Jasenovac – 22. april 1945: Dan sećanja na žrtve genocida

Piše: Đorđe Bojanić

U Srbiji se 22. aprila obeležava Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu. Dan sećanja na žrtve genocida obeležava se u spomen na 22. april 1945. godine kad je došlo do proboja grupe zatvorenika ustaškog logora smrti u Jasenovcu – Donja Gradina.

Prošlo je 74 godine od proboja logoraša i bega od krvnika ustaških, tragično je što smo skoro zaboravili i izjednačili žrtvu i dželat. Tako da mi danas, sami smanjujemo broj žrtva ustaškog terora i genocida, zar nije čudno da nemamo ni danas popisane žrtve?

Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika.

Potreba da se stalno podseća na sve strahote holokausta, kao i da se kao neistine odbace sve tvrdnje koje negiraju njihov karakter i obim stradanja,aktuelna je u svim demokratskim državama.
Potreba saznavanja činjenica, njihovog usvajanja i promišljanja strahovitih posledica holokausta doprineće da se i u Srbiji, kao i u drugim demokratskim državama, masovno stradanje Jevreja i Srba u Drugom svetskom ratu i u budućnosti sagledava kao ono što po svom karakteru i obimu jeste – jedan od najvećih zločina protiv čovečanstva u svetskoj istoriji.

Od 2009. godine Republika Srbija ima status pridruženog člana u međunarodnoj Radnoj grupi za međunarodnu saradnju u oblasti obrazovanja, sećanja i istraživanja Holokausta.

JASENOVAC, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na teritoriji Hrvatske. Jasenovac je zapravo činio kompleks od nekoliko podlogora, u neposrednoj blizini, na obali reke Save, oko 100 km južno od Zagreba. Logor za žene, Stara Gradiška, koji se nalazio malo dalje, takođe je pripadao ovom kompleksu.
Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945. Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe, na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo.

Oko 600,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20000 i 25000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942., kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja. Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu.

Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.

Ubijanje i mučenja u logoru dostigli su vrhunac krajem leta 1942., kada je na desetine hiljada srpskih seljaka deportovano u Jasenovac iz područja gde su se vodile borbe protiv partizana, u oblasti planine Kozara. Većina muškaraca pobijena je u Jasenovcu. Žene su slali na prisilni rad u Nemačku, a decu su odvajali od majki; neka su pobijena, dok su ostala rasuta po sirotištima širom zemlje.

Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi. Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.

Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira. Za spoljašnji svet, Jasenovac je predstavljan kao radni logor. Ustaška propaganda pokušavala je da predstavi koncentracione logore i svom narodu i svetu, kao mesta korisnog rada i poboljšanja Nakon savezničkih bombardovanja logora u martu i aprilu 1945. godine, u kojima su uništeni mnogi objekti unutar logora, Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik Ustaške odbrane, naredio je da se likvidiraju svi zatočenici, a logor i mesto Jasenovac do temelja sruši i spali, kako bi se prikrili svi tragovi zločina. Poslednja grupa žena likvidirana je u predvečerje 21. aprila, a 22. aprila deo poslednjih muških zatočenika odlučio se na pokušaj proboja iz logora. Od njih 600 proboj je preživelo 107 zatočenika. Isti dan, samo nekoliko sati kasnije, započeo je i proboj zatočenika iz Kožare. Od njih 176 spasilo ih se samo 11.

Ustaški logori za djecu

Ne smemo zaboraviti da su ustaše imale i logore za decu i da su tamo srpsku decu, bebe, nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u rijeke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom…

Na sve moguće načine a ustaška propaganda nastojala je svim silama da prikrije istinu o stradanju te nevine dece kako tada tako i danas posle toliko godina.

Tragično je da Srbija još nema memorijalni centar

Pa valjda su ove žrtve zaslužile bar jedan skroman MEMORIJALNI CENTAR. Jesu sigurno… zaslužili su ne skraoman nego grandiozan MEMORIJALNI CENTAR. Zar je ovoliko godina trebalo… a nadam se da nećemo još dugo čekati…!

Ne znam zašto se čekalo i čeka… mi ne smemo gledati tuđe interese po gotovu po tom pitanju… moramo znati i to da glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše,a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova. Dobro je što se danas o ovome govori, ima nede!

U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj se ime Srbina nije smelo izgovoriti, čak ni zvanje „srpsko – pravoslavna vera“, već samo „grčko – istočna vera“.

Jasenovac mora biti poruka i opomena generacijama koje stasaju da se zlo koje se desilo u ovom vremenu više nikom i nikad ne ponovi.

Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova.

Opaska…

Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio. Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Bili su daleko gori od nacista. Smrt u Jasenovcu bila je daleko užasnija nego u zloglasnom Aušvicu. Saveznici su ostavili Hrvatsku unutar Jugoslavije, ne pitajući za njenu odgovornost za genocid, a žrtve ustaštva su pripisali neimenovanim fašistima ili Nemcima. Zato su Koncentracioni logor „Jasenovac“, kao i druga srpska stratišta, ostali nepoznati široj evropskoj javnosti.

OVO NI JEDAN SRBIN NE TREBA DA ZABORAVI, JER TO NAM NE DOZVOLJAVAJU NAŠI IZMUČENI I NA NAJSVIREPIJI NAČIN UBIJANI I ZVERSKI MUČENI PRECI! SLAVA IM!

Izvor: srpskaistorija