Jedna posleratna priča

Piše: Nebojša Jevrić

Sedimo pored vatre u buvljaku. Moj ratni drug i ja.Čekamo zoru. Sinoć smo sedeli u kafani. Ostali smo do fajronta. Kafana je radila cele noći. Slaviša kelner u „Ludoj kući“ mi je ostavio ključ. Da sačekamo zoru. On je prvi kupac knjiga koje donesu Cigani na buvljak.

Pisac je u pokušaju. Njegove na staroj mašini odkucane rukopise nisu hteli ni da čitaju naduveni belobeogradski urednici. Izgubili su mu, bacilli u smeće retni roman koji je godinama pisao.
Zašto ga nije doneo meni. Da potražimo nekog ko bi mu pomogao. Bilo ga je stid. Nema kupatilio. Nema moj broj. Malo smrducka. Kako da me pronađe u ovolikom gradu. Ja sam pronašao njega. Poznavalac knjiga. Knjige koje su djeca izbacila iz kuća, nikom potrebnme biblioteke prodaju se na buvljaku. On ih kupuje za sitne pare,i ujutru nosi na prodaju antikvarima. Ono što ne kupe antikvari prodaje na Bajlonijevoj pijaci.
Sreo sam ga u bloku. Iznajmio je garažu i sprema se za sajam knjiga. Izbacila ga je gazdarica iz stana i sad se sprema da se preseli u garažu. Ali nema mjesta od knjiga.

Svi ga na buvljaku poznaju I on poznaje sve na buvljaku. Kako ko stigne sa knjigama dolazi prvo do njega.

Vuče torbe sa knjigama po autobusima. Bio je bibliotekar u Sarajevu.

Moj ratni drug mi priča, uporno kao zubobolja, i nikog ne čuje i nikog ne vidi, on je još u devedeset drugoj, on se još nije vratio iz rata:

“Sećaš li se kako smo pevali smo u zapaljenoj balkanskoj krčmi:

“Ne tražimo ništa novo,

samo carstvo Dušanovo.”

Svi naoružani, pucali smo u krov koji je goreo. Sa zapaljene grede čulo se mjaukanje mačke.

Krčmar nije hteo da nam da piće bez para, pa smo ga vezali za šljivu, izneli piće u beli kombi koji su braća Popovići zaplenili na Dobrinji i zapalili kafanu.

Izbezumljena od straha, mačka je ostala na zapaljenoj gredi.

Pucali smo u plamen.

Igor Rus se već komirao.

Popio je odjednom polovinu flaše votke.

Pucao je iz “cece”,( puškomitraljeza koji je dobio ime po folk zvezdi) u nebo, vrišteći: ”Musliman, musliman jebat svoja mat.”

Imao je na glavi zelenu traku na kojoj je bila ispisana molitva svetom Pantelejmonu.

Krčma i nije bila neka krčma. Sklepana od dasaka, imala je samo jednu prednost. Nalazila se dvesta metara od prve linije.

Najvrednije u njoj bilo je piće koje smo uredno spakovali u kombi.

Gazdica je plakao.

“To mi je sve što imam!”

Mi smo imali još manje od njega.

Kupovali smo piće dok nam nije nestalo para, onda smo pokupili sve piće, zapalili kafanu.

Zato što se bunio. Zato što nije hteo da peva dovoljno glasno. I zato što je šupak. Jer samo se šupci izvlače i prave pare dok zemlja gori. A ti znaš njih, šupke smo mrzeli više od Balija i Ustaša. Više od kiše koja je bez prestanka padala. Spavali smo pod najlonima već mesec dana. Živeli smo bez nade ali i bez očaja.”

Negde u daljini videli smo svetla hotela “Evropa”.

On i ja nećemo tamo.