Izvini Lazare Đođiću

Piše: Damjan Abramović

“Postupi po naređenju”. Tu čuvenu rečenicu je sada daleke 1989.godine ispred Skupštine Republike Crne Gore naredio nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Lazar Đođić.  Meni, a vjerujem i vama ta rečenica je bila sinonim za brutalnost milicije prema obespravljenoj radničkoj klasi. Ta nezadovoljna masa je antibirokratskom revolucijom iznijela na svojim krilima buduće lidere Crne Gore, Mila, Momira i Sveta.

Sjećam se, bio sam dijete kad sam protestvovao ispred opštine Nikšić. Uzvikivali smo “Dolje lopovi, Jagnjeće brigade” itd. Revolucionarni duh je tada bio u modi. I džemperi su bili u modi. Više nijesu. Nijesu ni revolucije izgleda. Sada je akcenat na dijalogu, na mirnu borbu iz skupštinskih klupa. Valjda su i vlastodršci shvatili da se iz revolucija ne rađa ništa dobro. Oni su svjedoci toga. Propala je Jugoslavija, propala preduzeća, propala radnička klasa, propalo zdravstvo, propalo obrazovanje i tako dalje i tako dalje. Samo oni ne propadaju. Oni se i dalje bore za prosperitet, za bolju evropsku budućnost Crne Gore. Oni su postali država Crna Gora. Ne odustaju. Guraju naprijed , poduprti na narodnim leđima.

Jak je naš narod, ali mekša vremenom pa je oslonac sve slabiji. Kako oni guraju ka gore, tako narod tone ka dolje.
Nepokolebljiva je ta njihova volja da vladaju. Oni su nas spasili rata, spasili od bombardovanja, spasili muslimane od crnogorskih četnika, spašavaju nas svih ovih godina od samih sebe.

Zaluđeni smo bili.

Njegoš, pravoslavlje, junaštvo, sloboda, slavna prošlost.
Nacionalni ponos je kod nas bio uzrok velikih nesreća od davnina do devedesetih godina. Dužnost naših vođa je da kako oni to kažu “isprave istorijske nepravde”.
Prvo su odstranili Njegoša. Sa pravom. Previše je genocidan i sirov za istančana čula mladih naraštaja koja treba da se podižu u evropskom duhu koji je otvoren za različitosti kojima smo okruženi.

Svjedoci smo ove drame u Crnoj Gori sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja je siguran sam složićete se previše zatvorena za moderne evropske tekovine. Osujetili su namjeru Mitroplita i sveštenstva koji su one naše lijepe ruševine obnovili (čak njih preko šest stotina pedeset) sa namjerom da ih ponesu za Srbiju.

I ovaj naš Mitropolit, neće da se mijenja , hoće kao Sveti Petar Cetinjski da miri Crnu Goru. Obavezao ga na to tron Svetog Petra, ali vjerujem da nije čuo šuškanje na dvoru od strane nekih istoričara kako su Petrovići italijanski špijuni i izdajnici. Ima logike, da su živi priznali bi oni sve po crnogorskim betonjerkama.

Pita li se iko odgovoran oko čega bi se zadijevali ako se pomirimo oko nacionalnih pitanja?

Znam da znate odgovor. Oko ekonomskih pitanja.

Priznaje naša vlast da nije baš sve po loju, ali kad se dohvatimo Evrope biće mnogo bolje. A jesmo na evropskom putu. “Parade ponosa“ osvajaju trgove Crne Gore. Prepoznati smo po trgovinama najkvalitetnijim evropskim proizvodima. Ne uklapa se nekako ovo staromodno shvatanje pravoslavlja.

Pogledajte samo tu silu naroda što šeta po crnogorskim ulicama i liže kašičice ugrožavaljući zdravlje tim zastarelim vjerovanjima. Iznose mošti i šetaju za svecem da ozdrave narod duhovno i fizički, umjesto da vjeruju našim zdravstvenim rukovodiocima koji su “Malu“ spasili ove pošasti.

I onda se neko čudi sto je uhapšeno više sveštenika nego razbojnika…

Naravno, ironija je i te kako prisutna..

Lazare Đođiću neka ti je laka crnogorska zemlja. Ogriješio sam se o tebi. Dugo sam te smatrao modelom izdaje svog naroda. Kamo sreće da su te poslušali tvoji podređeni i saćerali revolucionare nazad u fabrike i u škole. Druge bi nam ptice pjevale. Imali bi i radnike i rukovodioce. Ovako ni jedno ni drugo.