Још само суза
(прогнанима из Крајине)
Пише: Емило Лабудовић
Дрино, сенко каме међу обрвама,
Стишај вриску своје потамнеле воде,
Замандали бездан мојим молитвама
За чунове трошне што к Србији воде.
Сад смо шака јада у свега три чуна
А били смо село и црква и школа,
И били смо деца, с двојком из рачуна,
Преконоћ одрасла, с петицом из бола.
Ја тек имам девет, а глава сам куће
Које више нема. Оца поведоше
Авети у црном, у само свануће,
Ујаку и стрицу коноп намакоше.
Све што имам, Дрино, у овом је чуну
Сестра и брат млађи, мајка у црнини,
Дедина медаља за још прошлу буну
… И згаришта црна тамо у Крајини.
… Мутне дечје очи, рој звезда у тмуши,
Обалу не виде, али не плачемо,
Не дамо да крене лед у смрзлој души
Јер још само суза, и потонућемо!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
“ NE DAMO DA KRENE LED U SMRZLOJ DUŠI
JER SAMO JOŠ SUZA ,
I POTONUĆEMO“
Ostala su zgarišta, otac i stric,
majka i brat, petice i dvojke u školskim sveskama,
ubijen i Ćeno i Maca šarena,
puše se ognjišta, po neko je ost´o u rijeci Drini…
ALI, PREZIVJELI RADJAJU, ŠKOLUJU SE
NIZU USPJEHE
OD KULTURE DO TEHNIKE :
Oni ,
m a l i š a n i
što sa devet postadoše glava kuće,
koje više nema – ČUDO
U SRBIJI, DOMOVINI SVIH SRBA !
( Dok imaš Domovinu i Drinu sva ČUDA su moguća ! )