Јесмо ли негро или гринго

Отворено писмо спортској и политичкој свити

Бог вас видио! Шта зелени дресови могу да ураде од спорта, приде, од историје, данашњице, будућности и политике? Колико стресова могу да излијече, колико тек да их произведу?

Green is the best.

Када сам схватио да су наши момци истрчали у зеленом на рукометни мегдан нашим момцима из Србије помислио сам на све изузев на комитски колорит? Признајем јавно, зато вам и пишем; наравно да нисам гледао утакмицу јер не могу да глумим како сам рукометни фан када нисам.

Од свих наших рукометаша једино знам Перуничића и Каписоду – то ми је остало од некадашњег навијања.

Вуксан Неђељков Даниловић био је комита. Крио се у шуми након што су Аустроугари поробили Црну Гору, није хтио да баци пушку. Негдје рано 1918. ухватили су га, уз издашну помоћ шпијуна, и одвели у подгоричку Јусовачу.

Тамо је испустио душу. Поуздано знам да никада није обукао зелено, не зато што није хтио него зато што је сукно углавном потапано у карабоју. То је нама Брђанима одвајкада било заједничко са Црногорцима – црњели смо се и једни и други.

Црно бојано сукно било је и радно и парадно. Ко је имао да испод провири са бијелом кошуљом и уштирканим колијером могао је тако и на Цетиње код Господара. Могао је, али је ријетко који ишао. Дуго је тако могла трајати једна свилена кошуља на двије Мораче. Успут, та једна, или касније пар њих имале су руске крагне, оне зашиљене стигле су касније, са зашиљеним одијелима.

Драги моји;
Мој пријатељ Драго тврди да је Црна Гора добила име по Црногорцима, по народу у црној роби. И заиста, морао је неки углађени странац у каквом мундиру прво видјети да цијели један народ носи црнину у свакој прилици. Црни дјечаци и дјевојчице, дјевојке и младићи, старице и старци. Црне им капе, црна коса, па се онда туђем оку учини да су зелене горе и шуме црне. А шума нам је била кућа, црна од нас. Најцрње црногорске шуме и горе, црне од оних црних и модрих борова, оне су што су их Брђани на крају прислонили Цетињу и Ловћену отимајући их као давно изгубљену посмрчад од Османлија.

Црноробци, црногорци, црноглавци, црнокосци, црнокапци, црноризци!

Имали смо се кад наносити црнине од Косова на овамо. Од Црнојевића до потоњих Петровића који су тек раздијелили црне и цивилне мантије, Цркву и Државу. Данило је тако раздвојио сукна прије него су нам признате независност и застава. Дуго је прошло док смо се сви обојили, док су уз главаре и племенске капетане, уз трговце, домаћине, официре и они обични људи почели да шарене.

Скоро да смо с тим у вези вршњаци епохе у којој је црно бијели филм устукнуо пред обојеним. Само се на зидовима цркава, на фрескама, чувала успомена на некадашњи раскош слободе, раскош царских и небеских боја, раскош народних и црквених сабора, свиле и кадифе, свíте што је уписана као тканина и у Душановом Законику.

Некада је у нашем роду била узречица „црна ти младост“, а клетва, била и остала, „црн ти обаз“. Двије су то различите боје. Младост је успутице бивала црна, одјећом, коротом за онима што су нестајали свакодневно. Гологлаве дјевојке су брзо постојале забрађене црноглавке и тако трајале до смрти. Највећа интима била је у ситан сат, кад сви заспу, пустити и рашчешљати косу поред огњишта, па је опет свити и сакрити под црну мараму. Коса је сиједјела, марама није. Многи нису опростили Владици Раду и његовом Вуку Мандушићу што су сањали рашчешљану снаху Милоњића.

Драги моји;
Од средњовјековне Зете до Николиног времена највећи сабор боје на Цетињу догодио се 1910. године, у дану његовог крунисања за краља. Многе су потом данима бољеле очи од чудесне свите и великог шаренила европских Свита – наше развиорене црвено, плаво, бијеле тробојке и таква иста ношња, били су скоро лијек за ненавикле очи. У нашем трајању само је природа имала право да се каћипери, свлачи и облачи по реду и по вољи.

Људи су стидно и ријетко навлачили заборављено шаренило. Када су, међутим, господари, као и данас, почели да се гиздају и кокоте, тада су, као и данас, многи почели да одвајају од уста и опремају се. Само, тада, за последњи дан кад ће отићи Богу на истину, а данас за прву прилику и уз наду да Бога неће сретати.

Бог вас видио!

Шта зелени, комитски, дресови могу да ураде од нас црногораца и црноробаца?
Да ме неко од вас питао, а није, јер знате да не пратим рукомет, наши момци из Црне Горе требало је да обуку црне дресове у знак помирења и из поштовања према боји по којој су нам познавали и државу и народ широм крвљу разједињене Европе.

Сви би знали који смо да су обје репрепрезентације истрчале у црним дресовима – тада би се видјело колико личимо и колико смо своји.

Никоме, ко није од наших, није ни онако јасно зашто Црногорци из Монтенегра носе црвене дресове и зашто немамо макар црни детаљ на црвеној подлози, макар капу оивичену црним флором.

Најрођенији;
Тек је збуњујуће откуд нам литванско зелена, а немамо жалгирисе? Ако је „зеленом фарбом“ Крста Зрнова Поповића, по властитом признању Србина из Цуца, требало доскочити Србима из Србије, питам се какву ли преобуку спремамо кад се негдје и у нечему, на зеленој трави или храстовом паркету, сударимо с Турцима? Сада се већ не ваља враћати на турску или српску црвену.

Ако нам жреб негдје донесе Камерун биће великог неспоразума будемо ли инсистирали на зеленој. Montenegro wants green? Тај наслов би могао обиљежити свјетско првенство?

Они носе зелено као симбол зелених прашума у јужном дијелу своје државе, а ми?
Почели смо да отимамо боје и мијењамо капе и дресове због Србије?
Бог нас видио!

Сада и мени, заклетом антирукометашу, дође да браним Монтенегро од тамо неког montenegreenga са Флориде.
Black is the best!

(Аутор је посланик Уједињене Црне Горе)

Прочитајте још:

Бошњаци увјерени да је Андрић Босни нанио више штете од свих освајача, а од Хандкеа праве српског освајача

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: