Један запис о краљу Александру
1 min read
обилазак меморијала из Првог свјетског рата
Пише: Марко Ковачевић
Већ је прошло пет година како сам у Прагу био први и, за сад, последњи пут. Био сам у јулу, са Хором Светог Новомученика Станка, 2015. године, а те се своје посјете најчешће сјетим почетком октобра.
Поред Кафке, Карловог моста, Сунчаног трга и многих других знаменитости овог заиста златног града, моје сјећање за Праг највише је везано за нашег витешког краља Александра Карађорђевића.
И сам спадам међу оне који сматрају да је Југославија какву је направио Александар била наша највећа грешка. Често и сам упадам у осуде које иду према личности нашег почившег краља.
Али постоје о људима неке ствари које не казује историја као наука. Ниједна чињеница о било коме, била и потпуно истинита, не мора увијек да укаже на праву суштину нечије личности.
Због тога је посјета Прагу у јулу 2015. године за мене значајна због једног људског, духовног, метафизичког осјећања које сам отуд понио о краљу Александру Карађорђевићу. То осјећање ме, сада већ као дио моје савјести, опомене увијек када кренем да осуђујем историјску личност краља Александра. Због тога сам, у овим данима када се обиљежава годишњица његовог витешког и мученичког страдања, одлучио да подјелим, колико сам умјешан, то осјећање које имам и које ме вјерно прати.
Централни дио наше посјете Прагу било је учешће нашег хора на литургији у Цркви Успења пресвете Богородице. Цркву су подигли руски емигранти 1925.године а најзначајнији прилог и највеће звоно које и данас звони на тој цркви, даровао је наш краљ Александар. Одмах при доласку, наш домаћин, отац Срђан Јаблановић, нам је то рекао. Такође, казао нам је да у крипти храма почивају и кости 130 српских војника страдалих у Великом рату.
Литургија је била права успењска а након тога имали смо концерт ком су присуствовали потомци руских емиграната који су подигли цркву као и други Руси и Срби из Прага који су се ту затекли. И то је био посебно емотиван моменат. Када смо пјевали пјесму „Суза Косова“ , један огромни Рус који је био међу вјерним народом, стајао је мирно и лио сузе низ образе. Бабушке, које као да су стигле из скаски, су такође плакале. Неки Рус, из Прага, осјећа душом и тијелом шта је Косово, а неки Србин из Никшића или Цетиња, не осјећа ни да је Србин, нити осјећа шта је Косово.
И мени су се очи напуниле сузама и то братство у које су се душе кроз сузе везале, ето то је српско-руско братство.
Након концерта, домаћини су нам спремили и послужење. Тада сам пробао први пут руски колач Медову и од тада ми је то омиљена посластица. А онда смо ушли у крипту. Са двије стране костурнице српске… А између њих, на зиду у средини, од бијелог мермера Крст краља Александра. Прилазим крсту, а у његовом дну удубљење, покривено стаклом, у којем се налази крвави рукав кошуље краља Александра из Марсеја. Језа ми прође читавим тијелом. Дуго сам стајао, ћутао и гледао у тај крст, у то распеће, у то виђење нашег витешког краља које су имали они изгнаници и прогнаници, нејаки и слаби, чији је добротвор и заштитник био … Дуго сам гледао у његову крв на кошуљи и осјећао њен рефлекс у струјању моје крви. Осјећао сву величину, витештво, доброту, борбу, покајање и страдање једне личности.
Осјетио душу тог човјека, који је шест пуних година по рововима ратовао са својим народом против оних који су хтјели да нас униште. Тог човјека који је, док је решавао тешке политичке проблеме у својој земљи, очински бринуо о расељеним Русима широм Европе, из чисте доброте и захвалности, са сазнањем да никакву политичку или какву материјалну корист од тога не може прибавити.
То јутро у Прагу, у Успењској цркви, је моја прва мисао и осјећање о краљу Александру.
Прошло је већ пет година како сам био тамо. Био сам у јулу а те се посјете најчешће сјетим у октобру, када је канула племенита крвца нашег витешког краља на рукав кошуље који се налази у крипти храма посвећеног Успењу пресвете Богородице у Прагу. Слава његовом страдању и мучеништву! Рајско насеље његовој племенитој души!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
A шта је код овог коња било витешки сем тога што је побего у Албанија па на Крф, чиме је остави свој народ да страда.
У овом контексту потсетили бисмо још једном на мишљења тројице Срба Крајишника о краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату.
Полазећи од чињенице да је србски књижевник Владан Десница, потомак сердара Стојана Јанковића, писао о Краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату, између осталог, ово:
„Послије слома Царства, у вјечном лутању и безнадном изгнанству, сачувао
је тај човјек кроз вјекове живу и снажну традицију своје народне државе, култ својих народних владара и хероја и своје минуле државне величине. Његова осамљеност нашла је животне хране у успоменама на свијетле прошлости а његова патријархалност бдила је пет вјекова над тим успоменама, као над закопаним благом.
Кад је сванула зора ослобођења, он је заборавио пет тамних вјекова, па је надовезао нову свијетлу реалност на непотамњео сјај старе славе, и из традиција које је у себи носио прешао је, без историског прекида, на нову државну свијест.
У свом народном Краљу он је зато гледао непосредног законог насљедника Стевана Немање, Краља Милутина, и Душана Силног, обогаћена новијом славом Тополског устанка и овјенчана још свјежим ловорима Куманова и Солуна. Он је осјетио васкрсење својих обамрлих снага и остварење својих најсмелијих снова, па је сав овај историјски преокрет и сав свој душевни препород оличио у изабраном претставнику наше колективне народне душе, у праунуку Вожда и Пјесника, у Александру, првом краљу Југославије.
Али трагически конац који сустопице прати хероје, није се зауставио над првим ослободиоцем нашега народа. Он је, крваво наслијеђе, прешао на највећег од његова рода.
И наш народ у сјеверној Далмацији осјетио је тај нови ударац судбине као што га нико осјетио није. Њему се је опет, пред овим ударцем, створила пред очима утвара оних заборављених пет црних вјекова.
Нека га од те утваре чува успомена на Краља Витеза и свијетла гробница на Опленцу!
Прва мисао и прва ријеч у овој књизи нека је зато посвећена сјени Великог Краља, као скромн но постојан жижак у храму највиших народних светиња (Види: Владан
Десница, Магазин сјеверне Дамације, Књига друга, Година друга, Сплит, 1935, стр. 3).
Поводом Марсељског атентата на краља Александра Карађорђевића, oбјављено је у „Њујорк тајмсу“ писмо Николе Тесле, знаменитог Србина Крајишника oд 19. oктобра 1934, под насловом “Tribute to king Alexander” – „У част краља Александра“, у којем између осталог, стоји:
„Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије: као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и родољуб који је завршио у мучеништву“ (Види: Nikola Tesla, Tribute to king Alexander, The New York Times, October 21, 1934, New York, U.S.A.; Никола Тесла, У част краља Александра – Tribute to king Aexander, The American Srbobran, Official Organ of the Serb National Federation, October 23, 1934, Pittsburgh, Pa., U. S. A.).
Љубиша Петровић (псеудоним књижевника Бранка Машића, Србина Крајишника, – п.а.) је у једној студији, коју је објавио под насловом „Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије“ писао поводом Марсељског атентата:
„Убиством Краља Александра, усташе и хрватска емиграција осветлала је себи образ за сва времена. То је значило ни више ни мање него једним потезом ножа пресећи главни живац и упориште оног лудачки завитланог Српства које је, заиста, од Карађорђа па на овамо нагло бујало и расло, и озбиљно претило да посрби све оно преостало што није било српско на Словенском Југу (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A, 1943, стр. 9).
ОД ГОСПОДА ИЗАБРАНИ СРБИН, ВИТЕШКИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР ПРВИ КАРАЂОРЂЕВИЋ УЈЕДИНИТЕЉ – ПОТОМАК НЕМАЊИЋА ПО ДЈЕЛУ И ПЕТРОВИЋА И КАРАЂОРЂЕВИЋА ЦРНОГОРСКИХ СРПСКИХ ВИТЕЗОВА ПО КРВИ И ЈУНАШТВУ – ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ ЊЕГОВОМ МАРТИРСКОМ СКОНЧАЊУ… А ВЈЕЧНИ ПАКЛЕНИ СТИД И СРАМ НАД СВИМ РУШИТЕЉИМА ВЕЛИКИХ ИДЕЈА И ИДЕАЛА ! ПОЛОЖИО ЈЕ ХЕРОЈСКИ СВОЈ ЈОШ МЛАДИ И ДРАГОЦЈЕНИ ЖИВОТ – СРАМНО ГА УБИШЕ ФАШИСТИ, УСТАШЕ, НАЦИСТИ, КОМУНИСТИ – ИСТИ И ТИМЕ СЛОМИШЕ ЊЕГОВУ ИДЕЈУ О СТВАРАЊУ МАЛЕ АНТАНТЕ КОЈА БИ ОЧУВАЛА СРПСКИ И ОСТАЛЕ ПРАВДОЉУБИВЕ СУСЈЕДНЕ НАРОДЕ ОД ПАВЕЉИЋЕВЕ-УСТАШКЕ И ХИТЛЕРОВЕ-НАЦИСТИЧКЕ ПОШАСТИ !
Cuca je 100% u pravu, da li su ovi što dislajkuju svjesni šta su Srbi izgubili ulaskom u Kraljevinu SHS. U Prvom svjetskom ratu svaki 3. Srbin vojno sposoban je život dao za otadžbinu. I inda 19718. ujedinjenje sa Rvatima?! Dešavalo se da su komandanti jedinica bili Rvati koji su se borili na strani Austo Ugarske i komandovali oficirima Srbima koji su prešli Albaniju i Solunski rat, narod nije volio kralja Aleksandra, bio je mason, ugasio srpsku državu, posledice njegove vladavine se sada najbolje vide.
Marko, lijepo pišete, ali nepominjite više Aleksandra…Bilo je sigurno dobrih stvari koje je napravio, ali nas Srbe je taj kralj unesrećio za sva vremena! Poslije toliko žrtava u Prvom svjetskom ratu stvarati državu sa Hrvatima, pa to niko normalan nebi uradio! Vi ste mlad čovjek, dobro razmislite i pročitajte što više literature kada pišete o nekome i nečemu.
И након свега се Аустроугарски каплар претвори у Маршала.
A шта је код овог коња било витешки сем тога што је побего у Албанија па на Крф, чиме је остави свој народ да страда.