Југословенски књижевници у стиховима Добрашина Јелића

Сасвим оправдано, јер  је по својој структури крајње необична и по много чему јединствена,  а самим тим и оригинално дјело,  књига „Одржавање ватре“ аутора Добрашина Јелића  и двије године након што је угледала свјетлост дана наилази на нескадидашњу пажњу читалаца и књижевних критичара. Како је то најбоље примијетио Данко Калуђерски, рецензент овог  Јелићевог остварења, ова књига је највише нова по мотиву, односно по грађи за ауторову, у овој књизи, пјесничку визију.Осврт на књигу Добрашина Јелића објавио је дневник „Дан“ у јучерашњем издању.

Јелић је, наиме, као грађу  за своје пјесме узео податке из књижевне критике о дјелима југословенских писаца, оних о којима је учио у гимназији,а једним мањим дијелом користио и њихове биографске податке. Те податке,  критичке и биографске судове и оцјене које су изрекли најзначајнији књижевни критичари  који су се бавили дјелима југословенских писаца, подвргао је версификацији, и тако су настали стихови, за које би се могло рећи да су есеји у стиху, како је и сам писац навео у поднаслову књиге.

Како примјећује Калуђерски, нису ту у пјесму претворена дјела  свих најбољих југословенских пјесника, већ само оних који су се пјеснику Јелићу дали опјевати, а поред пјесника је опјеван и један број прозних писаца.

Почео је Јелић књигу стиховима  о дјелима и животу, по чев од Ива Андрића, преко Антона Ашкерца, Милована Глишића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Бранка Радичевића, Вука Караџића, Доситеја Обрадовића и других, а завршио са Алексом Шантићем и Аугустом Шеноом.

Калуђерски  сматра да књига „Одржавање ватре“, иако Јелић не крије љубав и  поштовање према пјесницима које је увео у своје пјесме, и тиме их окупио под један „кров“, није никакав политички манифест, већ, пјеснички споменик дјела онога најврједнијега што је изразло из југословеснке мисли, а што се аутору дало опјевати.

„Није ријеч о жалу за оним што је прошло, ни позив да се врати оно у шта су југословенски народи вјеровали и заклињали му се, али  јесте „лични чин“ Јелићевог поштовања и врједновања поезије, за коју сматра да има непролазне вриједности“ – истиче Калуђерски, уз напомену да књига аутора заправо својеврсна „књижевна република“ југословенске идеје и оријентације, на коју он има право.

Пјесничка ријеч  у овој књизи надраста и надилази критичку, интерпретативну ријеч. Оно што је у овом случају врховни израз у критици, послужило је Јелићу као полазна основа за пјесничко путовање и стварање, наводи Калуђерски.

Рођен у андријевичкој Слатини

Добрашин  Јелић  је рођен 1946. Године у Слатини, код  Андријевице. Дипломирани је правник. Живи у Београду, а пише прозу, поезију и књижевну и ликовну критику.

Објавио је тридесетак књига, заступљен је у бројним  антологијама и панорамама, с кратком  причом, најкраћом причом, афоризмом, епиграмом, хаику пјесмом, боемском пјесмом. Превођен је италијански, шпански, француски, јерменски, бугарски, македонски, словеначки и албански језик.

Мишко Јовановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: