Издаја

Аутор: Драган Бојовић

„Најмање се говори кад те се највише тиче.“- Меша Селимовић

Ниједан појам није данас толико профанисан, у врједносном, чак и у семантичком смислу, као појам „издајник“. Бројни су разлози за то, почев од оних најбаналнијих који се тичу његове свакодневне политичко-манипулативне (зло)употребе, кад једни друге „промовишемо“ у непријатеље поретка, права и државе, до оних суптилнијих и више метафизичких који индикују дубљу кризу човјека, једну прогресивну антрополошку декаденцију која незадрживо води у пропаст и ништавило.

У садашњем глобалистичком друштву појам „издајник“ је прокажен и сувишан, барем тако указује доминантна корпоративна свијест. Ако сви, као атомизовани потрошачки субјекти, припадамо једном универзалном свјетском тржишту, ако се као индивидуе и потрошачи непосредно везујемо за оно најопштије, онда што год урадили својој земљи, свом народу, или својој жени (супружику), коме год их продали или издали, тај чин нема никакву моралну тежину, јер као грађани свијета не припадамо нигдје, нисмо везани за појединачно, немамо обавезу према било којој конкретној заједници, да бисмо је могли изневјерити.

Наши закони су тржишни и спадају у ред понуде и потражње, а наши лични односи, према породици, роду, отаџбини, само су роба коју, у зависности од трговачке вјештине, некад лошије, некад боље, пласирамо и багателишемо на глобалној пијаци.

Штавише, ова атомизација и фрагментација човјека не задржава се само на спољашњем, већ дубоко задире у унутрашње идентитетске слојеве личности, деградирајући и дехуманизујући нашу онтичку суштину. Ријеч је о покушају крајње релативизације људске природе, о људском онечовјечењу, гдје се кроз радикалну концепцију индивидуалних права, готово све појединачне, чак перверзне и дегенаративне склоности, промовишу и штите као израз личне слободе, при чему се сам човјек заправо редукује на своје анималне инстикте, експонира у неку врсту первертиране животиње, без човјештва у себи.

Примитивни себични интереси су промовисани у врхунска начела вођења живота, политике, државе, базичне потребе урогениталног и дигестивног тракта у сврху живљења, а њихово задовољавање у егземлар интелектуално-политичке вјештине и мудрости, без смисла, без морала, без духа, без слободе, без човјека.

Ова глобалистичка „деконтаминација“ људског бића, од свега умственог, врлинског, полно разлучивог, генетског, традираног, ово идентитетско раслојавање је тако агресивно, да човјек више не припада ни себи, није свој, као индивидуа и „производ“ све мање је „рентабилан“, па ни себе самог већ није у стању ваљано да зацијени и изда.

Изворно, идеја глобалног друштва и космополитско поимање свијета битно другачије третира однос човјека и универзалне заједнице, гдје се дух и врлина, као суштина људског, узима као највиши критеријум свих интерперсоналних релација и нужан услов постојања свијета човјека. Јер, врлина је сврха живота, кажу Стоици.

Појам космополитизма у овом, изворном смислу, происходи примарно из националних постигнућа хеленске, потом римске цивилизације и подразумијева јединство духовно – врједносног хоризонта (само)спознаје човјека као човјека, али не и политичко – културну унификацију, нити маргинализацију и поништење сопственог етоса, обичајности, традиције.

Шта су Хелени мислили о издаји сопствене нације и слободе показује чињеница да име „Ефијалтис“, које је носио онај страшни Грк што је Персијанцима показао пут до Леонида у Термопилском кланцу, од тог дана у грчком језику означава „кошмар.“ „Ми Римљани смо храбри и када нас задесе невоље, храбро их трпимо,“ рекао је, заробљен од етрурских непријатеља, Гај Муције Сцевола, стављајући потом безгласно своју руку у ватру, док сасвим не изгори. „Коме опште добро није мило, и који ће бити издајица, да га Божија сакруши десница!“, поручивао је св. Петар Цетињски.
Али, шта је издаја?

Хобс истиче да разум, без помоћи норми или закона, препознаје и дефинише издају зато што је издаја злочин по себи (малум ин се), и као таква уништава све законе одједном, јер доводи у питање сигурност народа као највиши закон (супрема леx). Шта је издаја и ко је велеиздајник може дакле утврдити свако, каже Хобс, уколико није дијете, лудак или будала.

У данашњој Црној Гори издаја је, у одсуству других, постала једина национална стратегија. Варају се, међутим, они који мисли да је издаја ствар душевног расположења уског круга садашњих властодржаца, а да смо ми остали изван тога; болест је захватила дубоко и широко. Да није тако, издаја власти не би успјела.

Ипак, нова Црна Гора је некако сувише брзо и сувише лако усвојила непристојне понуде глобалног тржишта. Шта се то догодило са нама да тако јефтино продајемо своје име и слободу? Гдје је тачка слома и промјене?
„Доћи ће вријеме да гузица иде испред образа,“ исправно је пророковао Мате Глушац. Али у том нашем људском потонућу, ми смо некако отишли корак ниже, испод свих до сада познатих издајничких парадигми.

Хоће ли чин попут овог скорашњег, Ивана Машуловића и његових надређених, икада постати наш „ефијалтис“ или ћемо, како каже Хобс, наставити да изигравамо будале? Хоће ли се наш образ једном вратити у пређашњу позицију, у смислу да опет будемо људи?

Пророштва о томе ћуте. Сви ћутимо. Још мало, и заборавићемо на све. „Још мало, и све ће заборавити на нас.“ Да некад бијаше бити „јунаштва и чојства“.

(Аутор је функционер Демократске народне партије)

Извор: Вијести

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: