Jakov i Milojko na putu da postanu novi Momir i Milo

Crnogorske političke partije mnogo više zloupotrebljavaju stavove stranih ambasada i sa prostora Zapadnog Balkana, nego što oni realno mogu da utiču na političke procese u Crnoj Gori. Primer kosovskog premijera Aljbina Kurtija koji se suprotstavio direktno i SAD i EU, trpeći simbolične a ne suštinski bitne sankcije, najbolje pokazuje da ambasadori pa čak i specijalni predstavnici SAD i EU za Zapadni Balkan imaju onoliko uticaja koliko im to bude dopušteno.

Mandatar Milojko Spajić je u daleko boljoj poziciji nego što su bila njegova dva prethodnika, Zdravko Krivokapić i Dritan Abazović. Spajić, za razliku od dva poslednja premijera, ima relativnu većinu u Skupštini Crne Gore.

Podsetimo, Krivokapić i Abazović su morali da dobiju podršku međunarodnih partnera jer nisu imali zaleđinu u biračkom telu za funkcije koje su obavljali. Krivokapić je bio bez stranke a Abazovićeva URA je imala tri poslanika.

“Ambasadorski kišobran” je trebao i DPS-u svih prethodnih godina jer su samo tako mogli da imaju odrešene ruke u izbornom procesu, od eufemistički rečeno izbornih uslova nedostojnih države članice NATO i kandidata za članstvo u EU, do (zlo)upotrebe biračkih spiskova, oslanjanja na glasače-turiste, manipulacije sa ličnim kartama itd.

Spajić je prvi mandatar kojem nije bio potreban “ambasadorski kišobran”. Prvo, jer je izbore pošteno dobio, uprkos uklizavanju odlazećeg premijera Abazovića u poslednjoj nedelji izborne kampanje. Drugo, jer su se odnosi unutar EU i u SAD promenili i više niko na dve obale Atlantika ne može sebi da pripiše pravo da odlučuje ko je podoban a ko ne da bude deo neke vlade.

Pođimo od država tzv. “Kvinte”. Kakav kredibilitet imaju predstavnici SAD kada postoji realna mogućnost da već sledeće godine na izborima pobedi Donald Tramp čiji poslanici, podsetimo, već imaju većinu u Predstavničkom domu Kongresa? Da li je bilo koji političar u Crnoj Gori, u poređenju sa Trampom udaljeniji, od evropskih i zapadnih vrednosti? Da li je bilo koji političar u Crnoj Gori u tako dobrim odnosima sa Putinom kao Tramp? Da li su ruski trolovi pomogli nekome u Crnoj Gori da pobedi na izborima kao Trampu 2016. godine? Da li je bilo koji političar u Crnoj Gori ugrozio NATO i doveo u pitanje član 5 Severnoatlantske alijanse kao Tramp?

Kako Nemačka može da drži lekcije nekome u Crnoj Gori o evropskom opredeljenju kada je to zemlja koja je bukvalno zaustavila evropske integracije čitavog Zapadnog Balkana stavljajući neku vrstu veta na nova širenja posle ulaska Hrvatske još 2008. godine? Kako bilo koji zvaničnik iz Berlina može nekom da spočitava rusofilstvo kada je Nemačka bila najveći privredni partner Rusije, sve do početka ruske invazije u Ukrajini? Ko je kršio sankcije prema Rusiji posle zauzimanja Krima 2014. godine i ko se protivio uvođenju novih, Nemačka ili Crna Gora? Da li je Nemačka ili Crna Gora izgradila Severni tok I i II koji je omogućio Rusiji da zaobiđe Ukrajinu i Poljsku? Da li je bivši kancelar Nemačke ili bivši premijer Crne Gore branio i brani i dan danas Putina?

S kojim pravom bi Velika Britanija mogla nekome da priča o evropskim vrednostima i članstvu u EU kada je to zemlja koja je izašla iz EU upravo zahvaljujući propagandi potpomognutoj ruskim prljavim novcem i trolovima iz Sankt Peterburga? Kako predstavnici zemlje u kojoj je konzervativne vlade podržavala Demokratska unionistička partija za koju su po nacionalizmu, klerikalizmu, homofobiji stranke bivšeg Demokratskog fronta šegrti, može da određuje ko je proevropski ili prozapadno nastrojen?

Da li Italija može da drži lekcije Crnoj Gori kada ima premijerku koja je pre trideset godina pričala bajke o Musoliniju kao velikom patrioti koji se borio za Italiju i koja je do pre tri godine govorila o Putinu kao velikom državniku? Da li se neki političar iz Crne Gore slikao u Evropskom parlamentu sa majicom sa Putinovim likom ili potpredsednik aktuelne italijanske vlade?

Da li može da ima obraza bilo koji predstavnik Francuske da utiče na izbor vlade u Podgorici ako je više od polovine građana Pete republike glasalo za Marin le Pen, Žana Lika Melanšona i Erika Zemura, zakletih neprijatelja EU kakvih u Crnoj Gori nije nikada bilo čak i u najturobnijim vremenima?

Hajdemo dalje. Da li u Poljskoj, članici EU, postoje zone bez LGBT populacije podržane od stranke na vlasti u Crnoj Gori? Da li je abortus zabranjen u Poljskoj ili u Crnoj Gori? Da li se Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska protive federalizaciji EU i dubljim evropskim integracijama ili Crna Gora? Da li je u Bugarskoj, članici NATO i EU, ili Crnoj Gori neki od bivših ministara javno iznosio rusofilske stavove, čak i kada je počela invazija na Ukrajinu? Da li je Crna Gora zabranila prelaz oružja preko svoje teritorije za Ukrajinu ili Mađarska? Ili o čemu bi mogli da nas uče diplomate iz Češke čije je ukaze potpisivao, sve do skora, predsednik Miloš Zeman, rusofil, homofob i evroskeptik kakvih u Crnoj Gori nema ni u najradikalnijim partijama? Da li bi u Crnoj Gori možda neko od Rumuna mogao da drži lekcije o korupciji i pored pionirskog rada Laure Koveši?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i pojedini ministri u srbijanskoj vladi nastavljaju da daju propagandne i štetne izjave, koje više otkrivaju njihove slabosti i vrlo nizak, gotovo zanemarljiv, nivo uticaja ne samo u Crnoj Gori već i u BiH gde već godinama ne mogu da smene Dodika. Svako njihovo analiziranje stanja u Crnoj Gori i pozicije Srba je kontraproduktivno i proizvede samim Srbima mnogo više štete nego koristi, tim pre što im sada nije potrebna pomoć iz Beograda. Kada je trebalo, nije je nigde bilo.

Sada dolazimo do unutrašnjih problema oko sastavljanja nove vlade Crne Gore. Vlada koja bi bila sastavljena od PES-a, Demokrata, stranaka nacionalnih manjina i ZBCG bila bi previše heterogena i poklon za DPS jer bi stranka Mila Đukanovića bila jedina opozicija u parlamentu uz par poslanika Građanskog pokreta URA. Na taj način bi DPS bio u veoma povoljnoj poziciji da se vrati na glavna vrata političke scene. DPS ima i dalje jaku finansijsku podršku jer prethodni sistem još nije demontiran, a nijedna od vladajućih stranaka neće moći da postane dominantna i da izgradi ekonomsku i medijsku kontratežu DPS-u.

Takođe, ne treba potceniti ni odnose unutar PES-a, pogotovo između predsednika Jakova Milatovića i premijera in pectore Spajića. Ulazak ZBCG u vladu bi ojačao pozicije Milatovića u odnosu na Spajića i u nekom budućem preraspodeljivanju moći mogao bi da bude ključan. Takođe, sa ZBCG u vladi Spajić bi bio primoran da troši silnu energiju da održava koaliciju u životu imajući u vidu nepomirljivost BS i HGI sa ZBCG, a Milatović bi profitirao.

Pretnja da se bez ZBCG vraća na vlast DPS ne stoji. U većini crnogorskih gradova Demokrate, SNP i PES su u koaliciji sa ZBCG i logično bi bilo da zajedno izglasaju sva senzibilna imenovanja u pravosuđu i tako spreče DPS da paralizuje ponovo crnogorsko pravosuđe s ciljem da spasu svoje glavešine od sudskih istraga, procesa i presuda.

Način na koji se ponašaju dvojica lidera PES-a neodoljivo podseća na odnos između Momira Bulatovića i Mila Đukanovića tokom devedesetih, pre nego što je došlo do razlaza. Ironija sudbine je da je Milatović od dolaska na predsedničku funkciju jedino proklizavanje imao upravo oko objave na društvenim mrežama povodom godišnjice smrti Bulatovića. U prethodnih nekoliko meseci se pokazalo da je Milatović zreliji i ozbiljniji političar od Spajića, što ne znači da ima bolju političku budućnost. U svakom slučaju na vratima smo novog dualizma: ako buduća vlada bude uspešna, Spajićeva moć će rasti, ako bude spoj rogova u vreći, Milatović će sa ponašanjem koje je pokazao imati, fudbalski rečeno, penal da osvoji stvarnu vlast koja se ne nalazi na Cetinju nego u Podgorici.

I na kraju, reč-dve o koaliciji ZBCG. Stara garda nekadašnjeg Demokratskog fronta, počev od lidera Andrije Mandića, preko Slavena Radunovića pa do Jovana Vučurovića, ako zaista misle dobro svojoj političkoj formaciji i glasačima koje predstavljaju, trebalo bi da se povuku i prepuste novim licima posao transformacije Nove srpske demokratije u prihvatljivu stranku za zapadne partnere, među njima svakako nisu gradonačelnici Nikšića ili Budve. Priča sa Milanom Kneževićem je malo drugačija: ima još uvek šanse da se probudi kao crnogorski Bred Pit.

Željko Pantelić, Vijesti