Jezik je temelj naroda, a srpski jezik najsvetija vrednost

Piše: Milica Kralj

Kod svakoga su naroda najsvetije ove tri stvari: zakon, jezik i običaji; s tim se narodi jedni s drugima rođakaju i jedni od drugih razlikuji – zapisao je naš jezikotvorac, naš hromi, a po silini i sveobuhvatu sakupljenog, objedinjenog i sačuvanog srpskog jezičkog blaga- Krilati Vuk.

I još: Jezik je hranitelj naroda.

I: jezik je temelj naroda, a srpski jezik najsvetija vrednost!

Istina jezika je istina života. Sve što se jednom narodu dešava, sve što se na svetu događa, sve što se u univerzumu zbiva – pamti bilo jezika; svaku promenu obznanjuje jezik; celokupno ljudsko trajanje obznanjuje jezik, pa tako i ovaj NAŠ SAMOSVOJNI I SAMOSVESNI DAMAR- ZNAK- BELEG- JEZIK SRPSKI!

Jezik koji gone i izgone, koji nište i falsifikuju, koji negiraju i preimenuju.

Podsetimo se zapisa o srpskom jeziku Isidore Sekulić, najumnije Srpkinje i najumnija Evropljanke, prve žene koja je primljena u Srpsku kraljevsku akademiju:

„Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i ide dalje.(…)Živ je i napredan narod koji jezik svoj usavršava. Sve što jedan narod ima i zna, inventarisano je i kategorisano u jeziku, sve konkretno i sve apstraktno. Razvijen jezik, moćan jezik, to je stihija:kao da on sam stava, a mi kombinujemo njegove krupne i sitne tvorevine, njegove virtuoznosti.(…) Ako neki jezik umre doista, umro je onda doista i taj narod.!“

Postoji jedna pesma Gavrila Stefanovića Venclovića(oko 1680 – 1749): „Molitva protiv krvavih voda“  u kojoj on kaže :“ Beda na vodi/ beda od haramija, / beda od svoga roda, beda od jezika/ beda u gradu / beda u pustinji/ beda na moru/, beda od lukave braće i među laživim društvom. / ( A prebeda ovo pišući / u opraljenoj knjigi, / na zloj hartiji, jakož i vidi se, / s neupravnim mastilom!)/ Od svega ovoga zla i bede /ti nas oslobodi.“

Venclovićeva pesma sa biblijskim referencama postalja pitanje da li se i vlastita duša i duša kolektiva, može kroz molitvu spasiti i očistiti od „zla plivajućih“.

Ima li spasa narodu koji je odsjudu progonjen i na koji su se ustremilo mnogostruko zlo?

Jer kao što i vidljivo jest stanje srpskog naciona danas ne razlikuje se nimalo od stanovišta  u navedenoj pesmi:

–  srpski narod je razbaštinjen, njegova istorija zloupotrebljena, njegov jezik preimenovan, prošlost ismejana, pravoslavna vera izneverena, tradicija zanemarena, budućnost obezličena…

Jezik, književnost, slovo, svaku promenu i vidljivu i nevidljivu beleži  verno, i  ovo vreme rastakanja, rastemeljenja, razdrobljenosti, razbratstva, razistorije, urušavanja, uviranja…. srpski jezik je ne samo uočio kafkijanski prostor apsurda u čijem se grotlu našao već i sagledao i domaće ali i planetarno zlo koje je poprimilo nezaustavljiv zalet i koji je sav prostor zakrililo olovnim skutima,

Srpski jezik je zabeležio i beleži intenzitet užasa, demonizam političkih modela, perfidne vidove cenzure.

Majk Skamel, urednik „Indeksa o cenzuri“ od 1971. do 1980. zatim profesor ruske književnosti u SAD, autor knjige „ Solženjicin, Biografija“, objavljene u Londonu 1984. između ostalog kaže :

„Cenzura je, uistinu, produžena ruka vlasti bez koje je ona nezamisliva. Instrument je koji pomaže da se osvoji, održi i produži nečija vlast – bilo da je primenjuje pojedinac, institucija ili država.

Ona predstavlja produžetak fizičke vlasti u oblasti uma i duha; što j fizička vlast centralizovanija a njeni zahtevi potpuniji, to će i cenzua više anstojati da bude netoelrantnija i kompletnijaa. (… ) Cenzura, praktično uzev,jeste sistemska kontrola sadržaja svakog medija, koja se vrši ustavnim, pravosudnim, administirativnim, finansijskim ili čisto fizičkim merama nametnute direktno ili uz pristanak vladajuće snage ili vladajuće elite. Nasilje može a i ne mora da je prati, može a i ne mora da bude totalno, ože a i ne mora da podrazumeva propagandu“ – ističe Skamel.

Uostalom, tamo gde se cenzura glasno poriče, ona gotovo neizbežno postoji.

Zar nije davno, i još pre tog davno-davnog papa Grgur VII zabranio pismenim ljudima da čitaju knjige i spaljivao pergamente i svitke, ujedno zabranjujući i ljubav?

A šta je drugo nego spalište cele Narodne biblioteke Srbije 6.aprila 1941.kada je nepovratno u plamenu pod tonama i tonama bačenih  nemačkih bombi nestalo neprocenjivo knjižno i duhovno i srpsko blago?

A tek giljotina za knjige; fatve, hajke, progoni i izgoni, logori, tamnice,  presude i osude na smrt pisaca(Ovidija prognali u Tome, Ezopu udarili ropski žig na čelu pa ga naterali da se sa najviše stene strmoglavi u Egejsko more; Torkvato Taso pomračena uma nakon napada neistomišljenika, lutao ulicama Firence; streljani:Gumiljov(sa Ilijadom u džepu), Ljermontov ubijen u dvoboju zbog pesme posvećene Puškinu; Danil Harms, Mandeljštam nestali u progonu,  Lorku, andaluzijskog slavuja ubili crnokošuljaši; Bodlera lišili društvene afirmacije; Šo morao da napusti Englesku, Ruždi…

U Budvi italijanski fašisti streljali bistu Stefana Mitrova Ljubiše; Ćopića su progonitelji „Jeretičke priče“ doveli do mosta na Savi i leta u ponorne talase; Đogova „Vunena vremena“ osudila i neka udruženja književnika.

U Crnoj Gori, Miodrag Mijo Ćupić, anatemisan zbog romana „Jadi Gorčina Petrovića“ („Pobjeda“ Titograd, 1974), zabranjen, a juna 1975., posle sudske odluke,  rasparčan na tabake i spaljen.

I danas cela jedna savremena književnost na srpskom jeziku skrajnuta.

Pod koji pojam podvesti brisanje srpskih pisaca iz nastavnih programa, iz obavezne lektire?

Ili progon ćirilice i rezalicu za srpske knjige u Hrvatskoj?

Da podsetim i na značajnu činjenicu da je Vuku St. Karadžiću povelja kojom se proglašava za počasnog građanina Zagreba 1867.godine, ispisana  ćirilicom.

Kojim iskazom označiti ovovremene perfidne metode cenzure koja je zaposela zvanične medije?

A šta  drugo može da bude  i onaj geler, onog nezaboravljenog 30.aprila 1999.,koji je probio knjigu u Murinskoj biblioteci i zadržao se na njenim stranicama; i to onog najcrnjeg, pretužnog dana kada su  NATO-bombe ubile na mostu u Murinama troje dece:Juliju Brudar, Miroslava Kneževića i Oliveru Maksimović i troje odraslih meštana.

Hitac koji ne prestaje da leti ni danas.

I jezik ubijaju i  knjige i pisce.

„Ko pesnicima radio o glavi- zapisala je Ana Ahmatova—sudiće mu vreme!“

Uprkos svemu, srpski jezik i srpska književnost kao nedelimi hitac duha, ne mogu se utamničiti, ni spaliti, niti trajno zabraniti.

Jer,  jezik pobeđuje, kako je to 1968. godine stihom o takođe jednoj vrsti represije nad srpskim narodom napisao Branko V. Radičević:

“Najrakljastiji, / u koren ga, /jezik moj , / odoleva. / Kud ću ja sa ovolikom/ jezičinom / Za reč vataju, a za ono bese… « ( Otkup i druge nevolje Velizara Milosavljevića )

Snaga srpskog jezika i njegovog ćiriličnog pisma upisana je i u vreme buduće i njen suštinski i najsvetlosniji, ozarujući znak jeste bivanje.

Najznačajnija činjenica, neporeciva, sudbinska , glasi, da srpski jezik i srpska knjiga u značenjskom kodu ČUVAJU I PAMTE SUŠTINU NACIONALNOG BIĆA, SUŠTINU NJEGOVOG TRAJANJA!

Stazu koju je Vuk širom  raskrilio i vo vremja ovo koračaju spisatelji jezika srpskog i pisma ćiriličnog.

Kao što je poznato svima Srbinjima( kako je pevao Filip Višnjić) ceo Vukov rod bio je određen pojmovima narod i narodno,  a sve ono što su on i njegovi savremenici i istaknuti pojedinci činili, bilo je „na polzu naroda,“ kako kažeDositej

Jezik je temelj naroda, a srpski jezik njegova najsvetija vrednost, koju su svojim neprolaznim delom sabirali, negovali i čuvali i naši počivši pesnici: Ranko Jovović, Momir Vojvodić, Mišo Tripković, Slobodan Vučinić, Garo Jovanović, Kosta Radović, Miodrag Mijo Ćupić, Jovan Čađenović,  Katarina Brajović, Žarko Đurović,  Nebojša Bošković, Nada D. Pavićević,  Radovan M. Karadžić, Ratko Deletić,  Radojica Radović, Slavko Živković, Vlajko Ćulafić, Vinka Perišić Šarenac,  Predrag Peđa Vukić, Jovan Dujović, Vladimir Sekulić, Miodrag Vuković, Dragan Stojadinović, Dragiša Madžgalj, Dragoljub Šćekić, Kosto Ninković, Božidar Živković Džigi, Vukman Otašević,  Miloš Bulatović, Milonja Zekić,  Milenko Vico, Božidar Filipović, Rajko Vuković, Ljubisav Milićević, Petar Ćetković, Savo Lekić…i…

I najugledniji član – naš mitropolit Amfilohije, pesnik, koji je obeskućenom Udruženju književnika Crne Gore otvorio manastirske dveri i u zbirnom  treptaju neizrecivog  sačuvao prvotno iskon slovo jezika srpskog, na kome  je u brojci od šezdeset i dva svetska jezika na Maslinovoj gori, ispisan  Očenaš ćirilicom.