Je suis Hollande

Ето ријетке прилике која се ни у сан није могла уснити. Да вијест из срца НАТО братски уједини Дукљане и Србе. У маленој Дукљи у којој мјесецима лобисти и корисници грантова са зализаном косом гурају, убјеђују, пријете, запомажу, куну и обећавају, завлада мук и невјерица.

У скупштини и предсједништву ни мува се не чује. Катунски Гебелс налактио се не било примијењено као Порошенко након што му је рачун за гас поскупио 285 одсто.

„О кукавно дукљанство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим“, рида Гебелс који је залуд чекао НАТО Годоа. Коалицију дигао из мртвих, Мига подржао, опорбу 185. пут слагао. Све због позива. А оно трт.

„Шта ће бити сад са Кентером, Тахировићем, Шимом, генералом Граховцем? Сирјаци тужни без игдје икога“, пролетје му кроз фризуру.

Мало му лакну кад је координатор Гарчевић сувисло објаснио да је то привремена одлука. Француско њет значи само за Грузију и Украјину, а Дукља и Македонија су побогу далеко одмакле.

Ту смо на прагу, само што не уђемо, амерички и европски партнери су још у Велсу рекли да ће да нас приме. И ми ћемо да га примимо. Остали смо у Авганистану и послије Амера. Подијелили војсци свјеже Францине месне нареске. Одредили гробна мјеста за пале фашисте у касарни у Голубовцима. Боро Вучинић нам је упуцао пиштоље по НАТО стандарду у Мојковцу. Онолике обелиске смо по терену подигли, НАТО бродове угошћавали. Држали их ко мало воде на длану. Све биране проститутке и интелектуалну проститицују подводили под савезнике.

Све смо оружје трсили, направили праву хуманитарну војску без убојних средстава. Боље је наоружана Бокељска морнарица и Добровољно ватрогасно друштво Кртоли од војске. Кадете обучавамо у Вест поинту, а само један дезертирао.

Какве смо трибине само правили кукала ти мајка. Почели људи да схватају да су у заблуди око НАТО. Прогледали. Почели да увиђају да су затуцани, да је НАТО народна мајка. Да је то једини спас од Руса, Срба, Седмог батаљона, Слоба Милошевића, Новака Ђоковића, Воја Коштунице, Гојка Раичевића, унутрашњег непријатеља. А они нас неће. Леле и кукање.

У редакцији нискоторажног латиничног НАТО тиска, замукнули Шарлијевци. Таман су се послије короте за Шарлијем мало зарадовали због погибије Немцова и изабрали текстове Зи дојче цајтунга, Слободне Европе и Си ЕН ЕНа да једном за свагда раскрсте са Путином и ИСИЛ-ом. Наоштрили пера, дигли обрве, засукали рукаве. Кад оно, НАТО неће Дукљу.

Ко би нормалан могао помислити да једна Француска неће у НАТО савез овакав потенцијал. Такву ратну машинерију, са све једрењаком, хеликоптером и џипом адмирала Самарџића. Са женама у војсци, ЛГБТ активистима, широким европским схватањима, правном државом, поштеним изборним законодавством. „Онај Оланд је иза леђа држао три прста док је читао. Србин је то скривени још од Солуна“, рече тата Мишко. Шарлијевци гледају мрда ли се шта код комшија у Државном Поразу са грчким робовласником на челу. И тамо мртва тишина.

Ништа мањи мук и невјерица и код Срба. Мудрији од мене добро рече „Нијесмо навикли ни на какву лијепу вијест из Европе“.

Сјетих се згоде из њемачког концентрационог логора на крају оног рата. Командант логора окупио логораше да им саопшти вијест. „Руси су ушли у Берлин. Фирер је извршио самоубиство. Њемачка је потписала безусловну капитулацију. Рат је завршен. Можете сви кући. Чекајте, само још нешто. Срби морају да остану“, рече хауптштурмфирер са ознакама СС. Из строја збуњених логораша љутито иступи мршави бркајлија. „А што је са нама. Гдје ћемо ми?“ „Ко сте то ви?“, упита есесовац. „Шта ко смо? Ми смо Црногорци“, одбруси бркајлија. „За вас нијесмо чули. Чекајте да се консултујем са командом“. Након пар минута и неколико обртаја на индукторском телефону Њемац се врати и рече. „Рат је завршен. Можете сви кући. Срби и Црногорци морају да остану“. „Е тако“ рече бркајлија поносно и врати се задовољно у строј.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: