„Izviđanje borbom“ kod Hersona: NATO u Ukrajini testira novu taktiku

Autor: Igor Moiseev

Sada, ispod Hersona svakodnevno se ubacuju u boj bataljonske taktičke grupe (BTG) ukrajinske vojske, koje nemilosrdno uništavaju.

U petak se saznalo da su ruske desantne snage uništile bataljon Oružanih snaga Ukrajine, onesposobile tenkove dopremljene Kijevu iz Slovenije i Severne Makedonije. Radi se o sovjetskim tenkovima T-72.

Ipak, ukrajinski (tačnije NATO) generali ne menjaju svoju samoubilačku taktiku. Šta je razlog?

„Ne mogu da razumem njihove akcije sa vojne tačke gledišta“, priznaje poslanik Državne dume general-potpukovnik Andrej Gurulev. – Pa danas su opet pokušali, ali sa malim snagama. Iz nekog razloga ubacaju u borbu samo jedan bataljon. Uništavamo ga. A onda dolazi sledeći. Gubi se princip koncentracije glavnih snaga…”.

Izviđanje borbom. Istorija pitanja

Teorijski, ovo bi se moglo nazvati „izviđanjem“ borbom ili ispitivanjem odbrane neprijatelja. Ali postoji jedno „ali“. Tačnije, dva.

Prvo. Da, ova vrsta sticanja podataka je korišćena u Velikom otadžbinskom ratu. Pri čemu se to radilo ne iz dobrog života. Zato što je to bilo čisto samoubistvo. Prizvati vatru na sebe sa malim šansama da preživite – još uvek je nekakva perspektiva. A oci-komandanti su se odlučili na ovaj superrizičan korak u krajnjoj nuždi – kada pukovska (ili bataljonska) obaveštajna služba iz nekog razloga nije mogla (ili jednostavno nije imala vremena) da izvrši dubinsko izviđanje ili zarobi živi jezik.

Za dublje izviđanje, borci treba da pređu liniju dodira i prođu kroz pozadinu neprijatelja. Ovo vremenski nije zadatak za jedan dan. Čak i „jezik“ koji treba da se zarobi za jedan dan možda neće uspeti. Možda će par noći morati da leže u zasedi – dok se neki neoprezni vojnik iz neke potrebe ne pomeri u žbunje predaleko od rova, zemunice, mitraljeskog gnezda ili uporišta.

Kako je to bilo? Seo jedinice se ubaci na otvoreno polje i brzo se okopa. Napred je neprijatelj. Mora biti napadnut danas ili sutra. Nema vazdušnog izviđanja. Nema ni iskusnih izviđača. Zbog toga se izviđanje borbom organizuje noću. I regrutuju samo dobrovoljci. Nisu svi spremni da umru.

Drugo. Izviđanje borbom se uvek vršilo u manjim grupama. Do snage voda. Ili čak odeljenja. Takvi izviđači su smatrani potencijalnim bombašima samoubicama, a komandanti nisu bili voljni da povećavaju njihov broj.

A kod Hersona Oružane snage Ukrajine bacaju u borbu čitave bataljonsko-taktičke grupe. Odnosno, potpuno popunjeni motorizovani bataljoni, ojačan tenkovskom i inžinjerijsko-minerskom grupom.

Treće. Prilikom izviđanja borbom potrebno je prikriveno i što bliže se približiti neprijatelju. A kakva prikrivenost može da se desi kada se motorizovani streljački bataljon sa tenkovima kreće kroz stepu? Prvi helikopter će ih slikati, kao u izlogu. Pronaći toliku masu ljudi sa takvim kompletom opreme je za red veličine lakše od grupe izviđača koji „tihujue“ i „šunjaju se“ kroz šume, gudure i žbunje. Međutim, tehnologiji je potreban glatki put za manje-više operativno manevrisanje. To je najpoželjnije. Da i tenkovi neće moći da se probiju kroz šumu.

I uopšte – posle Drugog rata izviđanje borbom nije korišćeno praktično nigde, ni od koga i nikada. Ovo se smatralo anahronizmom. Međutim, sada se ova praksa iznenada pojavila u blizini Hersona. Zašto?

Nova taktika Amerikanaca. Specijalno za Oružane snage Ukrajine

Ono što se sada dešava u blizini Hersona (i ono što izaziva legitimnu zbunjenost generala Guruleva) – to nije izviđanje borbom. Iako veoma liči na nju. Ovo je nova taktika američkih mentora – „Punching the offensive corridore“ (probijanje ofanzivnog koridora). I razvijen je posebno za vojsku Oružanih snaga Ukrajine.

Njegovo značenje je da, pronalazeći slabu tačku u odbrani savezničkih snaga uz pomoć helikoptera, direktnim napadom snaga BTG i tenkova noću probiju odbranu i stvoreni koridor u koji će glavni oklopni korpus jurnuti, a koji čeka na krilima na izvesnoj udaljenosti od fronta. A da koridor ne bi bio razbijen sa boka, mineri pridati bataljonu miniraju ga s desne i leve strane.

Ako napad ne uspe, BTG se, u teoriji, brzo povlači, napuštajući i uništavajući opremu i spašavajući osoblje. A onda – treba potražiti drugo mesto.

Takva ofanziva se, naravno, radikalno razlikuje od „ofanzive“ na Kupjansk i Balakleju.

Tamo je odbrana bila „tanka crvena linija”. A između otpornih tačaka – otkrivena praznina. Laki oklopni šahid-mobili (građanski automobili na koje se montira top ili mitraljez i koje samoubilački uleće na položaj protivničke strane- prim. prev.) uleteli su u ove praznine, opkoljavali vojnike u otpornoj tački, zasipali ih vatrom i terali ih na povlačenje.

Ako nije bilo moguće rešiti problem sa „strelcem“, upotrebljavala se artiljerijska vatra. Oružane snage Ukrajine to rade veoma brzo – za tri do četiri minuta. Zatim tenkovi dolaze do otporne tačke i gađaju je direktnom vatrom. Savremeni tenk sa 10-15 granata „razbija“ petospratnicu. Možete da pretpostavite šta će uraditi sa otpornom tačkom.

Ovakva taktika dala je rezultate na „rastegnutoj“ (više od hiljadu kilometara) liniji fronta i gde postoje ogromne teritorijalne praznine između otpornih tačaka.

Kod Hersona situacija je u principu drugačija. Linija fronta se smanjila na 70-80 kilometara. Nijedan šahid-mobil ne može da se probije. Njih pokrivaju „preko dve stotine“ – komada artiljerije ili tenkove. Da, i specijalci sa protivtenkovskim sistemima ne spavaju. Zato se ide u napad sa bataljonima.

Uska mesta prodora bataljona

Međutim, u ovim napadima postoje dva uska, kriva i krvava mesta.

Prvi. U planiranju ovih napada uopšte se ne razmatra opcija organizovanog povlačenja. Prema borbenim propisima, to je obavezno u operativno-taktičkim napadima. Naravno, to se može objasniti činjenicom da su Oružane snage Ukrajine „kraljevi“ strateške odbrane.

Taktički, nikada nisu uspeli da se odbrane – čak ni u urbanim uslovima. U Mariupolju su brzo oterani u katakombe. „Šlag na tortu“ ove operacije bilo je zauzimanje ključne devetospratnice, sa čijeg krova je bio vidljiv ceo grad, od strane boraca Vagnerove grupe i Donjecke milicije. Odatle nisu mogli da nokautiraju naše borce. Bila je to takva „Pavlovljeva kuća“ mariupoljskog epa. Ili „kuća Prigožina-Hodakovskog“, kako je nazivaju sami borci.

Drugi „krivi“ momenat je odsustvo dostojne udarne snage u zadnjem delu BTG-a u licu tri ili četiri mehanizovana korpusa. Ovo uprkos činjenici da su u Ukrajinu već stigla četiri mehanizovana korpusa obučena u Engleskoj, Americi, Nemačkoj i Poljskoj. Zašto nisu na „krilima“ BTG? Zašto nisu spremni da se na plećima udarnih bataljona probiju u preseku „probijajućih” koridora?

Pođimo redom.

Prvo. Nedostatak povlačenja tokom „udara” nije mana američke taktike. To je fundamentalni stav prema ukrajinskim vojnicima. Naravno, i Ukrajincima uopšte – kao potrošnom materijalu. Ukkrajinaca treba da što više pogine na ovom poprištu. Jer oni su, pre svega, Sloveni. Ovo je već presuda, a drugo, oni se danas bore na strani Amerikanaca. A sutra se svašta može dogoditi. I Čečeni su se ne tako davno borili do smrti sa ruskom vojskom. A danas, rame uz rame sa milicijama, ratuju i protiv Ukrajinaca i protiv plaćenika.

Inače, upravo su Čečeni prvi uhvatili i uništili grupu američkih i poljskih „vojnika sreće“ kod Mariupolja.

A gde je garancija da Ukrajinci sutra neće ugledati svetlost i da neće krenuti svojim putem? A zar neće stati rame uz rame sa Rusima protiv „zapadnih partnera“? Da, i Herson i Zaporožje su sve jasnije pokazali gde će. Čim Rusi odu negde, meštani staju u red za ruske pasoše. Šta ako im se sutra pridruže Oružane snage Ukrajine? Dakle, Ameri Ukrajinaca bacaju prodor, kao suvo granje u vatru.

Drugo. Zašto udarna snaga Oružanih snaga Ukrajine ne može da se koncentriše iza leđa bombaša samoubica iz BTG-a kako bi se uklinila u probijeni koridor?

Postoji i nekoliko razloga. Prvi je čisto tehnološki. Čini se da su tri brigade Oružanih snaga Ukrajine koncentrisane na poligonima Lavov, ali oprema za njih nije stigla. Čekaju. Ići u borbu bez opreme znači postati živa meta ruske artiljerije.

Drugi razlog je taj što se Oružane snage Ukrajine jednostavno plaše da se koncentrišu na određenom mestu u blizini izvođenja borbenih dejstava. Iznad njih, kao Damoklov mač, visi efekat poligona Javorovski i Nikolajevske kasarne.

Tada su stotine plaćenika iz Poljske i padobranaca 79. desantno-jurišne brigade poginule pod ruševinama svojih kasarni, a da nisu stigle da se uključe u bitku. A sveže obučeni oficiri Oružanih snaga Ukrajine ne žele da ponove ono što su već uradili. I zato žele da se uključe u bitku pravo sa točkova. Očekuju da će samoubice iz BTG-a još izdržati dva-tri dana, a za to vreme će kao na krilima leteti do Nikolajeva. A odatle – sa platforme i u boj.

Treći razlog leži u oblasti vojne psihologije. Pored „Nikolajevskog efekta“, pritisak na njih vrši i „Mariupoljski efekat“.

Oružane snage Ukrajine dobro znaju kakva ih sudbina čeka kod Hersona. Ovde su naše savezničke trupe već uspele da izgrade odbranu po dubini. Vojnici su odlučni da okupatorima daju strašnu bitku za ruski grad Herson. A Oružane snage Ukrajine, zajedno sa banderovcima, strahuju da će branioci grada svoj život pretvoriti u najgoru verziju pakla, u neprestanu žestoku bitku, u večnu borbu za život, u krvavu smrt među spaljenim ciglama. Biće to, u najboljem slučaju, drugi Mariupolj, u najgorem, ponavljanje Staljingrada. Svakako u ovoj beskrajnoj noćnoj mori „neće preživeti svi“.

I vojnici „prekookeanskih brigada” počeli su polako da beže. Ko – u Poljsku, ko – u Mađarsku, ko – u Rumuniju, ko – u daleke karpatske salaše, kod rođaka, braće i kumova.

S ruskog preveo Zoran Milošević, za portal nauka i kultura

Izvor: https://svpressa.ru/war21/article/349875/