Јубилеј Народне странке, најстарије политичке организације у Црној Гори

Пише: Јован Маркуш

Народна странка је најстарија политичка организација у Црној Гори. Конституисана је 1906. године на Цетињу, на Лучиндан. 18. (31) октобра, чиме jе озваничен почетак парламентаризма у тадашњој Књажевини Црној Гори.

Заметак будуће Народне странке, која ће бити протагониста демократске мисли у борби за политичке слободе, води у осамдесете године 19. вијека. То је вријеме када се у Црној Гори, стицајем историјских околности, одвијао средњовјековни горштачко-витешки живот, супротан начину живота у државама развијене европске демократије. У литератури се 1881-1882. означавају као доба почетка неке врсте уставног покрета, међу чијим вођама је био и војвода Шако Петровић Његош, који ће касније бити предсједник Народне странке. Наставак овог покрета води у редове ондашње омладине, која се крајем 19. вијека школовала у иностранству. Из редова ових ђака и студената понићи ће интелектуалци који ће повратком у отаџбину представљати нову, младу, просвијећену и демократску Црну Гору. На челу ових генерација је био Милош Шаулић, кога су сматрали вођом црногорске омладине и главним борцем за управне и политичке реформе. Прерана смрт овог слободоумног интелектуалца оставила је у дио његовим најближим друговима да, заједно са војводом Шаком Петровићем Његошем и једним бројем угледних људи, буду оснивачи Народне странке. Она је постала патриотско-политичка форма дотадашњих идеја цјелокупне омладине и центар црногорске демократске опозиционе мисли.

Црна Гора је испратила деветнаести и ушла у 20. вијек са дубоком кризом у свим областима друштвеног, привредног и културног живота. У нови живот ушло се тако брзо и без прелаза да се није имало времена ни толико да на прагу нове ере отресе баласт старе, у прошлим временима ради самозаштите неопходне, али цивилизованом друштву непримјерене психологије. У вријеме када је најављено доношење Устава 1905. године у Европи су биле само двије државе којима се апсолутистички управљало: једна европска – Црна Гора, друга азијско-европска – Турска. Уз турског султана, књаз црногорски је био једини неуставни владар у Европи. Јасно је да европска јавност није радо гледала, како се писало, овај “средњовјековни чир“ на европском политичком тијелу. Било је логично да не буду цијењени ови режими, као ни народи који су трпјели политичко бесправље, које је било анахронизам у новом вијеку.

Са доношењем Устава каснило се преко двадесет година, јер се послије добијања међународног признања на Берлинском конгресу 1878. године то и очекивало. Коначно Народна скупштина, изабрана за ту прилику, саслушала је читање Устава 19. децембра 1905, усвојила његово проглашење и одмах је распуштена, а да ни један посланик није ни ријеч проговорио. Усвајањем Устава ударени су темељи уставној држави као неопходан предуслов за почетак стварања модерне европске државе. Проглашење Устава је означило и почетак практичног спровођења у живот идеја народног и уставног покрета за добијање политичких слобода. Чин доношења Устава није значио да се “преко ноћи“ могу остварити уставна права. За њих се требало изборити, у сукобу са дугогодишњим апсолутистичким механизмом, у племанском друштву, без политичких слобода.

Први парламентарни избори по Уставу одржани у септембру 1906. године били су слободни, без мијешања власти. Тог мјесеца је почео да излази и први опозициони лист “Народна мисао“ у Никшићу, који ће постати орган Народне странке. Сазивање редовног сазива Народне скупштине на Лучиндан, дан Светог Петра Цетињског, 18. (31) октобра 1906. године означило је и формални почетак страначког живота у Књажевини Црној Гори. Овим је отпочела нова ера у политичком животу Црне Горе. За предсједника Народне скупштине је изабран војвода Шако Петровић Његош, који је постао и предсједник Клуба народних посланика – “клубаша“. Оснивање клуба од већине посланика који су демократски оријентисали и заузели опозициони став према власти означило је и стварање странке на политичким принципима грађанске демократије. Из прве по Уставу изабране Народне скупштине 1906. године од 76 народних посланика (62 изабрана + 14 вирилаца – по положају) Клубу Народне странке је припадао 51 посланик.

Оснивање Народне странке је означило стварни почетак парламентарног живота у Црној Гори, јер гдје нема странке нема ни парламентаризма. Интересантно је примијетити да међу оснивачима Народне странке, члановима Клуба народних посланика, који је вршио функцију Главног одбора Странке, има више правника него што су имали сви судови у Црној Гори.

Од 30 судија, Великог и пет обласних судова, било је са дипломом правника само пет судија, а међу оснивачима Народне странке било је 10 правника. Међу оснивачима Народне странке су: пет војвода, два сердара, седам свештеника, два љекара, два учитеља, пет трговаца, два земљорадника, инжењер, публициста… итд. Први предсједник Народне странке је био војвода Шако Петровић Његош, потпредсједник Марко Радуловић и секретар Митар Вукчевић.
Већ првог дана рада у Народној скупштини су пале оштре критике на рачун Владе из предуставног периода, која је именована уочи проглашења Устава 1905. године. Током засједања указивало се на оно што се мора отклонити, па чак и немилосрдно разорити, да би се крочило напријед.

Увиђајући да књажевска Влада има подршку Скупштине књаз је сугерисао предсједнику Лазару Мијушковићу да поднесе оставку. Од прве сједнице Народне скупштине до оставке Владе прошло је десетак дана. Ускоро по паду Владе, изабран је из скупштинске већине први предсједник Владе из Народне скупштине. То је био народњак Марко Радуловић, правник и судија Великог суда.

Почетком јануара 1907. прва народњачка влада Марка Радуловића долази у сукоб са књазом због његовог грубог кршења Устава и подноси оставку. Доласком другог народњака на чело Владе инжењера Андрије Радовића, отпочео је интензиван рад на организовању Странке по унутрашњости. Народна странка је на Цетињу у првој половини фебруара 1907. године јавно саопштила свој програм. Програм је потписало 38 народних посланика, који су представљали већину у Клубу у првој Народној скупштини изабраној према Уставу. Програм је публикован у марту 1907. године, а штампан у Дубровнику (“Српска дубровачка штампарија др Грацића и др.“). Статут Странке је потписан крајем марта 1907. године. На тај начин је и формално уобличена у савременом смислу прва парламентарна странка у Црној Гори.

Програм Народне странке својом појавом означава потпуно нови акт политичког живота у Црној Гори. Његова основна вриједност није у идејама које садржи већ у самој појави као изразу колективне воље да се заједничким народним напорима приступи остваривању политичких слобода, економском и културном препороду. Програм Народне странке је први политички акт који се издигао изнад патријархално-племенских концепција на којима је почивао сав друштвени и државно-политички живот у Црној Гори. Унутрашња политика је по Програму била изразито демократска – парламентарна, а спољња изразито национална – српска, у складу са националним политикама у развијеним државама европске демократије. За Програм је и књаз Никола рекао да би га и он потписао да није владар. Поводом оснивања Народне странке и публиковања Програма, један од савременика др Никола Шкеровић је написао: “Оснивачи Народне странке нијесу били револуционарци који се спремају да насилно руше једно тешко политичко и економско стање. Али не би било претјерано у црногорским приликама означити њихов наступ с програмом као револуционарни акт. Револуционаран је сам акт оснивања Странке.“

Логичне тешкоће са новим уставним поретком и прве кораке парламентаризма безобзирно је експлоатисала књажева околина и група политичара који су изгубили власт, не бирајући средства у подстицању књаза против Народне странке и њене владе. Стварање прве политичке странке у Црној Гори, програмски дефинисане, која је статутом утврђивала начин свог рада, представљено је као антидржавни акт. Те интриге дворске камариле су нашле погодно тло код остарјелог књаза, који је већ скоро пола вијека био на владарском трону, навикао да се ништа не ради без његове воље. Оно што је било здраво у црногорском друштву жељело је политичке слободе, без којих Црна Гора није могла бити дио заједнице цивилизованих народа, а оно политички труло окренуло се тами и интригама. Народна странка није била ни против монархије, ни књаза. Напротив, чак је ту приврженост у Програму можда исувише потенцирала. Кривица Народне странке је била, што је њено оснивање значило почетак распада једног херметички затвореног средњовјековног система власти. Позната је чињеница да болесник реагује када га љекар притисне на болесно мјесто. Често скочи и врисне, што само доказује да је љекар правилно погодио гдје га боли. Тај врисак представља неку врсту изнуђеног признања. Очигледно да је Народна странка успоставила добру дијагнозу у старту свог политичког рада, и зато су веома брзо услиједиле жестоке реакције.
Оставком Владе Андрије Радовића, по оцјени многих најспособнијег интелектуалца тог времена у Црној Гори, а убрзо и распуштањем Народне скупштине, почиње предизборни терор над члановима и симаптизерима Народне странке. Разара се штампарија и уредништво листа “Народна мисао“ у Никшићу 9. септембра 1907. Неки од чланова Странке су убијени, неки емигрирали, а један од оснивача Странке, сердар Саво Пламенац, књажев зет, натјеран на самоубиство. Организују се процеси угледним официрима и личностима попут војводе Лазара Сочице. Послије напада на хотел гдје су одсједали прваци Народне странке на Цетињу, остаје двоје дјеце власника Михаила и Анђе Јовановић мртво. У клими терора, гдје прваци Народне странке на Цетињу и у Никшићу, да би се одбранили од режимских “тољагаша“, своје куће претварају у “бункере“, руководство Странке доноси разумну одлуку да не изађе на изборе.

Послије избора 1907. године, на којима је власт саму себе бирала, наставља се терор са циљем да се уништи прва парламентарна странка. Почиње монтирани политички процес, познат као Бомбашка афера. Прва од нелогичности је била да “главни бомбаш“ доноси бомбе из Котора и предаје их лично министру унутрашњих дјела. Када постаје јасно да ће судски процес пропасти, појављује се професионални свједок у више процеса, агент аустроугарске тајне службе. Без кривице је 1908. године 12 оснивача Народне странке осуђено на робију. Наступила је једна врста политичке море у којој је свако свакога могао ставити ван закона, лажном доставом да је “клубаш“ или “народњак“, што је значило “завјереник“ или “анархиста“.

Стављена ван закона, са вођством Странке на робији, дијелом у кућном притвору, а дијелом у емиграцији, Народна странка је дошла у сутуацију да није могла јавно дјеловати и да су се чланови и симпатизери морали физички штитити. Један број присталица Странке, махом учитељи, под вођством командира (мајора) Николе Митровића, по угледу на италијанске карбонаре, ствара тајну организацију Народне странке. Случајним откривањем несмотрене и преурањене акције једног од чланова, која није имала за посљедицу никакву материјалну штету или људску жртву, родила се нова, Васојевићка афера или Колашински процес. На овом процесу су осуђена 103 лица, претежно чланови или симпатизери Народне странке из Васојевића, Пипера и Куча. Суд, без иједног судије правника, осудио је 1909. године на смрт 11 лица. Над петорицом осуђених је одмах извршена егзекуција а вођу организације је у Турској убио на спавању плаћени убица, најмљен од црногорског Министарства унутрашњих дјела, што је на судском процесу и доказано.

На изборима 1911. године, иако је Народна странка била забрањена, успјело је једном од оснивача Народне странке Јанку Тошковићу и још неколицини чланова и симпатизера Странке, да као независни кандидати буду изабрани у Народну скупштину. У овим, као и на претходним изборима (1907), извршени су избори народних посланика са паролом: ко је за књаза треба да гласа владине кандидате! Ко је био против владиног кандидата, макар из каквих побуда, он је искусио гоњење претежно неписмених нахијских капетана. Црна Гора је била непотребно претворена у ратни логор за чување свог господара од Црногораца! Камарила и друге интересне групе су везале афере за оно што је било демократски најздравије у Црној Гори, да би доказали остарјелом књазу да њему и династији пријети опасност од несумњиво лојалних и најобразованијих људи међу црногорским политичарима. Све глупости и лакомислености које су чинили поједини људи из “опозиције“ у Црној Гори и ван ње приписиване су вођама Народне странке, које они, наводно, инспиришу из мрачних ћелија подгоричког затвора Јусоваче. Сва насиља која су вршили органи државне власти правдали су наводном опасношћу од Народне странке. Дворска камарила и владини приврженици варали су старог књаза, народ и јавно мњење, па је цјелокупна ова лаж падала на терет невиних људи у затвору и Народне странке.
Јавности је мало познато да је у вријеме забране Народна странке имала своје организације ван граница Краљевине Црне Горе. Принуђени да напусте Црну Гору а потом и Србију, на захтјев црногорске власти, Јован Ђоновић и Тодор Божовић почетком 1911. су отишли у Сједињене Америчке Државе. Доласком у Америку почињу прави страначки рад међу црногорском емиграцијом. Организовали су Народну странку, а за пропагирање идеја покренули су два листа. Јован Ђоновић, по угледу на некадашњи орган Народне странке разорен 1907. у Никшићу, обновио је недјељник “Народна мисао“ који је излазио у Бјуту (Монтана). Тодор Божовић је основао лист “Ослобођење“ који је излазио у Чикагу. Њихови најближи сарадници били су: Стево Богдановић, уредник листа “Слободна трибуна“, Чедомир Павић, уредник листа “Српски гласник“ и Божо Мартиновић. Вође Народне странке у Америци су обуставили политички рад када је отпочео Први балкански рат 1912. године. У Србији се средином 1911. године формира организација Привремене народне странке са сједиштем у Београду. Организацијом руководе политички емигранти, оснивачи Народне странке, а најактивнији међу њима је Митар Ђуровић, бивши министар из прве народњачке владе. Избијањем Првог балканског рата прекинуте су све активности Привремене народне странке. На позив предсједника црногорске Владе политички емигранти и студенти ступили су у редове војске или у добровољачке одреде. Многи од њих су погинули на разним бојиштима а највише их је страдало у борби за ослобођење Скадра од Турака.

Послије Балканског рата створена је ситуација за нормалне изборне активности. Избори 1913. године су означили повратак чланова Народне странке на политичку сцену Краљевине Црне Горе. У предизборној кампањи од чланова Народне странке први пут је као дио изборног програма дат предлог да Црна Гора и Србија створе унију. Овај предлог ће добити подршку у Народној скупштини, прихватиће га и Влада, као предлог ће га краљ Никола саопштити краљу Србије Петру I Карађорђевићу. У покретању питања будућих односа на првом мјесту се полазило од неспорне чињенице да су Црна Гора и Србија двије српске државе, а Црногорци и Србијанци дјелови исте нације – српске. О томе довољно говори податак да је на попису 1909. године у Књажевини Црној Гори било 94,38% Срба и 5,22% Арбанаса и других нација. Као једна од двије најјаче политичке групације у Народној скупштини, остајући вјерна свом програму, Народна странка улази у коалициону Владу сердара Јанка Вукотића. Пред саму капитулацију Црне Горе у Првом свјетском рату 1916. године, по многим оцјенама ова веома успјешна Влада даје оставку, и за кратко је замјењује Влада Лазара Мијушковића.

На чело прве Владе коју је формирао краљ Никола у емиграцији 1916. године у Бордоу (Француска) долази вођа народњака Андрија Радовић. Због неприхватања њеног програма о начину будућег уједињења Влада даје оставку маја 1917. године.

Ослобођењем а потом уједињењем и стварањем нове државе Краљевине СХС, фактички су престале да постоје 1918. године као независне државе Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија. За Велику народну скупштину изабрани су представници два концепта уједињења – “бјелаши“ и “зеленаши“. Неспорне чињенице показују да су “бјелаши“ (по бијелом изборном плакату) и “зеленаши“ (по зеленом изборном плакату) национално били Срби. И једни и други залагали су се за уједињење у једну државу и нико од њих у то вријеме није пропагирао рестаурацију Краљевине Црне Горе. Бјелаши су били за то да се прво уједине двије српске државе Црна Гора и Србија у једну српску државу, а потом, ако прилике дозволе, дође до уједињења са Словенцима, Србима и Хрватима из Аустроугарске. Другим ријечима, “бјелаши“ су дали приоритет ономе што постоји у односу на оно што тек треба створити. Зеленаши су били за то да Црна Гора директно ступи у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, али су остали недоречени како би се то уједињење остварило. Другим ријечима, “зеленаши“ су дали приоритет уједињењу са нечим што није постојало, јер Народно вијеће Словенаца, Срба и Хрвата са простора Аустроугарске, које је радило на уједињењу, представљало је те народе а не државу, јер таква држава није постојала. Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са “бјелашке“ и “зеленашке“ стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, “да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те тако уједињењи ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“. Одлуку о уједињењу у Краљевину СХС прихватила је и Народна скупштина Краљевине Србије 29. децембра 1918.

Национално уједињење, односно ставарање једне српске државе, а потом југословенске заједнице, за Народну странку је значило остварење програмског циља у спољњој политици. Од оснивача Народне странке који су усвојили овај програм за посланике Велике народне скупштине је изабрано њих осам, а приликом конститутивне сједнице предсједавао је, као најстарији по годинама, поп Никола Симовић. За предсједника Скупштина је изабрала Сава Церовића, дугогодишњег члана Народне странке. Спасоје Пилетић, један од оснивача Народне странке, изабран је за члана Извршног народног одбора, на чијем је челу био војвода Стево Вукотић. Приликом избора прве владе у новоствореној Краљевини СХС једини министар из Црне Горе је био Милосав Раичевић, један од оснивача Народне странке.

Својеврсна провјера одлука Велике народне скупштине извршена је 28. новембра 1920. На овом консулту народа (референдуму) под контролом међународне заједнице, уз претходну сагласност краља Николе и владе у емиграцији, потврђена је жеља за заједничким животом у новоствореној Краљевини СХС. Посљедњи предсједник краљевске владе у емиграцији, Јован С. Пламенац, у више исказа ово истиче као неспорну чињеницу, која је претходила одлуци да поднесе оставку. Да ли се Црна Гора ујединила или присајединила Србији, а потом заједно ушле у Краљевину СХС, као и начин на који је то урађено, тема је којом се на разне начине баве историчари, а посебно ради својих тренутних интереса политичари. Међутим, остаје чињеница да су у корист државе, која се под разним именима и системима показала као нестабилна, жртвоване двије српске краљевине, а са њима вјековна и логичнија идеја о заједничкој српској држави. Мале државе и бројчано мали народи, све и да хоће, не могу одлучивати сасвим самостално. С обзиром да су велике силе кројиле нову политичку карту Европе и утицале на њен коначни изглед, њихова ријеч је била пресудна у стварању Краљевине СХС.

Сматрамо да је чин оснивања Народне странке историјски догађај за Црну Гору, којим треба да се поносе и они који имају другачије политичке погледе од чланова и симпатизера Народне странке. Није претјерано ако кажемо да је историјат Народне странке у Књажевини Црној Гори, у ствари, историјат почетка парламентаризма у Црној Гори, јер без ње он не би био могућ. Вриједно је истаћи да је, и по данашњим критеријумима, Народна странка од свог оснивања била у правом смислу странка која је имала свој програм, статут и организацију на терену.

Иницијативом групе интелектеуалца, опредијељених за обнову демократије и традиције у Црној Гори, у сумрак комунизма, Народна странка је обновила свој рад, са истим политичким утемељењем, на дан Светог Василија Острошког, 12. маја 1990. Овим је Народна странка и формално озваничила политичку дјелатност као једина странка у Црној Гори која није производ неокомунизма.

Поводом стогодишњице оснивања Народне странке, можда ће и овај наш скромни рад допринијети да се јавност боље упозна са њеним доприносом почецима парламентарног живота у Црној Гори.

(Закључак из књиге Јована Маркуша „Народна странка у књажевини и краљевини Црној Гори 1906 – 1918“ ( Цетиње, 2005))

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: