Једну повратну, молим

Пише: Емило Лабудовић

„Само су свемир и људска глупост бесконачни, с тим што за свемир нијесам сигуран“, рекао је једном један од оних ријетких генија којима је Провиђење омогућило да завире иза заумља и докуче недокучиво, Алберт Анштајн. О свемиру ни сам не знам пуно, о овоме другом, људском, знам понешто. А данас сам, по ко зна који пут, присуствовао демонстрацији докле оно може да досегне.

Клинички центар Црне Горе, амбуланта Олфталмологије, просторија у којој је све до мало прије засиједао конзилијум. Два сата су поподне, вријеме кад се преузимају налази и решења конзилијарног вијећања. У ходнику гужва, двадесетак пацијената стискају се као да ће, тако у гомили, прије до папира. Стојим по страни, чекам да преузмем налаз за рођака. Врата затворена, упркос времену које одмиче, нервози која расте и све гласнијем гунђању.

А онда се иза врата чује глас медицинске сестре, звонак, јак, Павароти да позавиди: „Молим вас, ставите маске, одмакните се и улазите по прозивци. Прво ћу прозвати оне пацијенте који иду – за Београд“! Од нас двадесетак, издваја се њих деветоро, различитих година и различитих дијагноза, али само са једним излазом и решењем за своју бољку – карта, повратна, за Београд.

Да је читав црногорски јавни живот сублимиран у ових неколико квадрата ходника, да су све црногорске болести сажете у ових неколико дијагноза, не би било ничега чудног. Београд је одувијек био решење, помоћ, излаз, спас…

Али, постоји Црна Гора и изван овог ходника, изван Клиничког, изван ума и разума. За један, не тако мали дио те Црне Горе, Београд је данас мрско, окупаторско и пријетеће гнијездо у којем се легу гује и акрепи спремни да кидишу на Црну Гору и све њено. Па се питам: зашто у тај Београд, у којем царује вјековни мрак, шаљу људе – да прогледају!? Боже, зна ли Драгиња за ово и, ако зна, зашто не спасава угрожене Црногорце?

У Београду су Вучић, Вулин, Брнабићка… све аждаја до аждаје, гладне црногорске слободе, независности, европеизма. Па зашто у ту лављу јазбину шаљу ове људе по здравље и јасан поглед? Има ли Рашко, онај који сву нашу безбједност држи у рукама, уопште појма о томе шта му се дешава ту, пред носом? И, ако зна, зашто не диже ту силну војску да ове невољнике одбрани и спаси?

У Београду је и сједиште Српске православне цркве, окупаторске силе која, као да није од Бога, гази по суверености Црне Горе. Па се питам, зашто се под тај пријетећи небески свод, пун олуја, громова и сњегова староставних, шаљу ови људи који би да у своје обољеле очи уселе топлину југа и бескрајно плаветнило недјељивог неба? Побогу, зна ли ишта о овоме Ранко, Мирашев богоборац и некрст? И, ако зна, зашто поджмирепски ћути и пушта да му се стадо лијечи у Београду?

А тек шта је са оном Горјанц, на жалост Прелевића и – Прелевић? Зна ли она колико је овај списак путника за Београд супротан Уставу Црне Горе, за којим она начисто изгибе, у којем пише да је држава дужна да својим поданицима обезбиједи здравствену заштиту највиших стандарда савремене медицине? Или је презаузета оном градњом на Дорћолу (бјеше ли Дорћол у Београду) коју је утемељила скупа са црквом са којом не би да потпише Темељни.

„Београђани“ са домаћим упутима, један по један, одоше да купе повратну до тамо гдје, упркос Драгињи, Рашку, Ранку, Теи, станује њихова нада и поглед у будућност.

Громовита сестра наставља да прозива нас „домаће“, апсолутно индиферентна према Црној Гори изван ходника Олфталмологије, посвећена именима, датумима и бројевима телефона. Као удар маљем ходником одјекује звук печата којим она озваничава наша даља трагања за здрављем и надом, печата наших
судбина за које Драгињу, Рашка, Ранка и Теу забоље она ствар чије се име у пристојним текстовима не помиње. А напољу, на нешто више од +40, као снијег у  мају топи се нада да ће се нашој глупости, упркос Анштајну, наслутити, ако не крај а оно макар свођење у границе које диктира елементарни здрав разум.

Једну повратну, до Београда, молим! И немој да чују Драгиња, Рашко, Ранко и Теа… они то не би опростили, макар нас ослијепили до задњега!!!

Прочитајте још:

Писмо са села којег више нема: Године залудног кречења

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: