni pohod funkcioniše ognjem i mačem i da ne postoje realni izgledi za otpor i spasenje. Pred takvom prinudom, stanovništvo beži, ono se ne seli. Po pravilu, u izbeglištvo se nosi, ili vodi, samo ono što se u momentu pokretanja našlo pod rukom. Čak i kad se ima vremena da se za bežaniju nešto pripremi, panika kao prateća pojava svih prinudnih pokreta, sprečava da se ponese i ono što ne bi predstavljalo veliki teret u putu, a moglo bi korisno poslužiti u novom boravištu (dokumenti, dragocenosti, novac). U takvim okolnostima, jedini “ekonomski” interes onih koji su izbegli jeste da se preživi.
Sa druge strane, vojnom faktoru čiji je pohod izazvao bežanje stanovništva, i koji je tim činom već ostvario jedan od ciljeva preduzetog pohoda (kao zamenu za isplanirano genocidno likvidiranje očekivane i unapred fiksirane žrtve), preostaje da osvojenu teritoriju pretvori u ekonomsku bazu za svoje dalje nadiranje ili za svoj dalji vremenski neodređen boravak na toj teritoriji. Prvi korak u realizaciji takvog cilja jeste dovođenje novog stanovništva koje bi trebalo da postane efikasna zamena za tamošnji raniji radni (privredni) potencijal. Bilo da se radi o dovođenju sopstvenog stanovništva ili o prevođenju nekog drugog stanovništva ekonomski zainteresovanog za teritorijalno proširenje, ne može se zanemariti presudan politički faktor u celom zbivanju. U prvi plan su izbačeni razlozi ekonomskog karaktera (i u budućem vremenu takvim će se razlozima pridavati isključivo ekonomska obeležja), ali je činjenica da je u osnovi takvog naseljavanja, jednako kao i izbeglištva, bio politički motiv. Eventualno kasnije vraćanje izbeglica na svoje teritorije može biti rezultat isključivo političkih zbivanja, a takođe i povlačenje onog dela naseljenika koji su tamo došli pod vidom ekonomske potrebe. U svim takvim migracijama, ekonomski je faktor samo prateća pojava određenih političkih zbivanja.
Stoga, neosnovano je zalaganje mnogih teoretičara da se u osnov svih zbivanja postavi ekonomski faktor. Ima nešto što svoje mesto mora potražiti i ispred ekonomskog: duhovnost. Tako, na primer, rimokatolička crkva sa jedne, i islam sa druge strane, već vekovima vode verski rat protiv srbskog pravoslavlja, odlučujućeg faktora za sprečavanje dalje ekspanzije ovih dveju religijskih institucija, onih prvih na istok, onih drugih na zapad. Iako se Vatikan i pre izbijanja Prvog svetskog rata i početkom devedesetih godina 20. veka zalagao za krstaški rat protiv srbskog pravoslavlja, Srbska pravoslavna crkva prihvatila je vatikansku tezu da rat u bivšim jugoslovenskim republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nije verski; tu svoju “prihvatljivost” ona je protumačila kao potrebu da se učini prvi korak ka usposgavljanju ekumenizma.
I u verskom razlogu može se, naravno, naći elemenata ekonomskog interesa, ali se mora priznati da je u osnovi svega ljudskog delovanja – duhovnost. Ako ništa drugo, kao dokaz za takvu tvrdnju može poslužiti činjenica da je čovek, pre no što postane nekakav ekonomski činilac u društvu, sam za sebe ili u okruženju, bio i ostao duhovno biće. Sve njegovo kasnije delovanje, i u detinjstvu, i u vremenu kad zaista deluje kao ekonomski faktor, i u starosti, biće usmeravano iz njegovog “duhovnog kompleksa”.
Ne treba, naravno, zanemariti ni politički interes silnika da neke svoje prevashodno političke mere objasne ekonomskim razlozima. Tako je, na primer, naseljavanje Arnauta u srbske krajeve ispražnjene “Velikom seobom” (1690), ili Hercegovaca, Brđana i Crnogoraca u nekadašnji Novopazarski sandžak, moglo biti predstavljeno kao “ekonomska nužda”, i taj je razlog mogao biti prihvatljiv i za one koji se naseljavaju i za one koji su Turcima bili suparnik u strateškim interesima na tom području jer im je u tom trenutku, zbog sopstvene slabosti, odgovaralo da to tako prihvate. U istovetnu kategoriju razloga može se smestiti i kolonizacija uglavnom srbskog življa iz planinskih krajeva Crne Gore, Dalmacije, Hercegovine, Like, Korduna, Banije, Bosne u Vojvodinu posle Drugog svetskog rata. Jeste da je Vojvodina Srbska delimično ispražnjena posle iseljavanja Nemaca (Madžari su “zaboravljeni”!) i da je vojvođansku ravnicu trebalo obrađivati, i jeste da je postojao ekonomski interes da se stanovništvo iz brdskih krajeva smesti u ekonomski povoljniji ambijent, ali se ne može zanemariti i zabašuriti prvenstveni politički interes nove vlasti u Jugoslaviji da, za slučaj nekog mogućeg posleratnog plebiscita u Vojvodini (kao što se to posle Velikog rata desilo u Koruškoj), ojača srbsku etničku masu koja bi svojom većinom odlučila o budućnosti Vojvodine…
…Istovremeno sa većinskom srbskom kolonizacijom u Vojvodinu, sve srbske krajeve na jugozapadnom delu Jugoslavije trebalo je etnički oslabiti i otvoriti za penetraciju (prodor) hrvatskog rimokatolicizma i bosanskog muslimanstva. Prvi deo projekta uspeo je jer je stvorena srbska većina u Vojvodini, a što se onaj drugi deo pretvorio u “politički promašaj”, opravdanje treba tražiti u iskonskim težnjama srbskog naroda da i u najtežim okolnostima ostane na svojim ognjištima. Kako to kaže Stevan Popović u knjizi Putovanje po novoj Srbiji, Beograd 1950, na strani 11, “kad svaki zavojevač svoje pero očupa, ne osta ništa više zavojevačevo, nego opet osta miran narod starosrpski koji je za svoju zemlju i ognjište prikovan vazda bio”…
…Zaista je teško utvrditi da li politički faktor dublje i trajnije od ekonomskog deluje na preseljenike, njihove nove susede i na državnu organizaciju, ili je možda obrnuto. I možda će ličiti na epsko preterivanje svaka tvrdnja, makar je izrekao i autoritet kao što je akademik Vaso Čubrilović (1897-1990), da je prekvalifikacija stočara u poljoprivrednike (posle čestih seoba, odnosno izbeglištava) usporila razvoj srbske civilizacije, ali je teško osporiti i mišljenje da su ljudi iz ekonomskog izbeglištva skloniji od drugih zapuštanju nacionalnog interesa; naročito su urbanizacija i industrijalizacija stvorile ekonomske, društvene i moralne pretpostavke za postepeno gubljenje nacionalnog identiteta te vrste preseljenika i za njihovu potpunu asimilaciju u novom zavičaju.
Biće nesporno da su sve ove migracije pozitivno uticale na fizičku i mentalnu konstituciju mlađih naraštaja izmešanog stanovništva, pošto su etnobiološkim stapanjem, odnosno uspostavljanjem porodičnih veza između preseljenika i starosedelaca, najlepše i najbolje njihove osobine prenošene na zajedničko potomstvo.
A mnogo je značajnije pitanje da li se u slučajevima nekog preseljavanja radi o izbeglištvu (progonstvu), izbeglištvu bez povratka ili o seobi sa ličnim motivom, odnosno da li je do preseljenja došlo prinudom ili po slobodnom izboru.
Iz takvog razlikovanja proisteći će i jedno izuzetno važno pitanje vezano za moralni aspekt preseljeništva. I u izbeglištvu bez povratka i u seobi sa ličnim motivom (u svakom slučaju, činovima nastalim po slobodnom izboru), postepeno dolazi do slabljenja veza sa starim krajem i zatim do njihovog potpunog kidanja. U slučaju izbeglištva bez povratka brže se presecaju sopstveni koreni i istovremeno se u podsvest potiskuju razlozi zbog kojih je došlo do (samo)amputacije od sopstvenog narodnosnog stabla; žuri se sa zaboravljanjem braće “što se ne hće u lance vezati / (no) se zbježa u ove planine / da ginemo i krv prolivamo / da junački amanet čuvamo/ divno ime i svetu slobodu”.
Po prilici, Njegoš je znao zašto je to rekao i zašto baš tako. U komentarima Gorskog vijenca, ovim stihovima ne pridaje se neki poseban značaj, ali se ni kao primisao ne sreće tumačenje da je izbeglištvo, a naročito izbeglištvo bez povratka, svojevrstan vid vezivanja u lance. I to je dokaz da su sloboda i ropstvo moralne kategorije, a ne društvene, te da se, vremenom, status onih koji su izbegli u slobodu pretvara u ropstvo sopstvenoj savesti. Kad god se izbegla nejač ne može vratiti u zavičaj jer je za njom stigao (ili sa njom ostao) njen “zaštitnik”, nužno se počinje nazirati ropski mentalitet takvog izbeglištva i takvih izbeglica. A takav mentalitet, po prirodi stvari, niti je prihvatljiv za izbeglice, niti za sredinu na koju se oni pokušavaju nakalemiti.
U stvari, svojom verbalnom agresivnošću koja će ponajviše biti kompenzacija za kukavičluk iskazan u zavičaju, dobeglice će se vrlo brzo naturiti novoj sredini. Nove srbske komšije, bolećive po prirodi, nekritički će prihvatiti sve konstrukcije navodnih razloga za izbeglištvo. U ranijim vremenima, bilo je to sakrivanje od “osvete” jer je neki predak, otac ili deda, ili dobeglica sam “ubio nekog Turčina”, a u zbivanjima koja smo prethodnih decenija mogli i mi pratiti, bio je to “pritisak”. U slučajevima “osvete”, da se izbeglici ne bi ušlo u trag, svaka izbeglička priča oskudevala je u detaljima, zbog čega je i u samom potomstvu jedino upamćen taj “nesrećni Turčin”. Ni naslutiti se nije moglo da su ostavljeni rođaci, zaboravljeni kumovi, bivši susedi, odbačena braća takvog izbeglice bili spremni da zarad njegovog spasa, ali i sopstvenog opstanka, i svoju glavu založe pred mogućim “osvetnicima”. To im se nije dalo jer onaj koga je trebalo zaštititi, uzmakao je, ili izbegao, ili pobegao sa bojnog polja. Oni što su uzmakli “ispod pritisaka”, ponavljali su samo da su svoj zavičaj napustili pod pritiskom i da su došli da se iz slobode bore protiv svih vrsta pritisaka (mada niko ne kazuje čijih i kakvih).
Ako je neko od njih “tamo” prodao svoju imovinu po cenama “ovamo” neshvatljivo visokim, lako se mogao odbraniti jer “tamo” su takve cene. Ni rečju nisu nagoveštavali da je “tamo” i dalje ostao “pritisak” i da su oni šgo su “tamo” ostali, nastavili da odolevaju pritiscima. Po pravilu, ovoj kategoriji poplašenih pripadaju rečiti i umni ljudi, ali ljudi sujetni i bez istinskog samopoštovanja. U “slobodi”, novi susedi obasipaju ih poštovanjem. a uzgred im pripisuju i heroičke osobine, da bi se, u vremenima zaista ozbiljnim, od njih samih saznalo da su razlozi njihovog bekstva bili beskrajno beznačajni i da takve razloge nije vredno ni pominjati; tako su u jednoj emisiji iz beogradskog televizijskog studija, skoro istim rečima, svoje “izgnanstvo” u Beograd obrazložili književnici Momo Kapor (1937-2010) i Gojko Đogo (1940).
U takvim nevoljama, za srbskom nejači vuku se i kolone onih koji su namerni “samo da smeste nejač”, a nikad se više ne vrate. Ako im se postavi neko pitanje u vezi s odsustvom “iz prve borbene linije”, oni to pravdaju potrebom da pomognu “ovde” i “odavde”. Tokom Rata za krajišku nezavisnost i Rata za Republiku Srbsku, na primer, mnogi štabovi teritorijalne odbrane u srbskim krajinama redovno su podsećali svoje komšije, drugove, rođake i prijatelje da se vrate, mnogima je zaprećeno da će biti smatrani izdajnicima ukoliko se ne odazovu u određenom roku, a na raznim stranama isticana je odluka da će svima “zaboravnim” (otpadnicima) biti oduzeta sva imovina koju su svojom voljom napustili. Ova kategorija srbskih izbeglica našla je manje ili više lagodan smeštaj kod svojih rođaka iz prethodne generacije, onih koji su već “zaboravili” da se vrate svojim napuštenim ognjištima, ili kod potomaka onih koji su svoju “zaboravnost” potisli u podsvest još pre tri, četiri, pet ili više generacija. Odmah pristupajući gradnji kuća, kupujući imanja, dobijajući zemlju na obradu, zapošljavajući se, izbeglice se nedvosmisleno odlučuju da odustanu od nekog mogućeg povratka u zavičaj. Na taj način, oni se od izbeglica po prinudi pretvaraju u izbeglice (preseljenike) po slobodnom izboru. Njihovo preseljeništvo pretvara se u svojevrstan vid ekonomske imigracije. Oni vrlo brzo počinju da rešavaju svoje egzistencijalne probleme i, najčešće, ostvariće izvestan status povoljniji od onoga koji su imali u svome starom kraju, makar pričali da “ovamo” nisu prihvaćeni kako treba, čak i kad su se “snašli” u sopstvenom preduzetništvu. Otud i konstatacija, za ostali svet neobjašnjiva, da je devedeset pet odsto izbeglica smešteno u domaćinstvima, a tek onaj preostali mali deo u izbeglištvu postaje beskućnik.
Svi oni, i direktni zaboravnici i njihovi potomci, živeli su i odrastali, umirali i rađali se sa neizgovorenom željom da im njihovi “tamo” ostavljeni sunarodnici zaborave taj greh. Vremena su bila takva da su se ranijim izbeglicama pribrajali novi, da su se rađale generacije opterećene roditeljskim gresima i da su se, kao melem na nezalečene rane, priželjkivale nove izbegličke bujice pred kojima bi ti gresi bili bar privremeno potisnuti u senku. Stvarao se tako jedan ogroman, neprobojan rezervat onih koji su i žrtve svojih saplemenika odbacivali kao tuđe; odbacili su ih sa mržnjom jer ih te žrtve podsećaju na sopstveno otpadništvo. Između ove izbegličke mržnje i mržnje koju nekadašnji pravoslavni preobraćenici u islam ili rimokatoličanstvo iskazuju prema svojim dojučerašnjim istovercima, suštinski da i nema razlike. I oni koji se ne hteše u lance vezati, i oni koji u najvećem zlu ostaše verni pravoslavlju, bili su svojim otpadnicima jednako na meti: verska mržnja bila je usmerena na zatiranje dojučerašnje pravoslavne braće, a izbeglička mržnja na prekidanje svih veza s onima koji bi o njima, izbeglicama, mogli svedočiti kao o izbeglim otpadnicima.
Kako su po Srbiji, vremenom, stvarane razne institucije građanskog poretka i “nevladinih organizacija” (makar ova sintagma bila shvaćena i kao psovka), počev od demokratije do internacionalizma, od bratstva i jedinstva do reformizma, od mirovnjaštva do kosmopolitizma, od humanitarnih prava do kulturnih “očišćenja”, za sve one koji su se kao “lične i porodične” izbeglice odrekle svojih ognjišta, bila je to lepa prilika da se zaogrnu plaštom neke od tih “doktrina”. Najprihvatljivija i najpreporučljivija bila je demokratija (u koju se lako svrstavaju i internacionliam, i kosmopolitizam, i kulturna “očišćenja”, i humanitarna prava), s tim što se ovde pod demokratijom počinju podrazumevati “narodni interesi” shvaćeni po merilima otpadništva. Proglašava se, tako, vrhovnim narodnim interesom sve ono što je mentalitetu srbskih izbeglica utislo žig otpadništva: lični i nacionalni kukavičluk, zanemarivanje nacionalnih vrednosti i tradicija, nekritičko priklanjanje civilizacijskim tokovima savremenog zapadnog društva i raskid s izvorima autentične srbske civilizacije, kolaboracija sa srbskim neprijateljima, i slično. Stoga, razumljivo je što pristalice moralnog izbeglištva iz Srbstva u evropsku civilizaciju nipodaštavaju srbska istorijska iskustva i, na primer, insistiraju na stvaranju profesionalne vojske koja bi jedino bila odgovorna za odbranu otadžbine. Taman kao da su sve profesionalne vojske poznate u dosadašnjoj ljudskoj istoriji očuvale sva carstva koja su im bila poverena na čuvanje.
Ne treba se čuditi što će se takvom načinu razmišljanja o “narodnom interesu” priključiti i deo Srba na koje su vladajuća ideologija i ideologizovana škola tokom poslednjih nekoliko decenija ostavile izuzetno duboke tragove, naročito na njihova shvatanja o anacionalnom, kao modelu za prevazilaženje svih sukoba vekovima izazivanih na verskoj ili narodnosnoj, odnosno nacionalnoj osnovi. Ako su strani verski faktori (rimokatolicizam i islam), bez osobitih teškoća, u raznim vremenima i u najrazličnijim uslovima, na svoju stranu relativno lako mogli prevoditi mnogobrojne Srbe, i ako su takvi konvertiti istovremeno prestajali biti i Srbi, onda ničeg neobičnog nema ni u činjenici da se mnogi srbski izdanci, naši savremenici, takođe bez teškoća i u uverenju da je to prirodno, odriču svoje nacionalne pripadnosti i izneveruju nacionalne interese svoga dojučerašnjeg naroda. U stvari, komponenta anacionalnog u njihovoj ideološkoj svesti deluje kao svojevrstan vid antisrbstva i antipravoslavlja, te takvi preobraćenici, u odsustvu istorijske svesti i svesno napuštajući krilo svog dojučerašnjeg naroda, postaju njegovi potencijalni grobari.
I, sad, kako tumačiti saopštenje jednoga visokog srbskoga vojnog komandanta da je, na jednome mestu, “jedan kilometar fronta branilo trideset pet boraca, što je oko tri puta manje od normi… za upotrebu jedinica”.
Ili, podatak saopšten na jednoj tribini u Novom Sadu da je na jednome mestu sedamdeset pet Srba držalo liniju dugu trideset dva kilometra, a na drugom – deset Srba drži liniju od oko četiri i po kilometra.
A sve zbog toga što su brojni vojnosposobni Krajišnici došli u Srbiju da pomažu “odovud”, mada je takvu “pomoć” najkorisnije uporediti s onim što je Slobodan Milošević izgovorio na pola godine pre no što su ga novi demokratski vlastodršci u Srbiji (ili demokratski pučisti), oni što u Saveznoj skupštini zapališe izborni materijal koji je mogao svedočiti da na vlast nisu došli većinskom voljom biračkog tela, već da su “naručeni spolja”, isporučili haškome “sudu” ne bi li tamo bio umoren i bio sprečen da izgovori istinu o razbijanju Jugoslavije i stradanju srbskoga naroda, ali i da bi bio onemogućen da se brani od pominjanih i drugih “istinoljubaca”.
