Jad i beda Vilsonove “misli”

Piše: Ilija Petrović

Pitali me, u više navrata, neki drugari ne baš zadovoljni što im se ne pridružujem u redovnim sedeljkama dva ili tri puta nedeljno, ko je taj Vilson da mu se u Beogradu, možda i u Novom Sadu, podigne spomenik.

Bio je uzaludan moj odgovor da to treba pitati one koji se bave “spomeničenjem” jer, rekoše, ti bi to morao znati, i inače besposličiš pišući o svemu i koječemu – valjda si pominjao i toga Vilsona.

Pokušao sam da se prisetim… da… Veliki rat… u koji je Austrougarska ušla sa jedinim ciljem da uništi Srbiju… na taj genocidni po­duhvat podstaknuta “mišlju” Karla Marksa da bi Ev­ropa postala čistija “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno”, proširenom ne samo Engelsovom “teorijom” da su Rusi i Južni Sloveni (što se najčešće može čitati kao Srbi) “nužno kontrarevolucionarni”, da je is­to­rija osudila “reakcionarne” Srbe na nestanak s isto­rijske po­zornice i da Rusi imaju nameru da od Nemaca naprave “kmetove prav­oslavnog cara”, već i “naučnim” i stvarnim uputstvom MarkEngfesta za uni­š­tenje ruskog i srbskog na­r­oda.

Za tako nešto, Austrougarska je, neposredno po Sarajevskom atentatu (na Vidovdan 1914), stvarnu podršku dobila od Svete Stolice, porukom da “papa (Pije X – IP) i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo pro­dreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vre­mena, izgri­sti ga sasvim… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je po­trebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može uči­niti da posluži tome cilju”.

Valjda zbog onih koji nisu razumeli šta bi moglo značiti ono “sve što se može”, Pijev naslednik Benedikt XV objasnio je izjavom da “Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje”. Nemcima to tumačenje i nije bi­lo po­treb­no, oni su već “pritiskali da bude rat… da Srbija mora biti ma­sa­krirana”.

Uz premišljanje da li bi se nestanak pravoslavnih Srba “sa lica zemlje” mogao ticati i Srba iz Crne Gore, prisetih se da sam momka po imenu Vudrou Vilson koji je od 1912. do 1920. godine bio američki predsednik, “upoznao” 1915, te da sam se sa njim povremeno sretao i narednih godina, zapitah se, ne znam zašto, da li mu je bio poznat “vremenski učinak” s po­če­tka 20. veka – Amerika je finansi­rala Ja­pan da uđe u rat 1905. i da Rusiju napadne s i­s­toka, a potom i DrugaLenjira da 1. maja iste godine pokrene re­voluciju. Ti su događaji tek donekle uspeli da oslabe Rusiju, ali ne i da us­pore njen ekonomski uspon: DrugLenjirova pobuna je slom­ljena i on je pobegao u Švajcarsku, Trocki se našao u Ameri­ci, a Staljin u Si­biru…

No, vratimo li se Srbima iz Crne Gore, saznaćemo da je krajem proleća rečene godine (1915), u Ameriku Vilsonovog predsednikovanja pristigla jedna crnogorska misija namerna da, u nedostatku regrutne osnove za popunu već proređenih vojnih jedinica, pokuša vratiti u domovinu vojne obveznike-rezerviste koji su se tamo na radu nalazili kraće ili duže vreme. Već posle mesec dana, početkom jula, pokazalo se da će to biti jalov posao, pošto su članovi misije pohapšeni jer su remetili američku “ratnu” neutralnost. Nešto kasnije, svi “misionari” pušteni su uz kauciju, pravničke zavrzlame trajale su sve do početka novembra, kad je Ministarstvo pravde naložilo da se optužnica protiv njih povuče i kaucija vrati.

Ne zna se da li se Vilson mešao u sve te crnogorske besposlice – verovatno ne, jer je bio zauzet poslovima vezanim za rušenje Carske Rusije, poslovima koji su se, u skladu sa viševekovnom “naukom” zapadnog rimokatoličkog sveta, ticali uni­šte­nja stvarnih tvoraca ljudske civilizacije – istoplemenih Srba i Rusa i njihovog pravoslavlja.

Ne bi li američka uloga u svemu tome bila neprimećena, pred­sednik Vilson je 6. aprila 1917. godine, pošto je potpisao ratni proglas i narednog dana uveo Sjedinjene Američke Države u rat protiv Nemačke – rat Austrougarskoj nije objavljen, isto kao ni Turskoj i Bugarskoj, ali je Austrougarska, kao nemačka savez­ni­ca, odmah obavestila američku vladu da sa njom prekida diplo­mat­ske odnose -, objavio da se Amerika nalazi u ratu “za okonča­nje svih ra­tova” i “za osigu­ra­nje razvoja demokratije u svetu”. Bio je to neke vrste “separatni rat” budući da se američki ratni ciljevi nisu poklapali s interesima ant­ant­nih sila. Stoga, američke vlasti izbegle su da antantne sile nazovu svojim saveznicima jer je u Antanti bila i Ru­sija kojoj je bilo namenjeno uništenje. Po takvoj “diplomatskoj” logici, Srbiji nije pripadalo “pravo” da joj “saveznici” pomognu u odbrani od Austrougarske i Nemačke, “glavnih” neprijatelja, kao ni od Bugarske.

Kad je već u pitanju “nesaveznička” Rusija, najbolje će biti, bar za početak, da od­slu­šamo šta je o tome mislio američki istoričar Ralf Eperson: “Zapadne države su tokom Prvog svetskog rata želele razaranje, po svaku cenu, savezničke Rusije: i Amerika, i Francuska, i Britanija. U tom naumu im je pomogla i neprijateljska Nemačka. To se dokazuje na osnovu slanja ‘revolucionara’ u Sankt Peterburg iz Švajcar­ske i Amerike, a preko Nemačke i Švedske. Iz Amerike je kre­nuo brodom za Švedsku Lav Trocki (pravog imena Lejba Bron­štajn – IP), s 275 svojih sledbenika… Amerikanci su mu dali 10.000 dolara (ogromna suma za 1917. godinu), a u Švedskoj ga je čekalo mnogo više novca u jednoj banci. Da je ovim rukovodila Vlada SAD, a ne neke tajne organizacije (kako mnogi ‘poznava­o­ci’ tajnih društava pišu), vidi se po tome, što su kanadske vla­sti otkrile kod Trockog dolare u jednoj usputnoj luci, uhap­sile ga i novac mu oduzele. Intervenisao je američki predsed­nik Vudrou Vilson i tražio od Vlade Kanade, da se Trockom vra­ti novac i da ga ukrcaju na brod. Uzalud su bila upozorenja ka­nad­skih državnika, da Trockom i drugovima treba sprečiti odla­zak u Rusiju, da tamo ne bi izazvali građanski rat i tako pomogli neprijateljskoj Nemačkoj, koja će, tada, ubiti više kanadskih i američkih vojnika i oficira. Ovakvi pokušaji Kanađana su propali, jer je Vilsonova administracija napravila pritisak na Vladu Kanade, da oslobodi Trockog i njegove sledbenike i da ih pusti da otplove za Rusiju”.

Da tamo izvedu “oktobarsku revoluciju”, što je uključivalo ne samo pra­vo naroda na samoopredeljenje kao “imperati­v­no načelo akcije ko­je državnici mogu ignorisati samo na sopstvenu šte­tu”, već i raspad ruskoga Carstva na brojne republike i autonomne oblasti.

Osokoljen “uspehom” protiv Rusije, Vilson je, 4. decembra 1917. godine, “svoju” Državu uveo u rat protiv Austrougarske, ali taj čin nije zabrinuo “novog” protivnika. Bečka vlada sa zadovoljstvom je prihvatila Vilsonova uveravanja da se Sjedinjene Države neće mešati u unutrašnje stvari Habzburškog car­stva i da nisu zain­teresovane za njegovo preuređenje. Bilo je to ohrabrenje austrougarskoj diplomatiji da odbaci planove o radikalnoj reorgani­za­ciji Monarhije, posebno zbog “jugoslovenskog pitanja”, te je Otokar Černin, njen mini­star spoljnih poslova, iskoristio da 26. decembra po­zdravi propa­ga­n­du za ujedinjenje svih Jugoslovena pod okriljem Monarhi­je; neko, drukčije rešenje, u posebnoj zajedničkoj državi, nije mu se činilo ostvarljivim ni “historijskom nuždom jer su se među Ju­ž­nim Slave­nima neprestano u prošlosti vodile međusobne bor­be, a u njih postoje jake partikularističke težnje i vjerske opreke. Njihovi su političari k to­m­e nezreli i korumpirani i Jugosla­vija, ako bi se formirala, postala bi žarište političkih int­ri­ga i spletaka, koje ne bi ni njima ni Monar­hi­ji koristile”.

Prvih dana januara 1918. godine, u Vašingtonu je, u službenoj poseti, boravio Milenko Vesnić, kraljevski diplomata i političar, od koga je, po Vilsonovom nalogu, njegov glavni savetnik Edvard Mendel Haus zatražio da pregle­da nacrt onog dela mirovnog programa koji se ticao Srbije i nje­nog izlaska na more, da li te­ritorijalnim koridorom ili slobo­d­nom zonom u Solunu. “Vesnić je odma­h, pročitavši Vilsonovu formulaciju, izjavio da se uopšte ne slaže s onim što je pročitao jer to ne može zadovoljiti Srbiju. Rekao je da se sada ne mo­že zaključiti mir i da pretresanje mirovnih uvjeta treba odgoditi. Ha­us mu je odvratio da ne vrijedi raspravljati o tome da li treba ili ne tre­ba pregovarati, u času kad Rusija, Njemačka, Austro­-U­garska i Velika Bri­tanija vode pregovore o miru”. Pošto ga je Ha­us zamolio da formuliše svoje primedbe na Vilsonov mirov­ni program, Vesnić je na to­m dokumentu dopisao:

“Neće i ne može biti u Evropi trajnog mira, dok je na životu sa­dašnja Austro­-U­garska. Narodi koje ona drži, kako Srbi, Hrvati i Sl­o­venci, ta­ko Česi i Slovaci, Rumuni i Talijani, nastaviće borbu protiv nemačko-mađarske prevlasti. Srbija pre­ma Bugarskoj stoji odluč­no na odredbama ugovora u Bukureštu (1913 – IP). Savezničke su joj sile garantirale te njene granice. Biće moralno i materijalno nemoguće postići tako br­zo sporazum među balkanskim narodima, sporazum koji je sigurno poželjan i koji se mo­že postići. Izdaja se Bugarske ne može i neće nagraditi. Iskreno verujem da oz­bilj­ni pregovori da se zaključi mir u ovoj fazi ra­ta predstavljaju potpuni slom savezni­č­ke politike i težak pad civili­zacije čovečanstva”.

Vesnićeve procene makar koliko bile iskrene i savršeno tačne, ni­su bile po volji Hausu, a Vilson, neraspoložen što je mu tako prošao “pr­vi i jedini pokušaj” da ispita mišljenje nekog drugog o planiranoj poru­ci, prihvatio je Hausovu sugestiju da u njoj ništa ne menja.

I tako, oslanjajući se i na englesku podršku jer se, u međuvremenu, sa Vilsonovim stavom da podela Austrougarske nije američki ratni cilj, saglasio i engleski premijer Lojd Džordž dodajući da se mir u tom delu Evrope može osigurati samo ukoliko sve austrougarske narodnosti koje to žele, dobiju stvarnu autonomiju, na demokratskim principima, Vilson je 8. januara 1918. godine, pred američkim Kongresom i Senatom, u četrnaest (14) tačaka izložio svoj mirovni program.

Da se sa “mirovanjem” ne bi otišlo previše u širinu, ovde će biti pomenute samo neke od tih tačaka:

“6. Sa ruske teritorije evakuisaće se sve strane snage, tako da će, uz najbolju i najslobodniju saradnju drugih naroda sveta, Rusija imati priliku da slobodno, nesputano i nezavisno odredi pravce svog političkog u nacionalnog razvitka. Sa uređenjem koje sebi sama odabere, Rusiji će biti obezbeđen iskren prijem u društvo slobodnih naroda…

10. Narodima Austrougarske, čije mesto među narodima želimo videti obezbeđeno i zajamčeno, daće se najšira mogućnost za autonomni razvitak;

11. …Srbija i Crna Gora moraju se evakuisati, okupirane teritorije obnoviti… a međusobni odnosi pojedinih balkanskih država urediti prijateljskim dogovorima duž istorijski utvrđenih linija pripadnosti i narodnosti…”

Izjave Lojda Džordža i Vilsona zabrinule su srpsku vladu, ali je ta zabrinutost “umirena” jednim tumačenjem britanske vlade da premijerove reči treba shvatiti kao trenutnu minimalnu osnovu za pregovore i evropskom miru. Srbiji je stavljeno na znanje da Engleska neće produžiti rat zbog Jugoslavije (što je odgovaralo engleskom oduševljenju srbskim stradanjem u povlačenju prema Jadranskom moru i osvetom što je Srbija svoju vojsku prebacila na Solunski a ne na zapadni front, kao što su Englezi tražili), ali će “ratovati da se Srbija restauriše potpuno. Srbija ako se ujedini sa Jugoslovenim mora dobiti izlaz na more. Imaće veću budućnost od Austrije”.

U svom novom go­voru pred Kongresom, 11. februara 1918. godine, Vilson je rekao da pitanje na­roda u Austrougar­skoj nije samo njena unutrašnja stvar i da je u interesu Evrope i čovečanstva da nacionalne težnje tih naroda budu zadovoljene. Ohrabren “samoopredeljenjskim” uspehom u Rusiji (od oktobra prethodne godine), Vilson je istakao pra­vo naroda na samoopredeljenje kao “imperati­v­no načelo akcije ko­je državnici mogu ignorisati samo na sopstvenu šte­tu”. Isto­vremeno, on je formulisao uslove pod kojima se može postići spo­razum s Nemačkom i Austrougarskom: da odredbe o miru budu zasnova­ne na punoj pravednosti; da vlade ne smeju trgovati naro­dima kao trgova­č­kom robom; da svaki teritorijalni problem bu­de posle rata rešen u in­teresu naroda kojih se tiče, a ne kao deo pogodbe između suprotstavljenih zemalja; narodnim zahtevima treba udovoljiti u potpunosti, bez unošenja novih ili zadrža­va­nja ranijih elemenata nesloge koji bi mogli ugroziti mir. On je bi­o uve­ren da se primenom tačke 10. njegovog programa od 8. ja­nu­ara, Austrougarska može pridobiti za zaključenje separatnog mi­ra, a da bi to bilo pravedno i prema slovenskim narodima. Iako je dobro znao da takva politika ne odgovara predstavnicima slovenskih naroda u Austro­ugarskoj i srbskoj vladi, Vilson nije uz­mi­cao; i dalje je dosledno branio opstanak Habzburške monarhi­je, a mirovni sporazum sa njom video je kao mo­gućnost da se Ne­mačka potpuno izoluje. Ovde treba imati na umu da je među Savez­ni­ci­ma, naročito u Americi i Engleskoj, bilo vrlo uticajnih držav­nika koji su i ranije i tada više želeli “Jugoslaviju” u okviru Au­strougarske nego izvan nje, ponajmanje uza Srbiju. “Smatrali su da će jedna Austro-Ugarska, sa polovinom slovenskih naselja u njoj, biti snažnija protuteža Germaniji, nego jedna nova država, u kojoj bi svi južni Slove­ni bili okupljeni oko Srbije. S toga su Saveznici srpskoj vladi stalno go­vorili: što se tiče Srba, tu nema nikakve teškoće, ali treba pitati Hr­vate i Slovence da li i oni hoće da se ujedine s vama. Tako se odgova­ra­lo srpskoj vladi još od 1915. g. U stvari, Saveznicima tu nije bilo stalo do toga da zadovolje želje Hrvata i Slovenaca, nego je to bio izgovor, u ko­jem je prikrivana intimna misao o eventualnom održanju Austro-U­gar­ske, u kojoj bi Hrvati i Slovenci našli mesta”.

Početkom aprila 1918. godine, u Rimu je održan kongres potlačenih naroda iz Austrougarske, kojima je, barem deklarativno, priznato pravo na “svoje jedinstvo u nacionalnoj državi ili da ga dopuni kako bi postigao potpunu političku i ekonomsku nezavisnost” od Austrougarske, a krajem maja iste godine, srbska vlada jasno je stavila do znanja da Srbija i Južni Sloveni iz Austrougarske mogu računati s ujedinjenjem samo ako nemački imperijalizam bude poražen i Austrougarska bude razbijena na nacionalne države Istaknuto je pri tome da je pokret južnoslovenskih naroda zasnovan na principima zbog kojih su Sjedinjene Američke Države ušle u rat i da bi, zbog toga, svom narodima u Austrougarskoj trebalo priznati pravo na samoopredeljenje i ostvarenje njihovih nacionalnih težnji.

U međuvremenu, jedan visoki funkcioner u američkom ministarstvu spoljnih poslova, u memorandumu o Slovenima u austrougarskom carstvu izneo je neke političke i moralne razloge u prilog njihovim težnjama za slobodom i nezavisnošću ističući da ta pravedna borba mora dovesti ne samo do sloma Austrougarske, već će to Nemačku uvesti u izolaciju i prinuditi je na kapitulaciju. Sa tim u neposrednoj vezi, američka vlada je na samom kraju maja saopštila da je onaj kongres potlačenih naroda iz Austrougarske “pratila s interesom” i da “nacionalne težnje Čehoslovaka i Jugoslovena” uživaju njene najozbiljnije simpatije”.

Nekoliko dana kasnije, Britanci i Francuzi priznali su čehoslovačko Narodno veće kao najviši organ čehoslovačkog oslobodilačkog pokreta organizovanog u savezničkim zemljama, a što se takva odluka nije odnosila i na “Jugoslovene”, opravdali su italijanskom tvrdnjom da Hrvati neće zajedničku državu sa Srbima. Nije objašnjeno zbog čega se ta “selektivnost” nije dopala Amerikancima, tek – Vilson je 26. juna stavio do znanja svojim saradnicima da više ne treba imati obzira prema teritorijalnom integritetu Austrougarske, da bi posle dva dana, “njegovo” ministarstvo spoljnih poslova izjavilo da “sve slovenske rase treba da budu potpuno oslobođene od nemačke i austrijske vlasti”.

Stotinak dana kasnije, 17. oktobra, predsednik ugarske vlade Ištvan Tisa saopštio je da je rat izgubljen, ali to nije dovođeno u bilo kakvu vezu sa mogućnošću da bi to značilo i propast ugarske države. Već narednog dana, Vilson je austrougarski predlog za mirovne pregovore propratio izjavom da su se, od vremena kad je on formulisao svojih četrnaest mirovnih tačaka, uslovi za onu desetu bitno izmenili: “češko-slovensko Narodno vijeće de factoo je ratujuća strana, koja je snabdjevena potrebnim autoritetom da upravlja vojničkim i političkim poslovima Čehoslovačke”, te da su i “narodne težnje Jugoslovena za slobodom pravedne. Stoga predsjednik više ne može priznati puku autonomiju ovih naroda kao osnovu za mir, već je prisiljen zahtijevati, da budu oni, a ne on, sudije o tome, kakva će akcija od strane austrougarske vlade zadovoljiti težnje i shvatanja ovih naroda o njihovim pravima i o njihovu određenju kao članova u porodici naroda”.

Sve to i tako – zvanično i za “javnu upotrebu”.

A stvarno – nije trebalo mnogo čekati da se vidi šta je Rusiji (u među­vremenu “unapređenoj” u Sovjetski Savez) donela uvezena “revo­lu­ci­ja” genocidne prirode: gra­đa­n­ski rat od 1918. do 1920. godine odneo 10,180.000 života, oko milion građana izbegao je u inost­ranstvo (DrugLenjir govorio je o dva mili­o­na, a iz Lige naroda, 1926. godine, potekao je podatak da ih je bilo 1,600.000), podatak sovjetske Centralne statističke uprave kazuje da je 1922-23. go­di­ne od gladi umrlo 5,053.000 ljudi, istraživač I. G. Đađin je u jednom članku pisanom 1976-78. procenio da je u periodu 1929. do 1933. godine izgubljeno 15,200.000 lju­di (vlast je njegovo istra­ži­vanje ocenila tako što ga je od­mah uhapsila), no­vija istraži­va­nja ka­zu­ju da je od dolaska boljševika do kraja 1946. godine, u mno­go manjoj i manjeljudnijoj Ukrajini po­mrlo od gladi (1921­-1923, 1932-1933, 1946) i pobijeno tokom ve­li­kog terora i u Sta­lji­novim čistkama oko dvadeset jedan milion ljudi, te da je tokom Drugog svetskog rata vođenog s isključivim ciljem da se pravoslavnom ruskom (i srbskom) svetu dođe glave, Rusija izgubila oko dvadeset miliona ljudi – devet miliona vojnih lica i jedanaest miliona civila.

Na drugoj strani, jedna studija američkog Potkomiteta za unutrašnju bezbednost kazuje da je polu­ve­kovna komunistička vladavina smanjila rusko stanovništvo za “najmanje 21,5 milion ljudi” pogubljenih ili umrlih u logorima Sovjetskog Saveza. A možda i više jer autor tog izveštaja “tvr­di da je njegovo predviđanje konzervativno i da realna brojka iznosi čak 45 miliona”. Nekim Amerikancima se činilo da je i to premalo, a Hariju Trumanu, prvom američkom predsedniku po­sle Drugog svetskog rata, “omaklo” se, bez obzira na sve stvarne ili pretpostavljene žrtve, da kaže kako se “Rusija izdigla iz mračnog doba tek 1917”.

Tom budalaštinom nastojala se potisnuti činjenica da je u vreme koje je pretho­dilo “oktobarskoj revoluciji”, industrijski razvoj Rusije, pra­ćen snažnim usponom ruske nauke, nadmašio stopu rasta za­pad­nih industrijskih giganata Sjedinjenih Američkih Država, Engleske i Nemačke. Budući da je ruski ekonomski rast bio praćen i burnim razvojem umetnosti i kulture, jednom francu­skom kritičaru dalo se da kao najveća kulturna dostignuća ljud­skog roda imenuje antičku grčko-rimsku kulturu, italijanski Preporod i rusku literaturu 19. veka.

Što se Srbije tiče, “saveznička zabrinutost” za nju dala je za pravo engleskom politi­čaru Čarl­su Mekardiju da neposredno po okončanju Veli­kog rata napiše kako su “nemački vladari dobili što su tra­žili: treći­na ukupne populacije Srbije, muškarci, žene, de­ca leže izmasa­krirani u gigantskim masovnim grobnicama is­ko­panih zato što su nemački vladari to želeli”. A tu “tre­ći­nu”, prema podacima datim Konferenciji mira u Parizu 1919, či­ni­lo je 1.247.435 duša, od­no­sno 28% stanovništva po popisu iz 1914. godine.

Veliki rat okončan je mirovnim pre­govorima u kojima je vodeću ulogu sebi pribavio predsednik Vil­son. Sa tim u vezi zanimljiv je i podatak da se u nemačkoj dele­ga­ciji tom prilikom nalazio Maks Vartburg, bankar koji je DruguLenjiru obezbedio povratak iz Švajcarske u Rusiju “pre­ko ratom rastr­za­ne nemačke teritorije” i (kakve li “slučaj­no­sti”!) – brat ame­ri­č­kog “pregovarača” Paula Morica Vartburga. Uz sve to, Maks Vart­burg bio je na Versajskoj konferenciji ne samo “glavni pregova­ra­č” za nema­č­ke finansije, već je tamo bio prisutan i kao čovek ko­ji se nala­zio “na čelu nemačkog sistema špijunaže”.

I iz Velikog rata, docnije nazvanog Prvi svetski, kao i ostalih ratova koje je ameri­č­ka po­litika pokretala i u kojima je njena vojna sila učest­vovala – privreda i eko­nomija SAD izlazile su spektakularno i spaso­no­sno oboga­će­ne, a skoro redovno im je pret­hodila duboka kri­za. Prema istraživanjima dr Martina A. Larsona koji je skoro ceo svoj naučni vek proveo studirajući sistem američkih federal­nih rezervi, Amerika je u svojoj Revoluciji (nazvanoj još i Rat za nezavisnost) zaradila sedamdeset pet (75) miliona dolara; u ratu 1812-1814. godi­ne sto dvadeset pet (125) miliona; u Građanskom ratu tri (3) milijarde; u Prvom svet­sko­m ratu trideset (30) milijardi; u Drugom svetskom ratu “cifre su vrtoglave i mere se bilionima dolara”; radi se o “našim” milijardama, a dr Larson još objašnjava da američki bankari u svojim ratovima kra­du svoje građane, a u ratovima na drugim stranama kradu ostale.

Da Sjedinjene Američke Države smatraju svoje genocidne “p­o­slove” prirodnom pojavom nevrednom pamćenja, još manje po­mi­nja­nja, po­tv­r­dio je i Kristofer Hil, njihov ambasador u Sr­bi­ji, u intervjuu za Nedeljnik, sredinom januara 2023: “Za mene je najveće razočarenje bilo to što sam mislio da su stvari za koje sam mislio da su odavno rešene i dalje sveže u glavama ljudi. Izne­nadilo me je, kad sam došao ovde prošlog marta, što je svakog dana bilo nekih podsećanja na 1999. godinu. Državama, baš kao i ljudima, neophodna je i otpornost, ali i to da se neke stvari za­vr­še da bi mogao da kreneš dalje”.

Ni Hil, ali, nažalost, niko od onih koji “u domaćoj radinosti” odlučuju o zbivanjima u Srbiji ili, makar, utiču nekako na njih, ne doseća se da je “samoopredeljenje” primenjeno u Rusiji “oktobarskom revolucijom” – 1945. godine nakalemljeno Srbima u broZLOvoj Jugoslaviji. Srbija, pravni slednik te neprirodne tvorevine, i danas trpi “samoopredeljenjske” tvorevine i tečevine.

Uključujući i ovovremene plaćeničke, fašikratske proteste organizovane pod sloganom “nasiljem protiv Srbije”.

Još nam samo Vilson fali / Na ulici ili nekom trgu.