Još jedna godišnjica zaboravljenog zločina: Raskopavanje srpskih beba na KiM (VIDEO)

Piše: Ivan Maksimović 

I dok je Golgota, brdo na kome je raspet Gospod, okruženo mnogim značajnim mestima za hrišćansko predanje, dotle je srpski Jerusalim, polje Kosovo na kome je u jednom danu prineto više žrtava iz ljubavi za bližnje nego bilo gde drugo u hrišćanskoj istoriji, svo okruženo golgotama.

Kuda god unakrs da krenete sve što se smatra Kosovom prekriveno je stradalnim mestima, osvećeno krvlju i orošeno suzama, zasejano kostima znanih i neznanih hrišćanskih pravednika i mučenika… Na našu žalost, uglavnom zaboravljenih iako ni u naše vreme ne manjka trpljenog stradanja.

Vidimo da je svet u stanju da menja svoje „gotove“ i „nepromenljive“ odluke oko „statusa“ pa čak i navodnih „granica“ južne srpske pokrajine. Rešenja su toliko rastegljiva i moguća po raznim osama, sa preacivanjem težišta da je moguće i na srpskoj strani naći, pa evo i u samom vrhu vlasti od Predsednika pa do onih na najnižim lokalnim stupnjevima, ljude raspoložene da poklone ne samo Kosovo i Metohiju već kao „prilog još i Preševo i dalje, ako šta ko zatraži…

Ukratko, sve je moguće i sve bi ovaj svet mogao da otrpi kada se radi o Kosovu i Metohiji, sve osim jednog – otkrivanja istine. Iz prostog razloga jer bi se razmotavanjem klupka istorijskih događaja na Kosovu i Metohiji na njegovom kraju neumitno došlo do istine da su Srbi jedini narod koji je vekovima trpeo, kako ranije turski tako i poslednjih nekoliko arnautski, odnosno šiptarski zulum i teror. To je klupko tako čvrsto umotano, ne samo od sveta već i u samoj Srbiji, da više ne pamtimo ili nemamo pravilan odnos prema zločinima nad Srbima pa čak ni onima koji su se desili jedino nama. Jedan od onih zločina čije sakrivanje nikako ne mogu da shvatim jeste iskopavanje tek sahranjenih beba porodice Petrović iz Graca na centralnom Kosovu, na samom obodu polja Kosova.

Sećanje na taj zločin nosio sam ceo svoj život. Iščekivao sam i tragao za konačnim rešenjem nadajući se da je jedino moglo da bude pravedno bez obzira na sve. Nisam ga našao. Osim tišine i bledog sećanja ničeg drugog nije bilo. Sve je više u meni rasla želja da istina o događaju ostane zabeležena u dokumentarnom filmu.

Tako sam na Krstovdan 2013., otišao u Grace sa namerom da pronađem roditelje i direktne učesnike, nisam znao na šta mogu da naiđem. Još više me je zatekla činjenica kada sam saznao da sam za tih 25 godina od tog događaja, ja bio jedini novinar koji je ikada posetio porodicu. Kako su mi rekli, ranije bi novinari dolazili tek u selo, od meštana uzeli po neku izjavu i to bi bilo sve. Neverica je zapečaćena kada mi je neku godinu kasnije i novinarka prištinskog „Jedinstva“ potvrdila da ni ona niti bilo ko od novinara koje ona poznaje, nisu posetili porodicu Petrović.

A o kakvom je događaju reč kada mediji nisu našli za shodno da mu posvete pažnju? Na Krstovdan te 1988. godine, deda Stanko je pošao da obiće grobiće svojih prvih unučića. Prizor koji je zatekao, sledio mu je krv u venama, užas kakav nije mogao da zamisli da bi se mogao desiti.

Telo jedne od dve srpske bebe, blizanaca umrlih odmah po rođenju, iskopala su i golim rukama raskomadala šiptarska deca koja su u tom kraju izvodila stoku na ispašu. Nedelo ali i okrutnost pri činjenju nezabeleženi su u čitavoj istoriji čovečanstva. Pa, opet, to nije bio kraj ni njihovog ni stradanja njihovih roditelja.

Dvojica muških blizanaca roditelja Radojka i Dragice Petrović umrli su uskoro po rođenju. Sahranjeni su 4. i 5. jula nedaleko od sela Grace, između Vučitrna i Prištine.

Jezivi prizori razbacanih dečijih kosti

Na veliki praznik, Krstovdan, ožalošćeni deda pošao je da obiđe grobiće. Nadao se da će sam, u tišini, moći da se pomoli i da oduška svom bolu. Ono što je tamo našao prevazilazi moć opisivanja. „Prizor je bio jeziv, užasavajući. Video sam razbacane dečje kosti i pelenice“ opisivao je deda Stanko duboko urezanu sliku u svojoj duši.

Zlodelo ovde počinjeno nije zabeleženo tokom čitave istorije sveta. Ni među ljudima ali ni među najkrvoločnijim zverima koje su ikade hodale ovom planetom. Petorica malih šiptara, uzrasta od 11 do 15 godina, raskopali su grobiće, izvadili telešce jednog od blizanaca, razbili mu glavicu i pokidali ručice i nožice od tela. Ostatke mrtve bebe razbacivali su naokolo nasumično po šipražju tokom ovog demonizovanog čina. Sanduk napunjen zemljom, ponovo su zatrpali, na brzinu.

Milicija, naročito u Vučitrnu tada sastavljena isključivo od Šiptara sa nekolicinom potkupljenih Srba koji su izigravali marionete i puki dekor baš kao i danas, odbila je da prihvati da je u raskopanom grobu ležalo telo bebe.

U izveštaju Komiteta i istražnog sudije iz Vučitrna navodi se da su oko otvorenog groba pronađeni dečija lobanja, kosti grudnog koša i kosti dečjih ekstremiteta. „Pored otvorenog groba takođe smo pronašli belu pelenu s kojom je, verovatno, bilo prekriveno telo umrlog deteta u mrtvačkom sanduku, kao i papirni novac“ preneli su tada mediji.

Upravo je „papirni novac“ bio ono što je poslužilo da se manipuliše motivima šiptarske dece da počine ovaj demonizovani zločin koji je jedino imao za cilj da zastraši Srbe i natera ih da se isele sa Kosova i Metohije. Navodno, Šiptari su verovali da je običaj Srba da u sanduke ostavljaju novac i da su se deca polakomila na njega. Međutim, pitali su Srbi, ako im je to bio motiv, zašto onda nisu odneli novac?

Zaboravili smo taj, kao i ko zna koliko još drugih zločina naročito silovanja devojaka i dece jer je bila velika sramota govoriti o tome. Srbi su se, nezaštićeni, uveliko selili. Srbi se i danas, posle decenija albanskog terora, neprestano iseljavaju sa Kosova i Metohije usled nezaštićenosti i totalne prepuštenosti albanskoj lokalnoj vlasti. Ono što je zaboravljeno opet se ponavlja. Takva su pravla istorije. Recept koji je uspešan niko ne menja.

Čak i prema ovom zločinu, na koji sam posle svih tih godina podsetio srpski narod, odnos je pomalo čudan. Njime se bave isključivo alternativni mediji, podsećajući iz godine u godinu, bez želje da traže pravdu, razjašnjenje, da ga istaknu i da on dobije zasluženo mesto u sećanju srpskog naroda. Svi se zadovoljavaju time da napišu po koju reč o tome.