Jer kad Srbin mu*a o zemlju otrese…

Piše: Mihailo Medenica

Vi što biste da mi krojite kapu – jebite se, bre!

Ja nosim glavu praotačku – poveliku, kvrgavu, tvrdu i tvrdoglavu – uzmem neba koliko mi treba i svijem u šajkaču!

Vi da mi uzmete meru, bitange!

Vekovi me premerili kolevkama i grobovima, tesan mi i život i smrt, znam za veće i bolje od toga, Srbin sam, bre!

Jebite se vi što biste da mi metrite korake koliko mi je dovoljno!

U mene opanci za broj veći od večnosti, budale!

U šta ste vi zagledani ja tamo već vekovima ranije stigao…

I svi moji tamo, nikog od vaših ne poznah, a po čemu bi ih i poznao kad ste od koprene sklepani!

Vi ćete moju zemlju – pusti bezemljaši?!

Pa, vi svojega nemate za jednu lopatu, za struk luka…

Da ga posejete prerodio bi vam preko međa tih vaših pustahija, a moju biste zemlju da preoravate…

Muda je Srbin oteglio do te zemlje mučene, vukao ih siroma po njoj, a i ta su muda kao i glave praotačke, ne zaboravite to!

U zavet ponesemo glave, srca prevelika za svake grudi i muda što tresnu o zemlju pa šljive popadaju, reke preplave, kuruzi se oberu, more…

Pisao sam već, al da ponovim: ta muda prosvetiteljska da slavite i celivate- dok ste vi slinili po rovovima i zavetrinama ona su jurišala za vas.

I vi biste moju zemlju?!

Tu gde me je Gospod posadio na stražu da je za praoce i potomke sačuvam!

Srbin je graničar, bre, čuvar neba na zemlji i zemlje na nebu, pa gde to mislite da ste pošli?

Suze su moji sejali, eeeej, bre!

Suze su sejali- žito je rađalo, a vi biste to da raskopate i razvrnete!

O kosti ćete se saplitati, o netruležne opanke neznanih mojih, što zriju i rađaju!

Sve moje za sve vaše, jel tako?!

U nakurnjak da saberete što je zemlje vaše- mnogo bi bilo, a ja da se radujem što ćete mi Srbiju premetriti u grob?!

Bre, kamen gde bacim rodi manastir; gde su se majke isplakale za sinovima pukli izvori; gde dogledam vidim nerođene moje gde ih matere poviju u raspeća; eno mi se Vitlejem zapatio po njivama; evo mi i Gazimestan kako s praga zakoračim, a vi uprli…

Kuda, bre?!

Da budačite gde stražarim?

Gde mrtivama i nerođenima raport dajem!

Gde sam ovu veliku, kvrgavu, trvdu i trvdoglavu glavu već imenom namenio…

Kuš, bre, fukaro!

I tome „bre“ da se pokloniš!

Nadgovorilo je sve tvoje knjige i nauke dok te je moj mrtvi seljak pretrčavao u jurišima, tako preplašenog, slinavog i nemog!

Kuš, bre, fukaro!

Jer kad Srbin muda o zemlju otrese…
Mihailo Medenica