Јованаде (IV): Попис 2021.*

Пише: Јован Пламенац

НВО „Центар за демократску транзицију“ у октобру ове године, како су нагласили, „прије  почетка званичне јавне расправе“ о новом тексту Закона о попису становништва, домаћинстава и станова, покрено је иницијативу „да се приликом спровођења наредног пописа одбаци пракса прикупљања података о етничкој (националној) и религијској (не)припадности као и језику којим грађанке/ни, који су по методологији субјекти пописа, говоре. Претходна пракса није били нелегитимна, каже се у иницијативи, али је анахрона. „Ова иницијатива је у потпуности у складу са будућим ЕУ обавезама Црне Горе које подразумијевају да се пописи спроводе регистрационо, без изјашњавања грађана, јер је досадашњи конвенционални начин прикупљања и обраде података превазиђен, застарио и мање поуздан“, пише у њеном образложењу.

„Европско законодавство о попису не укључује језик, вјерску и етничку припадност као обавезне категорије“, крајем октобра је изјавила портпаролка Европске комисије Ана Писонеро.

„Наставак досадашњих пракси значио би и наставак политике разарања друштвеног бића Црне Горе на вјерске и националне оквире и додатно удаљавање од принципа грађанске државе“, каже се у иницијативи „Центра за демократску транзицију“.

Упоредо са овом иницијативом, на друштвеним мрежама појавио „апел грађана Црне Горе“ институцијама Европске уније и САД за одлагање пописа становништва предвиђеног наредне године. „На идентитетско опредељење грађана не смију да утичу појединци, политика, вјерска заједница или центри моћи изван граница Црне Горе“, каже се у овом апелу.

Тражење одлагања пописа становништва прерасло је, безмало, у својеврсну панику новоцрногорских националиста. Један од њих тражи да се попис одложи на неколико година, јер „може се десити све, да се смањи број Црногораца и повећа број Срба, како би се од Црне Горе направила федерација народа и покушала направити друга српска држава на мору“.

Поводом иницијативе НВО „Центар за демократску транзицију“, политички аналитичар Бошко Вукићевић за портал Ин4С указао је на стварање својеврсне коалиције разнородних друштвених чинилаца које повезује бојазан да резултати наредног пописа становништва неће одговарати њиховим жељама:

„Дакле, разноразним квази-патриотским организацијама које су активне на друштвеним мрежама, као и многим испоставама бивше режимске партије, данас се придружују и неке невладине организације и медији, у покушајима да се наредни попис становништва одложи, или да се макар драстично модификују неке његове суштинске карактеристике. До недавно одржаних избора свим тим структурама наредни попис становништва је био пожељан и добродошао, и све су оне предано радиле на његовој реализацији, у очекивању њима пожељних резултата, али се након пада владајуће партије ситуација драстично измијенила. (…) Не сјећамо се сличних реакција датих ентитета у ранијим приликама одржавања пописа становништва, тј. под влашћу вишедеценијске диктатуре, када су многи људи били под несносним притиском, пријетњама и уцјенама да би се на пописима изјашњавали другачије од онога како су жељели. Дакле, уврнута логика покретача иницијатива о одлагању или измјени суштине пописа подразумијева да је под диктатуром слобода мишљења и изражавања већа него у условима свргнуте клептократије и ослобођеног друштва. Такав приступ проблематици је, најблаже речено, апсурдан.“

Посљедњи Закон о попису становништва, домаћинстава и станова, из 2011. године, у члану 5 (Подаци о лицима), поред осталих, дефинисао је и прикупљање података о „етничкој припадности, вјероисповјести и матерњем језику“ грађана Црне Горе.

Изборни дан, 30. август, очито, био је прекретница у односу према попису становништва у Црној Гори. Зашто се то догодило, објашњавају генеза пописâ у Црној Гори и догађаји који су им претходили.

На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године око 95 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. У то вријеме то је значило и да су Срби. Осталима је, углавном, матерњи језик био албански.

Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. Већ у јесен 1941. године они су, па и у Црној Гори, отпочели „другу фазу револуције“, односно отпочели су борбу за власт. Главни непријатељ им више није био окупатор, него идеолошки противник, „домаћа реакција“, у коју су уврстили свештенство Српске православне цркве. У Другом свјетском рату комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. У Букуљи, код Аранђеловца, 1945. године, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца. Исто тако сурово обрачунали су се и са осталим идеолошким противницима, па и са онима који само нијесу пристали да буду њихови сљедбеници.

И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто) и посебно мање од Албанаца (5,15 одсто). На том попису, први пут, појављује се нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе.

Ова нација први пут је поменута на Трећем конгресу Комунистичке партије Југославије у Бечу 1926. године, и то индиректно, као несрпска.

У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, с репутацијом крвавог побједника, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано је и наметнуто ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима „објашњено“ да национално треба да се изјашњавају као Црногорци зато што живе у Црној Гори.

Комунистичким идеолозима било је јасно да Црногорце могу национално преумити једино ако их духовно одвоје од њихових предака, ако их оставе само у крвној вези са њима.

Црква је богочовјечанска институција, наднационална. Али, Црногорцима, вјековима притиснутим исламом који је донио турски поробљивач, и римокатолицизмом Млечана и Аустријанаца, Црква је била темељ сопства. Они су се све вријеме неодвојиво борили за слободу и Крст часни, за слободу и своју вјеру. Слобода и вјера били су им, безмало, синоними. Њихови народне вође и војсковође били су углавном православни свештеници. У тој симбиози слободе и вјере утврђен је врједносни систем по којем су живјели. То је био хришћански, јеванђељски врједносни систем, који је преношен са генерације на генерацију, вјековима, као стожер националне припадности корпусу српског народа у којем су се, чак, осјећали лидерима, неријетко тако и понашали.

Стога је схватљиво зашто је националној смутњи у Црној Гори након Другог свјетског рата претходило велико страдање Српске православне цркве.

Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве.

При Предсједништву Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења крајем 1944. године основана је Вјерска комисија, на челу са распопом Ђорђијем Калезићем, која је преузела фактичку власт у Митрополији Црногорско-приморској. Лажно оптужен, митрополит Арсеније Брадваревић робијао је од 1954. до 1958. године у Централном затвору у Котору. Године 1961. Удба је за Митрополита црногорско-приморског поставила Данила Дајковића. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву и српски народ у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. „Напредни“ ђаци Цетињске гимназије демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и на њено мјести гради Његошев маузолеј.

На наредна два пописа становништва у Црној Гори број оних који су се изјаснили да су Срби стагнирао је: 1953. године било их је 3,3 одсто, а 1961. 2,99 одсто. Број оних који су се изјаснили као Црногорци постепено је опадао, јер на попису 1953. године уведена је категорија Југословени, а 1961. још и Муслимани. И Југословени и Муслимани на претходним посљератним пописима, у складу са ставом Комунистичке партије, изјашњавали су се као Црногорци.

Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, августа 1972. године, символична је круна страдања Православне цркве, али и српског народа у Црној Гори од комуниста. (Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да су идеолошко безбожје и србофобија у Црној Гори утихли.)

Најава рушења цркве на Ловћену, да би на њено мјесто био постављен маузолеј, изазвала је жестоку осуду југословенске, али и европске културне јавности, која је трајала неколико година. Тај јавни отпор безумљу Брозових комуниста донекле је разбудио изворни национални осјећај код Црногораца, и њихов број који су се на попису становништва 1971. године изјаснили да су Срби нарастао је на 7,46 одсто. Број националних Црногораца смањио се на 67,15 одсто, јер је и број оних који су се изјаснили као Муслимани нарастао на 13,26 одсто.

Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане ни на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. У његово вријеме, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства и србоборства није престала, па је број оних који су се изјаснили да су Срби на попису становништва 1981. године поново сведен на 3,32 одсто.

Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење. Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима, из тоталитаризма претрчали су у демократију. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.

У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Службе државне безбједности која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Службе државне безбједности, цјепкане су трудом њених људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле њене интервенције минимизиран је.

Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто.

На Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, „Црногорска православна црква“ своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од стране оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину. Комунистичке власти су се о своме јаду забавиле и њихове стеге су биле ослабиле. Народ је увелико осјећао да не припада том новоцрногорском национализму који је дивљао под заштитом органа власти. И, на попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори „порастао“ је на 31,99 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто.

„Пораст“ броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму, који је већ био чврсто успоставио власт и своју комунистичку идеологију улио у глобалистичку, да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у „црногорски“, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…

Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.

И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског сопства Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како је истицало вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у новом политичком програму Демократске партије социјалиста (која још увијек врши извршну власт, и поред пораза на изборима 30. августа) и, правно, усвајањем Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

Демократска партија социјалиста на свом 8. конгресу, 30. новембра 2019. године, заложила се за обнову Црногорске православне цркве:

„Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе.“

Процес отимање имовине Српске православне цркве и прогон њеног свештенства из Црне Горе, правно регулисани Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, био је започет. Праћен је бескрупулозним хушкањем на Србе у Црној Гори, у режимским медијима и за говорницама, показујући изнова да је судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези са судбином српског народа.

А онда је дошао тај судбоносни 30. август, који је свима који су били потлачени у Црној Гори за вријеме владавине режима Мила Ђукановића усадио наду да и они могу имати будућност достојну човјека. Претходиле су му православне литије широм Црне Горе које су потлачени народ, жедан слободе и правде, извеле на видјело. Режим и добар дио људи који га је својим гласовима на изборима одржавао на власти, који је своје достојанство трампио за мрве са његове трпезе, нашли су се угрожени извјесношћу слободе. Навиклим на бенефите свог полтронства режиму, одлично се сналазећи у мраку корупције, медијских шпекулација и идентитетског продавања рога за свијећу, слобода која је тек почела да руди опрљила им је очи и вриштећи почели су да се групишу у „комите“, „патриоте“ и слично, да излазе на улице док им медији режима Мила Ђукановића носе барјаке и шире једра у која, кријући се иза ћошка, из све снаге дувају они који су поражени на посљедњим изборима. Извјесна слобода оних које су тлачили, понижавали, па и живјели на њиховим грбачама, угрозила им је угођај глумца у луткарском позоришту, њихову сигурност у кавезу. Погледом на свијет стијешњеним идеологијом, прво комунистичком, па потом глобалистичком, у коју се комунистичка улила као њена природна утока, дошли су у цивилизацијски конфликт са својим прецима, па посљедично и са Црногорцима који нијесу у том конфликту.

Ту провалију између Црногораца који су остали у духовној вези са својим прецима, и оних који су ту везу раскинули, коју су раскопали комунисти одмах након Другог свјетског рата, уредно је, три деценије, одржавао режим Мила Ђукановића, брижно пазећи да се не затрпа. Са једне стране те провалије остали су аутохтони Црногорци, они који у духу стоје на раменима својих предака, који знају да су Срби, а на другој страни су узрасли нови Црногорци, који су са својим прецима остали једино у крвној вези, идеолошки генетски модификовани, који неће да буду Срби. Та провалија је постала раздјелница двају цивилицација: хришћанске и антихришћанске.

У обијести глобалистичке идеологије, њеним поклоницима у Црној Гори неразумљива је могућност да њихови сусједи, рођаци… који се нијесу повели за идеологијама, који су опстали на хришћанским темељима своје личности, могу да добију пословни ангажман у складу са својом стручношћу, да могу да развијају свој приватни посао, да добију прилику да јавно изнесу своје аргументе, коначно да слободно, без притисака и уцјена искажу своју националну припадност. Отуда тај панични страх од пописа становништва у Црној Гори 2021. године, страх од могућности да онај који није под њиховом контролом искаже свој став, своју вољу, своје мишљење, да слободно каже ко је.

У том страху је, видимо, и не само новоуспостављена црногорска политичка опозиција, него и невладине организације које под барјаком демократије намећу недемократске ставове, у складу са идеологијом којој служе. Као тај „Центар за демократску транзицију,“ на примјер.

Прочитајте ЈОШ:

Маркуш: Око Његошеве капеле нема мистерије и све је јасно, остаје само да Црна Гора покаже да је правна држава

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: