Једро наде
1 min read
Ово је нови роман прозаисте из Херцег Новог, који са његовом претходном збирком прича „Пругастоплаве сторије“ чини органску целину. То је дистопијска прича смjештена у Пераст који, изборивши се за „међузависност“ од Котора, покушава да постане глобални изузетак, макар мали као зрно песка, од владајућег светског устројства политике и економије Уједињених земаља.
Покушај је осуђен на неуспjех, али лична сторија Николе Смекије, Пераштанина старином – који на позив градоначелнице Пераста, која му поверава да оживи замрзло мjесто, даје књизи индивидуалан тон у којем оданост лепоти полузаборављеног града и Боке постаје једина контратежа стегама које окивају и фјорд и свет у целини.
Шта је квалитет књиге? То што Маловићева негативна утопија врло мало изобличава и преувеличава слику свијета у коме сада живимо. Наративна слика зато није карикатурална, већ готово застрашујућа у својој вјероватности брзог технолошког напретка који кроз интеграцију с тоталитарном политичком моћи уништава заједницу.
Прва реченица: „Перашка градоначелница позвала ме да посјетим град мојих предака.“
Последње реченице „Стиснут у једно и откуцајима срца пољубљен, као гравиран, по пругастоплавој души. Ту, и ту, и ту.“
Кад би ова књига имала укус био би то укус „масног“ црвеног заливског вина, које се дели пријатељима из исте духовне „казаде“.
Пронађите сличне књиге. Романи Замјатина, Хакслија, Орвела, „Последња шанса“ В. Кецмановића, „Ми, избрисани“ С. Владушића, као и претходне књиге аутора.
Препорука за читање: Само за оне који верују да књижевност није забава, већ има шта да каже нама овде и сада.
Младен Весковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
