Jegorov put: Priča o podvigu ruskog kaluđera od pre tri veka

Piše: Igor Damjanović

Pre više od tri veka Jegor Stroganov, kaluđer iz Rusije sam je probijao put koji spaja manastir Praskvicu i selo Čelobrdo. O podvigu i tragičnoj sudbini Jegora Stroganova, koga meštani Paštorvića i dalje pamte, danas znaju samo retki. Pozorišna predstava sa motivom ove priče u režiji Vide Ognjanović, svojevremeno je na Sterijiniom pozorju pobedila u čak 8 kategorija. Dopisnik Russia Beyond u društvu lokalnog hroničara Stefana Grlomana, prošetao se Jegorovim putem i napravio reportažu.

Pre dve godine koleginica, novinarka jednog ruskog turističkog žurnala, zamolila me da joj pomognem da u Perastu pronađe vilu Lava Tolstoja. Informaciju da je slavni pisac imao vikendicu u Perastu dobila je od turističkog vodiča tokom krstarenja Bokom Kotorskom. Šokiran pitanjem, odgovorio sam da joj je vodič dao lažnu informaciju, a da jedina veza Perasta sa porodicom Tolstoj datira sa kraja 18. veka.

Na crnogorskom primoriju zavladala je izgleda prava epidemija lažnih legendi. Pored slučajeva koje plasiraju pojedinci kao ovaj o Tolstojevoj vikendici u Perastu, postoje i one koje se predoče gotovo svakom turisti koji poseti crnogorsko primorje. Takva je npr. priča o budvanskim Romeo i Juliji, odnosno Marku i Jeleni. Na zidinama Starog Grada Budve postavljena je čak i ploča na mestu gde su oni zbog svoje nesrećne ljubavi navodno skočili u more. Za Luciju Đurašković, istoričara u umetnosti i muzejskog savetnika „legenda“ o Marku i Jeleni predstavlja nesporan falsifikat, koji se prvi put pojavio pre nešto više od 10-ak godina. Đuraškovićeva takođe smatra da bi ploču sa zidina Starog Grada poželjno bilo ukloniti.

Dok se turisti zatrpavaju lažnim legendama i pričama, one autentične, po mnogo čemu jedinstvene i neuporedivo zanimljivije od ovih izmišljenih, ostaju neispričane i polako se prepuštaju zaboravu. Veoma retki se upoznaju sa autentičnim legendama i pričama iz bogate istorije rusko-crnogorskih odnosa, koji kreću pre više od tri veka. Jedna od takvih, je i priča o kaluđeru Jegoru Stroganovu.

Na izdisaju 18. veka, u vreme propasti Mletačke Republike, kada grad Budva potpada pod austrijsku vlast, u budvansku luku iskrcao se jedan neobičan čovek. Izustio je samo da se zove Jegor Stroganov i da dolazi iz Rusije. Iz luke se uputio pravo u paštrovski manastir Praskvicu, drevnu bogomolju koja datira iz 11. veka. Paštrovići su oblast koja zahvata možda i najlepši deo Jadranske obale. Protežu se od Bečića do Petrovca, a na njihovoj teritoriji pripadaju Miločer i Sveti Stefan. Pored manastira Praksvice, verskog i političkog centra ove oblasti, u Paštrovićima se nalazi još preko 50 crkava i manastira.

Stefan Grloman, hroničar Paštrovića i lokalni privrednik, detaljno je u starim spisima manastira Praskvice proučio neobičnu i jedinstvenu priču o Jegoru Stroganovu. Kao mesto susreta za početak ove naše priče o Jegoru, Stefan je odabrao biblioteku manastira Praskvica. „Danas bi on bio jedan od nebrojeno mnogo Rusa koji dolaze i odlaze, ili ostaju ovdje. Tada je bio stranac, znak pitanja koji hoda, čovjek sa jednom rukom, enigma za sve“, otvara Stefan Grloman naš razgovor i dodaje: „Svi su u starom budvanskom gradu zapazili stranca ponosnog držanja sa dozom tuge i tišine u pogledu i koraku. Pa ipak, rijetki su ga upoznali, jer bio je ćutljiv, nepristupačan, a i njegov put je vodio nešto malo dalje odatle – u manastir Praskvicu.“

Grloman navodi da je manastir Praskvica tokom svoje bogate istorije nebrojeno puta bio pomagan od strane carske Rusije i da u samom manastiru dolazak neznanca iz Rusije nije predstavljao posebno iznenađenje. Jegor Stroganov zamolio je tadašnjeg igumana Savu Ljubišu da ga primi u manastir, iznevši želju da do kraja života ne govori. Punih 10 godina gradio je put koji je spojio manastir Praskvicu sa selom Čelobrdom.

Priču o Jegoru nastavljamo dalje putem, koji je pre više od tri veka sam krčio. Po onome što je Grloman pronašao u manastirskim spisima, Jegor Stroganov je bio carski činovnik. Braneći čast svoje ćerke Jekatarine izaziva na dvoboj izvesnog kapetana. U dvoboju Jegor biva ranjen u levu ruku, a kapetan gine. Lečenje koje je usledilo nije bilo uspešno, na kraju mu je ruka amputirana. Međutim rana koju do kraja života neće zaceliti zatekla ga je kad se sa lečenja vratio kući. Njegova voljena ćerka Jekatarina otišla je bila neznano kuda. Jegor je godinama širom po manastirima širom Rusije tražio, ali je nije našao. Nije tačno poznato šta ga je navelo da dođe u manastir Praskvicu.

„Jegor je nedugo nakon što se saživio sa novim krajem, u kome je poželio ostati, odlučio učiniti nešto da tu ostavi trag zauvijek. Sebi je zadao najteže – nemoguće. Da on jednoruk zida stazu. I tako iz onog prkosa, ponosa, ljubavi prema kćeri, tuge zbog njenog nestanka, sjećanja na dvoboj i okajanja grijeha, jer ubistvo je grijeh pa makar se njime i branila čast, nastajala je ova staza. Kamen pored kamena, kamen na kamen, red po red – godinama“, navodi Grloman dok se penjemo prema vrhu, a u daljini se polako ukazuje Sveti Stefan.

Posle preko 2 kilometra uspona dolazimo do kraja puta. „Priča o Jegorovom putu je svesmislena storija koja daje životnu energiju. Idući tom stazom koju je nesagledivom snagom volje napravio čovjek sa jednom rukom razumijemo da i ako imamo neki problem, nešto što nas sputava i tišti – da je sve to malo i savladivo, jer snage dobre volje kojom jedan čovjek može svoj život da učini velikim uvjek postoji“, podelio je na kraju šetnje Grloman svoje impresije. Pored prelepog pejzaža, na kraju Jegorovog puta zatičemo tablu iz 1971. godine, kojom zahvalni meštani Paštrovića podsećaju na Jegorov podvig. U vreme kada je postavljena niko nije mogao da pretpostavi da će 30-ak godina kasnije najbrojniji turisti na Svetom Stefanu dolaziti iz Rusije.

Sama tabla mnogo govori o tvrdom karakteru ovdašnjih ljudi, koji su u veoma teškim istorijskim okolnostima, pritisnuti sa dve strane turskim i mletačko-austrijskim pretenzijama i neprijateljstvom sačuvali pravoslavnu veru. Jednako dostojno Paštrovići se drže i u ovim takođe ne prostim vremenima, u kome crnogorske vlasti pokušavaju prepisati istoriju i sazdati identitet novog crnogorskog čoveka, bića sa osmovekovenom istorijskom prazninom, koje u 21. veku počinje da sriče nova slova i govori novim jezikom. Od svih krajeva Crne Gore najslabiji rezultati u nametanju tog novog crnogorskog identiteta ostvareni su baš u Paštrovićima.

Kako navodi Grloman, vrh koji je Jegor povezao sa manastirom Praskvica, jedan je od retkih u ovoj oblasti na kome nije bila sagrađena crkva. Pre nekoliko decenija na njemu je podignut spomenik palim borcima iz Drugog svetskog rata. Paštrovići su jednaku čvrstinu kao u očuvanju pravoslavlja pokazali i u otporu fašističkoj okupaciji.

Stazom se ne završava neverovatna tragična priča o monahu Jegoru. Kako navodi Stefan Grloman, u manastirskim spisima stoji da se ipak sreo sa svojom voljenom ćerkom, koja i sama prerušena u monaha Jeliseja dolazi u manastir Praskvicu, ne otkrivši nikome, pa ni ocu svoj identitet. Jekatarina međutim nedugo po dolasku poboleva i pred smrt Jegoru otkriva tajnu svoju. Ni smrt voljene kćeri, nije pokolebala Jegora da prestane da gradi put, nakon čijeg se definitivnog završetka povlači u svoju ćeliju i ubrzo umire.

Možda je paradoks da se o podvigu i tragičnoj sudbini Jegora Stroganova više zna u Srbiji, nego Crnoj Gori. Na „Sterijinom pozorju“ najznačajnijem pozorišnom festivalu u Srbiji, nikada nijedno ostvarenje nije pobedilo u čak 8 kategorija, kao 2001. predstava „Jegorov put“, rađena po motiva ove priče, po tekstu i u režiji Vide Ognjanović. Današnja Crna Gora izgleda izgleda više uvažava naknadno napisanu istoriju i nepostojeće legende od onih autentičnih. Za komercijalnu, lažnu tablu u budvanskom Starom Gradu znaju gotovi svi, a za autentičnu, koju su meštani Paštrovića 1971. godine postavili bez komercijalnih motiva znaju samo retki.

Kako danas izgleda Jegorov put, dobrim delom zarastao u šiblje i na pojedinim mestima upitne prohodnosti, možda je najbolja priča o nama. Ono što je jedan čovek sa jednom rukom pre više od 3 veka napravio sam, današnja pokolenja nisu u stanju ni da održe u pristojnom stanju. Izlišno je napominjati koliko bi adekvatna prezentacija i promocija priče o Jegoru Stroganovu bila interesantna stotinama hiljada njegovih sunarodnika koji svake godine posete crnogorsko primorje.

Ukoliko se odlučite da prošetate Jegorovim putem nećete zažaliti, jer ćete imati privilegiju da uživate u prelepom pejzažu i dišete čistim vazduhom. Međutim zbog stanja u kome se nalazi preporučljiva bi ipak bila planinarska obuća.