Ja sam Srbin iz Crne Gore – Milovan Bojić u „Srpskom svijetu“

Gornje Lipovo, selo nekih 11 kilometara udaljeno od Kolašina, gde se u seljačkoj porodici rodio profesor Bojić, nekako je odredilo životni put ovoga lekara i humaniste. Bojić kaže da ga je svakodnevno pešačenje tih jedanaest kilometara, u jednom i drugom pravcu, učinilo da nadvlada sve strahove. Hrabrost je nešto što je obeležilo životni put Dr Bojića. Dalo mu snagu da uvek bude prvi ispred svih. I u radu i u idejama i u realizaciji istih. Ističe da je bio najbolji đak u generacijama učenika. Bilo je to vreme kada se gradila pruga Beograd – Bar, seća se profesor, kada je školi “Braća Selić” književnik Bulatović poklonio biblioteku, a on dobio zadatak da je postavi. Čitajući Andrića, Čehova i mnoge druge, kaže da je spoznao šta je život, šta je obraz.

Za pokoj duše svojim roditeljima je izgradio, uz blagoslov mitropolita Amfilohija, crkvu u selu Gornje Lipovo, bio je ktitor još jedne, i kako kaže “ako Bog da, izgradiće i treću crkvu”. Bojić ističe da je bio težak put vraćati narod u crkvu u Crnoj Gori posle duge komunističke ideološke pokrivenosti celog tog prostora. “Ja sam dete rođen 1955. godine i komunizam tog vremena je uzimao velikog maha“. Ilustruje to radio prenosima fudbalskih utakmica i rečima reportera: “Evo se javljam sa stadiona pod Goricom gde se okupilo 300 duši i Blažo Jovanović“. Ideološke deobe naziva tragičnim, jer je i u svojoj porodici imao podelu na one koji su pripadali tom pokretu, pola tom, a pola ovom drugom. Sa ponosom ističe da ga je krstio Amfilohije, i naglašava da vraćanje Hristu i tom “bogolikom“ što imamo u sebi je vraćanje pravim putevima opstajanja, trajanja, obrazovanja, bitisanja, “jer nema boljeg puta do Hristovog Jevanđelja i nema boljeg načina da suzbijemo ono što ne valja u nama, nego da umemo da oprostimo, da umemo da se pokajemo. Nema boljeg dobra nego učiniti čvrstu odluku da se suzbije zlo. Ne smemo da gajimo ljubav prema mržnji“- naglašava doktor Bojić.

Imao je susrete i sa patrijarhom Pavlom, koji mu je jednom prilikom, nakon razgovora, rekao: “gledajte da sačuvate tog čoveka u sebi”. A profesor Bojić, bez obzira na okolnosti u kojima je delovao, uspeo je da sačuva tog “čoveka“ prolazeći kroz razna iskušenja. Jer je stalno za korak bio ispred svog vremena, a ako se ističete, kaže Bojić, “onda ste na udaru-  Uspešnost niko ne prašta, već udara još žešće“, podseća profesor, i ilustruje to primerom iz 2.000 godine i zapošljavanjem 1.000 lekara. Svi u Vladi su glasali protiv tog predloga, a on je uspeo da “ozakoni“ svoju inicijativu i zaposli svršene medicinare, koje su nazvali “Bojićeve bebe“, i to bez saglasnosti Vlade. Bilo kako bilo, na taj način je zdravstvo Srbije preživelo do današnjih dana, postižući rezultate na kojima mnogi zavide. Još jedan dokaz njegove upornosti je “Hjuston u Beogradu“. Malo je znano da je Institut za kardiovaskulane bolesti sve donedavno radio kao bespravni objekat, a tako je i izgrađen. Bespravna izgrađena bolnica u kojoj je zdravstveno zbrinuto 120.000 ljudi, spašeno isto toliko života. I kada je završena, tadašnji predsednik je trebao da je svečano otvori, ali se od toga odustalo, jer “ne ide da predsednik otvara bespravo izgrađene objekte“ – priseća se Milovan Bojić. Ne treba zanemariti činjenicu da je Bojić na mestu ministra zdravlja proveo “punih 50 dana“. U vremenu najveće krize i embarga, 1995.godine, profesor je odlučio da krene u program transplatacije, srca, jetre i drugih organa, šokirajući sve. Od svojih kolega do zvaničnika. Tako ga je prof. Dr. Isidor Papo, “poklopio“ rečima da se to nije radilo ni u Titovo doba, a kamoli sada pod sankcijama. On se nije obazirao, hirurzi su se vežbali na svinjama, koje mu je obezbedio Boško Perošević, 300 komada. Dobar deo tih svinja završio je na ražnju restorana “Rad“.

Učenje je finiširano boravkom hirurških ekipa u Hamburgu i Picburgu. Na 2.000 operaciju je pozvao doktora Kulija iz Hjustona, koji je “alfa i omega“ svetske kardiologije. Njegovi utisci o Instituti su bili fenomenalni, pa je poklonio bronzanu ploču sa njegovim likom na kojoj je pisalo da “je Dedinje vrhovni institut koji pod rukovodstvom dr Bojića  ima zagarantovanu budućnost“.

Petoktobarske promene, pored smenjivanja i krivičnih prijava i tužbi, donele su i skidanje ploče kako bi je pretopili. Kada se vratio nakon 17. godina na mesto prvog čoveka instituta, iz livnice su doneli ploču, a na zgradu su je vratili oni koji su je i skinuli. Bojić kaže, “malo više “ nego pre. I nikome se nije svetio, i ako je kod kolega bilo straha. I sada na Dedinju rade lekari koji su pisali krivične prijave protiv njega. “Išao sam brže od svog vremena, i to je koštalo, ali nikada na štetu drugoga“, dosledan je doktor Bojić u svojim životnim principima. Uvek se trudio da na Institutu bude nešto novo, a najnovije je da će, kako očekuje, u junu biti otvoreno Dedinje 2, gde će na gotovo 14.000 metara kvadratnih biti najsavremeniji kabineti i operacione sale,i sve što je potrebno najelitnijem zdravstvenom objektu iz te delatnosti, naravno, tvrdi Bojić sa “svemirskom opremom“. Svoje učešće u političkom životu definiše rečima da vlast bira najbolje. Ali napominje da mu vlast nije dala ni 1.000 zaposlenih lekara, ni Institut.

Posle 5.oktobra tužili su ga, pored ostalog, i što je svojim doktorima obezbedio stanove. Otvoreno je protiv NATO agresije. Jedan je od osnivača SPS-a, nije hteo u JUL, ali ga je Milošević stavio pred svršen čin. Za približavanje radikalima kaže da su oni u tom vremenu bili jedini pravi zaštitnici srpstva. Prepričava put u Banjaluku, u vremenu kada je Nikola Poplašen izabran za predsednika Srpske, sa Vojislavom Šešeljem, i odnos međunarodnih mirovnih snaga prema šefu radikala. Uz punu ratnu opremu i u pratnji helikoptera, ispratili su ih u Srbiju. Pre toga, na Šešeljev predlog, su zastali da pojedu burek. Bojić kaže da se oko tog bureka toliko diglo i helikoptera i međunarodne vojne sile, da “zamalo rat ne izbi zbog bureka“. I o Miloševiću i Šešelju brinuo je u Hagu. Milošević koji je bolovao od hipertenzije i angine pektoris, dobijao je lek u Hagu koji je poništavao dejstvo njegovih lekova. Milošević mu je poslao nalaze, koji su potvrdili tu činjenicu, a koji su stigli dan posle njegove smrti. Nešto slično je pokušano i sa Šešeljem. Godinu dana se čekalo na specijalističke preglede da bi mu se potvrdio rak na debelom crevu, koji je metastazirao na jetru, i tek tada su mu dozvolili da se leči u Srbiji. Za Miru Marković i Slobodana Miloševića, tvrdi da su imali specifičan odnos, da je to bila prava ljubav, ljubav iz školskih dana. Za Aleksandra Vučića kaže da maestralno vodi spoljnu politiku zemlje, da je Srbija uvažena u svetu i kod Nemačke i Francuske, kao i u Ruskoj Federaciji i Kini.

Zaključuje da u tome ima dosta ličnog odnosa Vučića sa liderima zemalja, a sve se vidi u vreme korone i nabavke vakcina. Smatra da je ulaganjem u zdravstvo, poslednjih godina, napravljen korak od“ 7 milja “, i da očekuje značajnija ulaganja u ljude. Pre pandemije Institut Dedinje je brojem i kvalitetom intervencija bio ispred vodećih klinika Nemačke, Francuske, Italije. Litije u Crnoj Gori naziva buđenjem naroda, a za sebe kaže: “ja sam Srbin iz Crne Gore“! Svi iz njegove kuće, njih petoro, bilo je na Mojkovcu štiteći ostupnicu srpskoj vojsci. Čin Đukanovića da “udari na svetinje“, naziva suludim. Divi se narodu i crkvenim velikodostojnicima na veličanstvenim litijama. Otvaranjem Dedinja 2 očekuje da će postati Nacionalni institut za srce i kardiovaskularni sistem, ističe direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, profesor Dr Milovan Bojić.