Ipak, ostao je trag da je Milošević u Televiziji “Palma”, na pitanje o “izdaji” Srbske Krajine i “koliko je tačno da ste vi tražili da se brani Republika Srpska Krajina, čak da ste insistirali na odbrani Republike Srpske Krajine, a desilo se da ‘Bljesak’ i ‘Oluja’ budu baš bljesak i oluja”, izgovorio i sledeće:
“Ja sam se zalagao da se brani jer sam procenio da, koliko god odbranili, u pregovaračkoj poziciji koju smo morali time da ostvarimo, došlo bi do boljeg rešenja. Čak im je takva poruka i poslata. Nije bilo ni jednog jedinog poteza odbrane. Posle smo gledali kako se hrvatski general džipom vozi pola sata kroz ogromno skladište vojne opreme koju su (Krajišnici – IP) imali na raspolaganju da brane Republiku Srpsku Krajinu, a onda su zamerili da smo to (odustali od odbrane Srbska Krajine – IP) mi učinili. Ja sam tada rekao grupi političara (iz RSK – IP), vi nećete da branite Republiku Srpsku Krajinu ni pola sata, a od mene tražite da odavde pošaljem decu da ginu za odbranu vaših kućnih pragova sa kojih ste pobegli glavom bez obzira. Takvu odluku ja nisam hteo da donesem.
Mi smo mogli da odemo da im pomognemo, ali ne da umesto njih branimo Republiku Srpsku Krajinu. I ne bi bilo ni pravedno da neki mladić koji je primio izbeglice iz Republike Srpske Krajine i one koji su (iz sastava krajiške vojske i sposobne za vojsku – IP) pobegli glavom bez obzira pred ustaškim napadima, ide tamo da gine dok oni ovde samo vode politiku i objašnjavaju kako je to naša sveta dužnost. Sveta je dužnost svakog patriote i svakog Srbina bila da se brani, a ne samo ovih Srba iz Srbije koji su učinili sve za odbranu srpskih interesa, za odbranu u tolikom nizu godina. I to je jedno najružnije lice i ovog puča od 5. oktobra (2000 – IP) jer su u prvim redovima bili oni iz Republike Srpske, dovedeni doduše i plaćeni, zbog kojih je ovaj narod i košulju s leđa skinuo da ih odbrani, zbog kojih su im uvedene sankcije, zbog kojih su im otišle naniže i standard, i plate, i snabdevanje, i sve drugo što je činilo kvalitet života u ovoj zemlji.
Te će stvari, nažalost, biti činjenice koje neće biti kompliment za one koji su u njih bili umešani, ili koje su im dali nekakav doprinos.
Vi, vidite, ako biste iz svega ovoga što sam vam rekao izvukli jedan zajedničkki imenitelj, onda biste videli da mi nikad nismo, kako bih rekao… sami sebe žalili ili bogoradili i kukali nad neuviđavnošću ili nerazumevanjem naših drugova, naših sunarodnika preko Drine, nego smo, bez obzira na greške koje su činjene (u Krajini – IP) i katastrofalne poteze koje su (krajiški politički i vojni čelnici – IP) vukli s vremena na vreme, nastavljali u postojećim uslovima da se borimo za odbranu nacionalnih i državnih interesa ne osvrćući se na sve to jer nam ne bi ništa ni vredelo da mi sada dižemo ruke od njih zato što su oni, eto, napravili grešku i da pravimo alibi sebi zbog njihovih grešaka. Uostalom, mi smo to sve radili zbog naroda a ne zbog političara koji su pravili greške, a za narod se mora dati sve i ne može greška političara da bude izgovor da se prestane sa borbom za narodne interese”.
Pa, kad je već tako, onda onom predsedničkom kandidatu iz prvoga pasusa ovoga tekstića, školovanom da brani svoj narod, ali pobegulji i dezerteru nespremnom “stići i uteći i na strašnom mestu postojati”, preostaje samo da se na trenutak izvuče ispod suknje, pokrije nošom i srbski narod spase od sebe.
Pročitajte JOŠ:
